Појавом пољопривредне
механизације у обради земљишта, многи тешки радови су једноставно нестали на
селу. Некада се на њивама боравило по читав дан и опет се није могло све стићи урадити
за један дан. Кукуруз се окопавао два пута, а понекад и три, ручно,мотикама. Ваљало
је на десетине дунума земље окопати мотиком два пута у првичењу кукуруза, кад избије
три пера,а затим загрнути кад порасте до кољена. Уз то исјећи сав коров, како
би кукуруз могао да се развија и расте. Ови послови су рађени најчешће заједнички.
Комшије су помагале једни другима и правиле су се мобе. Тако је организована
жетва пшенице, ражи, јечма и зоби, брање кукуруза, те косидба траве, па се на
тај начин заједничким снагама све лакше стизало радило,а након завршетка посла
сједало се за добру вечеру и помало запјевало уз ракију.
Један од
најтежих послова је био прављење ћерпића - цигле од земље за градњу кућа и
зграда, како се то у народу говорило ''ручно у калупе''. Прво се морала земља
добро уситнити, затим би се у њу бацала трина – пљева од пшенице,па поливало
водом и газило док се не направи блато да се може обликовати у калупе. Калупи
су истресани на уређени простор на равном земљишту, гдје је огуљена трава,а
затим посуто мало кумсала.
Архивске
слике су забиљежиле дио ових послова некада, како се то радило и који су то
тешки послови били.
Fotografije: Intrnet arhiva
Tekst : © by Savko PEĆIĆ PESA
Tekst : © by Savko PEĆIĆ PESA


То ношење цигле у калупима ми је кичму саломило...
ОдговориИзбришиТатина кућа у Појезни, која је 1975. год. промијенила власника, је изграђена са ручно прављеном и потом печеном циглом. Главни радници тата, мама и ја...
Некада се тешко радило, али се доста и испомагало и дружило...