Хајдук из Осиње

 

+ упокојени Ристо Старчевић - сјећања

Хајдуци из наших крајева

Документ и свједочење

Петар М.Богуновић и његова супруга Даница су прије другог свјетског рата радили као учитељи у селу Прибинић, општина Теслић. 1937. године Петар је издао монографију под називом ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ,која је отштампана у штампарији "Просвета"<сарајево 1937.године у којој пишући о простору села Прибинић говори:" на блиској удаљености од културног средишта овога села што чини српска конфесионална школа,више удобних зграда за потребе овдашњих шумских предузећа,налази се запуштени гроб, којег народ назива "Милићев гроб" То је гроб гласовитог хајдука Милића Икића из села Осиње, кога је Турски зулум натјерао у планине, Са својом четом много је страха и бриге задавао Турцима. Када се 1871. године,гоњен од Турских пандура,хтио да пребаци у Борја планину,дочекаше га Турци и убише. Пошто су му отсјекли главу и узели оружје и новац,однесоше одсјечену главу у Тешањ, гдје је на огради три недјеље висила на колцу,на страх хришћанима а на весеље Турској редифи,која је тиме побједу славила. Народ,којем је Милић био заштитник и осветник,закопа на мјесту погибије његово тијело криомице од Турака."

-:-

(Зашто се о хајдуку Милићу Икићу у Осињи и нашим крајевима веома мало зна пиртање је без одговора. У репортажи ‘’Убише Милића Икића’’, коју сам записао у Појезни, старина Ристо Старчевић (који је у међувремну умро) је по сјећањима говорио да је чуо за хајдука Милића Икића као дијете, и да је био родом из Појезне.Неколико породица Икића сада се налази у Појезни, док их више нема у Осињи гдје су некада били много бројнији, па зато Ристо говори о Појезни,а не Осињи.)

-:-

            Пише: Савко Пећић Песа

Глас Српске, 20. и 21. мај 2006.  

Ристо Старчевић из Појезне код Дервенте, у својој 91. години, бесједи о давним временима.

Ристо Старчевић, не дуго, након објављивања ове приче је преминуо.

БЕШЕ НИКАД КРЊИНСКИ ХАЈДУК

Некад се живјело у родовима и заједници по двадесет и вуше укућана. Обично су, уз дуге зимске ноћи и сједање поред огњишта, старији чланови рода причали о животу. Најинтересантније приче биле су о јунаштву и борби са непријатељем, хајдуцима...

Села око рјечице Илове, као и Појезна у дервентској ошпштини, уз јужну границу ове рјечице, народ је у давна времена углавном насељавао из планине или ''Врховине''. Тога се сјећају најстарији мјештани. Остало је памћење по насљеђивању слава и обичаја да су се највише досељавали родови из Имљана и других села испод Влашића, а касније су поједине породице из Црне Горе и Хецеговине. Према писаним подацима из пописа за турске владавине, ово село је било веома добро насељено још 1570. године, што је знак да су многи родови живјели стотинама година прије на подручју испод Крњина.

Међу многобројне породице које кажу да су поријеклом из ''Врховине'' или са ''Планине'' су и Старчевићи. Углавном, ова тврдња није баш потпуно тачна, јер неки мисле да су Старчевићи дошли из Херцеговине или чак из Црне Горе. Ово је веома позната породица  има доста домаћинстава, а у новије вријеме су се раселили по многим крајевима бивше Југославије, па чак и других држава. Старчевићи су почетком 20. вијека живјели у роду, односно заједници као и сви други. Тако се лакше чувала традиција и обичај, а род је био чврст да се могао самостално одржавати радом на пољопривреди.

Један од оних који је доживио дубоку старост од Старчевића рода је Ристо Старчевић, рођен 1915. године. Он је од оца Јефте и дједа Анте, а даље не памти од своје лозе ко је био. И сад је прилично доброг здравља. Добро се креће, али је потпуно ослијепио. Људе који му се обрате препознаје по гласу, и препознаје ко је и од кога је, кад некога веома дуго није чуо и видио. На свом је имању на њези код сина Илије. Други син Ђорђо живи у Њемачкој и дуго не долази у Појезну. Илија је имање добро уредио и очувао па је права штета што неће имати ко да наслиједи и очува богату традицију једне угледне домаћинске куће.

Ристо је запамтио доста из свога дјетињства, кад је све било другачије и теже него анас. Одувијек је био посвећен цркви и молитвама Богу. Зна писати и био је годинама члан Црквеног одбора у Црквеној општини Појезна. Слушао је многа приповиједања од свог оца, дједа и стричева. Као дијете доста је тога запамтио и дан-данас се понечег сјећа. Он каже да се у то вријеме живјело  родовима. У роду је знало бити по 20 и више чељади. Земља се обрађивала примитивним средствима, па је требало и много радне снаге како би се преживјело, зато се родови нису разилазили и дијелили. На тај начин они су били јачи и могли су се лакше бранити од напада разних, у то вријеме, како он то каже, ''распуштеника'', крадљиваца и пробисвјета.

По Крњину је било доста хајдука. Они нису сви били наклоњени народу. Често су се хајдуцима називали и они који су се одметнули од народа и упадали у куће и отимали све што су могли.

Дуго су хајдуци као јунаци, који су се борили за народ и правду, и у засједама чекали Турке да их посијеку. Таквих је било и у нашим крајевима, а крили су се по Крњину. Некад су знали ићи и даље у планине и вровине. Слушао сам многе приче о хајдуку Милићу Икићу, који је био родом из Осиње, а његова фамилија ће се после населити и у наше село Појезну. Чуо сам да о њему има и писанија по књигама староставним које се чувају по црквама и кућама гдје се држе књиге, казује Ристо Старчевић. Вели да је о хајдуку Милићу Икићу чуо како се прича да је он убио два Турчина и морао побјећи и крити се по Крњину. У селу Чечава, кад се иде према Теслићу, има један извор воде гдје је он долазио, па се и сада тај извор назива азна Милића Икића. Прича се да је он имао неки знак од сребра и увијек га је носио око врата и због тога га није могло погодити пушчано зрно.

Ристина прича се поприлично подудара са записом који је саставио професор доктор Миленко С. Филиповић, који је забиљежио 1937. године и писао о Крњину.

''Много се прича о некој буни на Свињару. Неки субаша задржао једну дјевојку. Мајка заклела синове својим млеком. Они скочили, потрчали у субашин чардак, ослободили сестру и убили Турчина.....Отад је настала хајдучија''.

Ристо веома добро памти причу која се приповиједала о томе зашто је хајдук Милић Икић био неухватљив за Турке.

Кад је неко хтио да га убије, а био му је на домет оружја, кад нанишани пред њим се одједном створи лик неке животиње, па су од страха сви далеко бјежали да не сусретну хајдука Милића Икића, а могли су га убити само сабљом кад му одсијеку главу и одвоје тај знак од срца, које је било велико као код вола и зато се он није ничег бојао и плашио, прича Ристо.

(Амајалију коју није могло пробити пушчано зрно помиње и Филиповић у својим записима).

УБИШЕ МИЛИЋА ИКИЋА

            Многи по селима испод Крњина знају нека предања о хајдуку Милићу Икићу. Неки кажу да је он једном кад су га упратили, не знајући да су му за петама, скинуо своју амајлију која га је штитила  пошао да се на потоку окупа. Тад су му доскочили и одсјекли главу. Уго се о томе причало да је његова глава однесена у Травник и набијена на колац, а да ју је неки богати трговац откупио и донио на Крњин, те заједно са тијелом сахранио. Обећао је Турцима да никада никоме неће рећи за мјесто његовог гроба, тако да се и дан-данас не зна гдје је његов гроб.

Други, опет, причају да га је након што је напао неке раднике уКрњину, Чехе, намамио у кућу неки фратар и предао Турцима, а ови су га погубили у селу Прибинић. Наравно, као и увијек, постоје и друге приче, да га је издала једна жена, јатак, кад је одбио да се њоме ожени.

У народу се дуго приповиједало и причало о Милићу Икићу као о јунаку, а послије другог свјетског рата та се прича није толико помињала, па се почела и заборављати. Само старији, као Ристо Старчевић, још понешто од тога памте кад их упиташ за јунаштва наших дједова и прадједова на подручју Крњина.

 

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA