ИЗВОРНОСТ

О МОЈ ПОБРО….

 

О, мој побро,

предуго сам чек´о,

овако сам ја соколу рек´о.

Ти соколе, што летиш високо,

поздрави ми моје црно око.

За моје ће здравље да те пита,

њена добра душа племенита.

Реци ´вако и немој лагати,

да ја чекам да се она врати.

Нема мени ни среће ни здравља,

откад моја драга се не јавља.

Однијела пола душе моје,

нисам знао до сад туга што је.

Кућа пуста у њој среће нема,

само мачак у запећку др´ема.

Нек´ се врати, муке нека стану,

носићу је као кап на длану.

На брду је наша бијела кућа,

чекаћу је тамо до сванућа.

Гнијездо наше опет ћемо свити,

капија ће отворена бити.

Препознаће божуре у башти,

које носи сад у својој машти.

Примићу је ја у бијеле руке,

прекинути моје тешке муке.

Дођи побро, да одушка дамо,

попијемо, па да запјевамо.

Не знам побро шта је наумила,

 љубав мога живота је била.

О, мој побро, ал´ би лијепо било,

да вечерас ставим је у крило.

Да ми преде ´мјесто мачка мога,

дао би јој пола срца свога.

Нек га носи и нек га не враћа,

зашто она кући не навраћа.

Кад се сјетим на лијепе дане,

тад зарасле прокрваре ране.

Све је горе него што је било,

откад оде моје ја´ње мило.

Зашто оде из живота мога,

љубав сам јој обећ´о до граба.

О, мој побро ал´ би било добро,

мање пити, а више љубити.

Недељка Ђукић Боројевић

Уредио и фотос : by Савко Пећић Песа