ТАНЕНКО ТАЧНИН МАРИЋ

РЕЦЕНЗИЈА

О КЊИЗИ ТАНЕНКА МАРИЋА,

''ДЕРВЕНТА МЕ У ЗАГРЉАЈ ЗОВЕ''

        Човјек је у души пјесник, питање је само може ли свако изразити своју емотивну мисао и претворити у стих строфу и пјесму, то јест поезију. Књига поезије Таненка Марића, као првенац открива да још увијек постоје надарени људи који су способни да своје мисли ријечима снују и ткају стихове и строфе у пјесму.

И поред тога што у свом пјесничком стваралаштву нема значајнијег искуства, ипак то чини добро, оживљавајући слике љубавних доживљаја, завичајне успомене , опис сусретања и путовања са новим познаствима гдје до изражаја долази сва љепота природе обдарена меким доживљајима погледа у даљину бесконачног свијета, али и оног тренутка кад затрепере очи над уснама женске љепоте и спајања љубавних додира уз валове мора.Не изостаје ту ни мајчина љубав, и љубав сина према мајци, понекад тешка и сурова због растанака , одлазака и разочарење гдје се тражи мајчина утјеха и опрост.
        Онај ко одважи се да напише макар један стих о себи, завичају, путешествијама за трајање свог живота, урадио је нешта што се памти и остаје. Таненко памти своје дјетињство, одрастање, момковање, сазријевање, хватање у коштац са новим животним искуствима, човјека који језди уз ливаде и пашњаке, у загрљају јутра.Све то из ништа у нешто полагано путује, ствара, доживљава и надограђује као кулу, која се не руши, насупрот траје и постаје све чвршћа и јача. Он је одлучан, строг и правичан :
''Пустићу те да у срце уђеш

и прошеташ кроз коморе двије,

одлучи се док пловиш у њима

је ли оно за тебе  ил' није ? ''

          Мисао која открива све дражи љубавне лирике, ако некога пустиш да шета у твом срцу, онда мора да се брзо одлучи хоће ли и остати у том срцу.То ће поновити и у пјесми ''Ноћни другари'' гдје поручује да се одлучи што прије којом стазом поћи. Искрено без устручавања пјесник каже да је имао љубавне грешке које су га могле животно коштати:

''Почео сам да сумњам у љубав

бјеше лажна казнила је мене,..'', пјесма ''Грешка''.

        Град у који је дошао са села је посебна његова тема и брзо прихвата нови начин живота, прилагођава се урбаном начину опхођења, памти значајна састајалишта у граду и то га инспирише да о томе пише не заборављајући ни мала тајна скровишта као дружења испод крошњи кестенова. Ријека Укрина га на неки начин спаја са Дервентом, јер је од дјетињства познаје из завичаја и љубав према ријеци не престаје ни кроз пјесму.

        Сјећања са путовања и сусретања имају посебно мјесто у Таненковом пјесништву. Он хода, борави у многим мјестима, нарочито на морским обалама и не пропушта прилику да опише своје осјећаје о љепоти мјеста које посјећује.

        Циклус пјесама о мајци, откривају неискварену синову љубав према мајци, понекад тугаљиво што не може да увијек буде поред ње, у њеном крилу и загрљају. Пјесма, ''Писмо мајци'', ''Порука'', те пјесма ''Сањао сам мајку'' у којој се враћа и на гробу њеном схвата, колико је  патила и мучила се да би дјецу одхранила и у свијет послала да буду неко и нешта, а не просјаци и животно проблематични људи.

         Таненко се окушао, не баш успјешно, да барем пјеснички буде боем, али му то не иде баш добро јер  му боемство и испијање чаша алкохола  нису као начин понашања својствена. И поред тога ове пјесме имају своје мјесто и заслужују да буду објављене. ''Поново сам почео да пијем'', може само да буде негација порока, као порука.

Одраслом човјеку, његова дјетињства постају утабана стаза којом ходи сјећајући се свих доживљаја. Пјесме које говоре о завичају спадају у врх потског стваралаштва и остварења којима оживљва своју прошлост, али и вријеме и простор описима и детаљима дјетињства и боравка у родној Појезни. Он Појезну не помиње, али вјешто и скривено каже ‚‘и чеслице љуљом прекривене..‘‘.Чеслица су дијелови земљишта, али уједно то је историјски назив села ‚‘ЧЕСЛИЦА‘‘ , касније Појезна.
         Пјесме ‚‘Завичајна успованка‘‘ и ‚‘ Пропадају карамути жути‘‘ могле би се убројати у врх завичајног пјесништва и завређују посебну пажњу, поготово што се у њима налазе или помињу многе заборављене ријечи, које су већ отишле у архaизме.

‚‘Чујем цврчка тамбура у ноћи‘‘‚ у пјесми, ‘Успомене‘‘, као ехо изворне завичајне пјесме, ‘’Ој шаргијо старог оца мога, дража си ми од злата сувога’’.

Уистину, ово је сјећање из дјетињства на оца, на цврчка, али и на тамбурицу којом је отац Ранко забављао своју чељад у кући да би заборавили све муке које их тиште. Управо кроз пјесму : ''Истинита пјесма'' , изражава као пољедицу тог тешког стања сав свој социјални бунт гдје не може да задржи емоције, прелазећи линију реалне поетике, испољавајући гнијев и неслагање с личним положајем у животу тежећи узвишенијем, недостижном и надреалном господству.

        Таненкова књига, ''ДЕРВЕНТА МЕ У ЗАГРЉАЈ ЗОВЕ'' , као његов превенац је сасвим успјела и оправдала његов стваралачки труд и намјеру. Исчитавајући пјесме Таненка Марића Ранковог с посебним осјећајем га разумијем и осјећам, јер као Појежанин познајем крајолике, шумарке, ливаде, поточиће, стара родна стабла воћки, дрвећа и предјеле које он ставља и описује у својим пјесмама, као и оне стазе којима је ходио и ходи по Дервенти.

         Драго ми је што је успио, јер по томе ће га завичај памтити. Овом књигом пјесама улази у мистични свијет поета великим кораком. Показао је раскошно стваралаштво, што му даје визу за улазак у свијет лијепе писане ријечи. Првенствено као завичајни пјесник, у садржају ове збирке пјесама заступљена је широка лепеза родољубиве, љубавне, боемске и социјалне лирике. Због те разноврсности, од њега у будуће треба очекивати много више и садржајније пјесничко стварање.

         Његова прва књига је дар за све поклонике лијепе писане ријечи и зато препоручујем за штампу да би што прије угледала свјетлост дана на радост оних који ће је с пажњом и уживањем читати.

Савко Пећић Песа

пјесник, хроничар и новинар

Љета господњег, 2018.