Ова прича би објављена у ''Гласу Српске'' 2003.године.

Бака Мара није доживјела 100. годину,а одмах за њом је скончао живот и зет Недељко,који није успио да се бори са опаком болести.

У ВЕЛИКОЈ СОЧАНИЦИ МАРА ПРИЈЕВИЋ НАМИРАЛА СКОРО 100 ГОДИНА

Младост је лијепа, али старост је Божја казна

ДЕРВЕНТА- У Великој Сочаници код Дервенте Мара Пријевић доживјела је дубоку старост од 98 година. Рођена је у прошлом вијеку далеке 1909. године у породици Скробић из села Црнча , а удала се 1927. године у Пријевиће у Велику Сочаницу,засеок звани Шерег.

Као и свака жена, у то вријеме, радила је послове у кући, око куће и на њиви, како она каже ,сретно и задовољно живјела са својим мужем Петром, који је умро 1982. године. Мара је остала сама у кући.Касније је преселила код своје кћерке Марте и зета Недељка Рашић, гдје и сад живи, носећи терет старости од 98 година.

У младости је све било лијепо. Могло се радити, било је снаге и ништа није било тешко.Ишло јој је све од руке,.били су задовољни са животом,али су тад преживљавали тешке тренутке,прича Мара промуклим гласом,тешко дише,а старачка плућа као да негдје пропуштају удахнути ваздух, немају више младалачку моћ,као кад је могла добро да запјева ,поигра и ради све послове.

Дошло је вријеме кад су се почела рађати и одгајати дјецу, вели она, и тад је морала да се суочи са тешком судбином и проживи тужне дане и животне муке.То што је преживјела као мајка тешко икад може да заборави.Није могла својој рођеној дјеци помоћи. Сретна и задовољна са Петром,обоје су хтјели да имају што више дјеце.Рађала је дјецу и сваком се радовала,а понајвише су жељели да имају мушко дијете. Родила су се четири сина ,а ни један није дуго живио. Умирали су од једне до четврте године,а Мара није сазнала никад од какаве су ''боле'' дјеца њена умирала.Тад није било љекара као сад. Навече, дјецу добију температуру, ујутру нема их више, с уздaахом , сјетом и тугом прича.Преживјеле су двије кћери, Милица је рођена 1935. ,и Марта 1946. године.

-Срце ми се тргало од туге и жалости за мојом мушком дјецом,али шта ћеш опет се морало наставити живјети. Муж је умро ,а ево доживјела сам скоро сто година. Не желим никоме такав живот. Младост је лијепа, али старост је казна Божја. Не знам што ме Бог казнио и што ме не узме к себи,да својој Марти и зету Недељку олакшам живот.Додијала је бола,сад је вријеме да дјеца живе.Моја се Марта намучила око мене заслужила је да се одмори. Вријеме је да отпочнем и да ме Бог прими к себи. Можда сам нешто згријешила па ме неће да узме , оставља ме да се патим.

Није лако мом зету Недељку и он је болежљив човјек.Обоје ме добро пазе и воде бригу о мени. Да није њих ко зна како би било. Обрадују ме унучад,праунучад и моја ''бијела пчелица'',шукунунук Лука.

Прије три године постала је шукунбака и дочекала ''бијеле пчеле''.

Донијели у наручје Луку шукун баки,а она му пјесму испјевала: ''Мени Лука донио јабука,па ми нуди с нама бако буди''.

Она каже да у срцу од своје душе и рода има двадесеттроје и све их једнако воли. О њима, кад не може да спава размишља и пребројава.Сви су јој драги,не прави разлику,али ипак први праунук Момир је дошао на свијет као мушко дијете ,њему се највише обрадовала. Испунила јој се жеља да дочека парунука, мушко дијете, јер сва унучад су женска.Кћерке, Милица и Марта изродиле су женску дјецу и тако је дуго чекала мушко чељаде , како то сама каже од њеног срца и душе.

Теже је обољела од рака коже, прије шест година, а до тад је могла и да ради понешто у кући. Сад је у кревету,вид је служи,а слабо чује. Ухватила је старачка болест и мучи,а да је знала да ће тако бити ,вели да би сама себи одредила судбину, одмах послије мужеве смрти.Док је здравља све је добро ,а кад се оболи увијек си неком на терету.

Сјећања јој нису избрисана из памћења.Зна веома добро шта се и како радило док су били младалачаки дани,вријеме просидбе, свадбе и удаје уз велико весеље и много сватова. Све сватовске дарове је израдила ткањем ,плетењем и везом сама.Знала је да ради, од ткања до плетива,за себе и осталу кућну чељад.Једноставно сваки посао јој је ишао за руком и брзо је научила све да ради што год види од другог.

ОБИЧАЈИ

Посебна прича из давних времена које бака Мара помиње јесу обичаји и начин живота који је био веома строг за женско у кући.Сатрији се поштовао,каже она и знао се ред. Свекрва и свекрву сваког јутра или кад се крене на спавање је требало пољубити у руку ,а ако није било свекра, најстарији је био први дјевер.Снаха је свекру скидала обућу и прала ноге у дрвеном кориту,а кад се умивао, морала је поливати воду и држати крпу-пешкир .За синију су сједали кад се ручавало, али прво мушкарци, то јест свекар и свекрва,па онда остали ,а жене су биле на крају. Млада је по обичају чекала да сви ручају.Задња је сједала за сто. Послије ручка имала је обавезу да све очисти,опере и поспреми .

Кад би се дијете родило , родиља седам дана није излазила из куће,а отац и остали мушкарци су тек послије тог могли да погледају новорођенче.Мајка по обичају није дојила прва своје дијете. Првим млијеком дијете је дојила најближа жена-скора родиља и она се називала помајком. Помајка је поштована од дјеце које је дојила као и мајка,јер их је задојила првим млијеком и удахнула живот.

Сјећа се обичаја код даривања дјеце. Мајака која је родила дијете, називана је бабињара,и њој се долазило с посебним понудама и најбољим јелима,како би ојачала након губитка снаге рађањем дјетета.''Својат'' је долазила на бабине по редоследу, прво најближа,па онда даља. Бабине су посебан обичај, који је имао свој,скоро би се могло назвати, ритуални обред у начину спремања хране.Обавезно је справљана и стављана у једну посуду храна: цицвра ,пита,уштипци, кувана јаја,преврата,сланина и на крају печена кокош или ороз-пијетао.Храна се носила на обраници до куће и кад се уђе у кућу,прво је дијете даривано новцем стављајући испод јастука ,да нико не види шта се даје и да не би било урока. Обично би то био новац ,а кумови и најближи су давали и дукате. Сви би дијете благосиљали да буде добро,вриједно ,здраво,весело,паметно и да слуша оца и мајку. Дијете је спавало у бешици-колијевци,направљеној од дрвета, често је била са украсима од боја или резбарије. Дијете је чврсто повијано у платно откано од лана и везом да не би остало ''кракатих'' ногу, а на руку је везивана црвена трака против урока и злих очију.Ако би неко рекао да је дијете лијепо и напредно, одмах је неко од укућана се прекрстио, пљунуо у ватру,како га не би урекло.На дијете се није показивало прстом ,него пуном шаком да не би се престало рађати у кући.Шака значи множину,већи број чељади.

За софру, која је постављана на синију, сједала би ,својат која је донијела бабине, заједено са бабињаром и осталим укућанима,а са јелом би се започело након молитве.

Бабињари је давано прво да једе од свих јела помало,а могла је да попије и чашицу ракије како би прорадила крв,тако се говорило.

(Својат или својта се на овим крајевима назива родбина,кумови и пријатељи.)

Кћерка Марта и зет Недељко живе с баком Маром у Великој Сочаници на осредњем сеоском имању. Они је пазе и помажу,а њима опет притекну у помоћ дјеца,унучад,зетови,а нарочито зет из Њемачке,каже Недељко,који је неколико мјесеци био на лијечењу у Београду и о длаку остао жив.Сад је добро и држи се упуства љекара.Сви они желе да доживи сто година,али то бака Мара не би вољела,каже да је за њу вријеме да ''отпочне''. Ипак доживјети овако велику старост је ријеткост. Њу није живот мазио,мучила је у тешким пословима,туговала за дјецом и опет поживјела много година.

Савко ПЕЋИЋ