понедељак, 22. септембар 2014.

Амвон из Појезне - трећи дио


Симићи су једна од најстаријих породица у Појезни. На спомен обиљежију пише да је Јаков Симић рођен 1832. године, што веома далеко датира у прошлост Појежана.

Из (мени) доступних историјских извора не може се утврдити да ли су мјештани тражили дозволу за градњу цркве. Али оно што опчињава је њихова упорност и приврженост својој православној вјери. Мјештани су у камену шкриљцу исклесан амвон (око 1590.) три вијека тајно користили за вјерске обреде. Три пуна вијека су мјештани износили амвон и платна на од монаха Василија одређен/предвиђен и освјештан црквени простор. И у свим тим тешким и превртљивим временима, они су свој амвон сачували, да би га у погодном тренутку уградили у дуго жељену „богомољу“. Када се човјек замисли над овим, ово дјелује као бајка, скоро нестварно. Па зар се није нашао нико који би се пред османским завојевачем „избрбљао“, било случајно или намјерно. Али ово није бајка...

Управо на том мјесту је становништво 1893. године саградило цркву Светог пророка Илије са звоником, и у тој цркви напокон „удомило“ свој "покретни/преносиви" амвон. Томе у част је од тада, сваке године на Илиндан (Илињдан) – 20. јула по старом, односно 02. августа по новом календару, приређивана велика светковина (црквени збор), који је увијек био изузетно добро посјећен, не само од становништва овог села, него и из свих околних мјеста. За тадашње вријеме била је то једна изузетно лијепа грађевина, мада је за материјал употријебљено пруће које се уплитало, а између је набијана земља, кориштено је дрво (летве и даске) и ћерпић. Црква је била покривена дрвеним летвама. Увидом у документацију СПЦ ова црква није била званично освећена, тј. њеном званичном отварању није присуствовао владика. (Да ли је и ко уопште извршио освећење, и по чијем налогу односно у чије име, који свештеници су присуствовали итд., не бих да нагађамо. О овом ћу се поново позабавити, и наравно све откривене податке надопунити.)





Само да подсјетим, 1937. год. проф. др. Миленко С. Филиповић записује: И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Из ове цркве је однешена изузетно вриједна рукописна књига. О томе извјештава и госп. Филиповић: Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Oktoix).



Уз ову цркву се окупљало становништво села Појезне и околних села: Јеланска, Брестово, Митровићи, Цвртковци, Тисовац и Црнча (то су званични црквени наводи, незванични су нешто шири, јер је познато да су на Службе долазили и мјештани удаљенијих села која нису имали цркву). Сједиште пароха је било у селу. Али остаје пуно спорних питања - црквенохијерархијска, али се тичу и вођења црквених књига - које треба разјаснити. Познато је, да је село имало парохијски дом, да је постојала и црквена општина. Званично црквено средиште - протопрезвитерат је био у Тешњу.   



Пошто је црква била саграђена од прилично слабог материјала – била је то црква од „плетера, дрвета, прућа и набијене земље“ - "црква плетара", она је 1965. године, због своје дотрајалости, морала да се поруши.   





На истом мјесту је у периоду од 1966-1968. године саграђена нова црква, у коју је амвон поново пренешен, тј. уграђен. Али из (за сада мени) непознатих разлога, црква се посвећује Светом цару Лазару. Тако је направљен један куриозитет (да ли из незнања или из непоштовања сопствене традиције или можда постоје неки објашњиви разлози!?) - црква посвећена  Светом цару Лазару има амвон посвећен Светом пророку Илији. Тако се историја неким чудом поновила. Подсјећам, прва црква у мјесту (направљена у Старом православном гробљу, непосредно послије 1283.) била је посвећена Светом Николи Чудотворцу а имала амвон Светог пророка Илије.






(наставиће се)


Мирослав Б. Душанић
Фотос: Савко Пећић Песа

2 коментара:

  1. Наш народ је у невољи, заокупиран је свакодневицом и проблемима... Никога више не интересује ништа. Наш посао је "донкихотовски"...

    А фотографија крста. Она је феноменална и драгоцјена... Због свог положаја и свега оног што се овдје збивало. А људи поодавно заборавили. Појезна заслужује у најмању руку једну просторију/изложбени простор, ако не и зграду завичајног музеја... ХВАЛА!

    ОдговориИзбриши
  2. Е мој брате Мирославе, кад би то била стварност и могло се урадити,то би била фантастична ствар. И поред тога што је наш човјек учен, тешко разумије ово што пишемо. Сада је у моди,што прије побјећи из села. То је она стара навика из соц.система када су фабрике се отварале а градови развијали. Људи нису свјесни да им је земља по свим критеријумима највеће богатство које не пропада и од кога се може увијек живјети,а не бити послушни ''пас'' код неког нашег никоговића капиталисте и радити за мали новац,умјесто увећавати свој капитал на селу. Али..., тако је то, ја не могу сам ништа ту мијењати.
    Наша је пријека дужност да пишемо, трагамо и да остављамо трагове будућим генерацијама,које ће знати и умјети више све то цијенити и поштовати.Ево на овакве писаније најмање се јављају Појежани,а није мали број који су на интернету.
    Ја би сад почео помало склапати монографију, пред нама је зима,па би могли нешто и направити.
    Поздрав !

    ОдговориИзбриши