Амвон из Појезне четврти дио

 Стари надгробни споменик у појежанском гробљу код Мршића

Зуб времена је присилио мјештане овог подкрњинског села поред Илове, да се опросте од свог „старог храма“ посвећеног Светом пророку Илији. Његов животни вијек није трајао дуже од обичног људског, само 72 године (1893-1965). Посљедњих неколико година свог бивствовања, због трошности је постао више опасност по вјернике, но уточиште. И само је чудо да се у изненадним олујним налетима, а они су у овим крајевима били чести, није догодила ни једна несрећа. За сачувати није остало скоро ништа. Не зато што тога није било, него што „туђи“ разграбише. Нешто покупише туђе војске и освајачи, нешто на превару из њега однесоше „учени људи“ и никада више не вратише, нешто „затурише и отуђише“ домаћи профитери.
Изузетно вриједну „плочу са натписима“, која је у храму служила као олтар, задржала се у служби само 12 година и однешена је у Прњавор. Дошла 1905. године у пратњи аустроугарских војника, нека учена „наша и аустроугарска господа“. Нису се задржали дуго, нису имали времена ни кафу да попију, измијенили пар ријечи са парохом Симом Петровићем, дали му 750 аустријских круна да обезбиједи нови, и из храма однијели олтар („плочу“). О „старом олтару“, односно „плочи“ није се више говорило. А народ није нико ни питао, народ је неписмен, њему ионако није мјесто за олтаром. Кад се примијетило да „плоче“ нема, било је касно, а више није било на животу ни мјештана који су о „плочи са натписом“ подробније знали. Многи од њих су нестали у бурним годинама. Неки на „нашој страни“, неки мобилисани за туђина, неки завршише животе у логорима и стратиштима на домаћем терену (логор у Добоју), неки у далеком Араду...
Али они који су долазили и односили, они су веома добро знали којим то поводом чине. „Плоча са натписом“ није била нека обична. Она је у Појезну донешена у вријеме „када српски живот није вриједио црвљива боба“. Када су се са свих страна чули само јауци и извијали густи облаци дима. Донешена је (којег ли случаја, као да су мјештани Појезне изабрани и одређени само да чувају) са рушевина „велике српске светиње“, симбола опстанка нашег човјека на овом простору, манастира „Драгиње“ из Доњег Детлака. Овај манастир, задужбина краља Драгутина, чије име је петипо вијекова поносно носио (1285-1835), сравњен је до темеља. Манастир је у свом бијесу (али и уз здужну потпору Аустроугарске) порушио дервентски капетан Махмут-бег Беговић. (О овим догађајима, као и о манастиру Драгиња у посебној серији текстова.)

Из „старог храма“ у Појезни однешена је и „стара рукописна књига“ – Октоих, а однио ју је А. Пољанић, наводно за потребе Земаљског музеја у Сарајеву. Од тада му се губи траг, а овај Октоих је из радионице „драгињских монаха“ – дјело из манастира Драгиња (Доњи Детлак). Када је храм Светог пророка Илије порушен (1965), остао је амвон и остало је звоно изузетно јасног и препознатљивог звука. Они који су нам све вриједно однијели, да су знали да је и то значајно, сигурно би нам и то одузели...
Нови храм посвећен Светом цару Лазару, користи амвон Св. пророка Илије све до 2002. год. Тада се ангажовањем појежанског пароха Јове Марковића приступа реконструкцији (обнови) храма. Храм поприма сасвим нови изглед. Наш „историјски амвон“ се одстрањује из службе, а на његово мјесто долази новоизграђени од мермера. Информисан сам да се „стари амвон“ чува у новом храму (надам се да је тако).
При обнови храма у његовим темељима су „пронађени дијелови одежде са разнобојним влакнима“ (Савко Пећић Песа), као и један стари крст од месинга, израђен у цариградској радионици, и на њему је натпис Свети Никола. Било би добро да се неки од стручњака позабави мало са овим крстом, да му одреди тачну старост. Поготово када се зна, да је у Ћеслици (Појезни) на Старом православном гробљу, била изграђена црквица посвећена Светом Николи Чудотворцу, која је била у служби два вијека (око 1283-1512).

Мирослав Б. Душанић

Фотос: Савко Пећић Песа