Црква из 1893.године.
На овај дан се одвајкад код појежанске цркве окупљало на молитви, а након Свете литургије, старо и младо би
остајало на сеоским
игранкама, гдје би се веселило и играло уз пјесму и шаргију до касно у ноћ.
И дан данас се
одржава молитва уз присуство вјерника, али сеоских игранки и кола са шаргијом
више нема.
У прошла времена
омладина је излазили да
би се виђала, упознавали као момци и дјевојке, ашиковали, а често би се на тај дан дјевојке – цуре удаваче зарекле на вјерност свом вољеном. Ту је одмах
договарано вријеме просидбе,
вјенчање и склапање брака.
Било је и
дјеце на игранкама. Посматрала су, како старији пјевају, играју и разговарају или су трчкарала око кола. Најмлађи су мајку држали за руке, оца ,или дједа и баку. Старији су разговарали по групама, као својат, пријатељи, кумови, родбина, и распитивили се о
свему између себе, какво је здравље,има ли проблема у породици и слично. Често се
у таквим разговорима уговарала трговина, размјена добара, јер од више људи више се чуло информација, напримјер, ко продаје сијено,кукуруз,пшеницу,стоку и слично, или, да ли неком у својти, кумовима, пријатељима
треба нешто помоћи за зимска доба.
И о другим светковинама у Појезни, као једном важном центру више села се увијек окупљало много народа. Некад је било
толико народа да се хватало по неколико кола одједном. Коло је кад се ухвате за
руке у круг, дјевојка до момка, а у средини круга је био шаргијаш и тако играју народне игре, ’’бруђу’’, ’’тамо и тамо’’, ’’четверац’’,а
само су ријетки знали поиграти ’’осмерац’’,као што је мало шаргијаша знало
пошаргијати ту игру,.
Колико је било шаргија, толико је било шаргијаша и кола, а и добрих пјевача, који су на сваку паузу
шаргијаша припјевавали.
Уз зграде, велико дрвеће, као што је цер у Појезни, би се окупљали мали трговци и продавали шећерламе,чај и кувану ракију,којом би се на
хладном времену мало загријало.
Због
неких нерашчићених рачуна од прије или заваде,а често и око свађе момака за дјевојку, знала је избити свађа,која је прерастала у тучу свим и
свачим, што се могло у близини пронаћи. Често се таква туча знала завршити
трагично,а игранка би била прекинута и сви би се разишли кући.
Увијек се
знало да је на дан Светог Саве среда зиме и већ се могло размишљати о прољетној
сјетви, јер се дан подобро продужио. Виђенији људи од повјерења су причали, а остали пажљиво слушали, каква је била зими и каква би година
могла на основу тога да буде, родна или сиромашна, сушна или кишна и плавна. Ако би се предвиђала сушна година, онда се савјетовало обрада полоја уз
ријеке, рјечице и потоке, а ако би била кишна, онда да се те њиве оставе за
испашу,а засију усјеви по брдима. Често су се ова предвиђања остваривала и била
веома корисна за сваког сељака.
Интресантно
је да је на Светог Саву увијек било снијега,а ријетко је освануо дан, а да се њиве и брда не бијеле,барем од
мраза или иња на дрвећу.
Fotos i tekst: by Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар