Фотос: Свештеници на слици из осамдесетих година 19.вијека у Дервенти
ДЕРВЕНТСКА
СЕЛА У БУНАМА
Од
1834. године кад је била поп Јовичина буна, Срби се у Посавини неће умирити.
Побуне су дизане због зулума и тираније. О селима око Дервенте се мало зна да
су учествовала у овим устанцима.Саво Новић из Церана због учешћа у устанку
добио краљеву потпору и помоћ.
Почетак 19. вијека је обиљежен значајним
побунама против Отмонаског царства.Тад ће многе балканске земље извојевати
своју самосталност,међу којима је и Србија
,
подизањем Првог Српског устанка. То су била времена кад се у Босни по том
питању није ништа значајно догађало и поред тога што су многи тадашњи Срби подржавали
и имали везу са устаницима у Србији.Исто тако и султан се ослањао на своје
поуздане дервише и војсковођер широм Босне и слао их да гуше устанике у Србији.
Буне и устанци у Србији су ипак , подстакле
Српски православни живаљ,као и католике на побуне против Турака у Босни.Ове
буне су биле у почетку стихијски организоване. На челу буна су се углавном
налазили свештеници , који су били социјално изједначени скоро са сиромашним
сељацима.
Прва буна на подручју Дервенте десила се 1834.
године ,коју је организовао поп Јовица Илић, која се истовремено одвијала са
буном хајдука Василија Павичића на Требави и буном на Свињару , данашњи Србац (или се то односи на Крњин који се у
то вријеме називао од мјештана Свињаром због обиља букова и храстова жира и свиња које су
се ту храниле.). По неким писаним изворима се вјерује да је у овим побунама
учествовао и краљ Петар I Карађорђевић Мркоња.
Присиљени на плаћање харача , сви не муслимани
, кад нису могли да измире своје обавезе, све су продавали да би удовољили све
већим захтјевима спахија и читлук –сахабија . Да би се одупрли таквим
захтјевима дигли су се сељаци дервентског краја , православци и католици , заједно на устанак.
Из тог времена ,Игњат Брлић , који је редовно писао Вуку Стефановићу Караџићу о
приликама у Босни , написао је поводом те буне да је , ''у борбама побијено што христијанах, што католиках около
700 глава''.
У књизи '' Буна Срба хришћана у Босни
1834.године'' у издању Чупићеве задужбине од 1931. године,између осталог је
написано:
''После у крви угушеног устанка , стање хришћана у Босни било је за
неко време теже ,него прије самог устанка.Сад су тек хришћани имали да издрже
највећа зверства , муке и насиља од стране босанских муслимана.... Управници
појединих покрајина, а нарочито у дервентској , завели су таква страшна мучења
, ради чега су се мајке заједно са
својим синовима бацале у реку и ишле саме у сусрет смрти''. Даље се помиње у
истој књизи да је Осман –бег из Дервенте
поступао дивљачки према Србима. У Вучијаку на дрвећу висило је 20 одсјечених
српских глава , везане једна за другу перчином.
''Српске Новине'' су 7. јула 1934. године
навеле да је у буни изгинуло 1000 Срба,док је
по архивској грађи обрађеној у књизи А. Ивића ''Устанак попа Јовице'' у
дервентској нахији послије буне , погинуло је 600 Срба.
Како се зна ова поп Јовичина буна је у крви угушена због
неприпремљености и због , како се тврди , издаје,јер је поп Јовица неке ствари
испричао пред попадијом Тривуном ,а ова пренијела комшиници која је дојавила
Турцима.
Ипак буне и устанци су имали одјека и нису
јењавали,мање или јаче по временским
раздобљима,па Турцима није било више мира у Посавини
Буна у Посавини ће поново избити под вођством
проте Стеве Аврамаовића 1857. и 1858. године,која се још назива и Протина или
Орашка буна.У исто вријеме је подигнута
и Требавска буна на Требави . Ове буне су
подигнуте због нечовјечних поступака закупаца десетине и трећине према сељацима
и због све учесталих зулума које народ није могао да подноси.Ова буна је имала
шири карактер и зхватила је велико подручје па и дервентски крај.
''Српски дневник'' , који је биљежио шта се
догађа у Босни, од 2.маја 1857. године о буни у Посавини ,каже да су у
том покрету, сељаци тражили да буду ослобођени
давања трећине и десетине , да плаћају само харач цару и да служе војску ''.
О учешћу Дервенћана у Орашакој буни у Црним Потоцима и Орашју,говори
податак који се налази у Архиву Републике Српске Бањалука, Фонд: Велики жупан
Врбаске Бановине , Архивска јединица 90, број 12888/ 26 забиљежено је између
осталог,да је устанку се одазвало и храбријих Срба тешањског и дервентског
среза.
(објављено у
часопису ''Значења'' Бр.22,23,24 –Народна библиотека,Добој 1995.)
''Саво Новић , син Лазе из
Церана је 28.9.1925. године затражио од среског поглавара из Тешња да му се
додијели помоћ:'' Пошто сам за турске управе био у чети Његова Величанства
Краља Петра I Карађорђевића, као борац,…На основу тога сам прије двије године лично ишао у
Београд код краља Александра. Молио сам га за помоћ коју ми је загарантовано и
обећао,...Због тога понизно молим да се мени ова потпора чим прије
додијели...''
Изјаву Саве Новића као тачну,
по налогу среског поглавара из Тешња , потписали су одборници Јово Илић и Миле
Бабић из Церана, те Тривун Поповић и Стеван Гојић .
Приликом провјере Саво Новић
је у записнику изјавио да су као устаници са њим са тешањског и дервентског
среза били Срби (чијих је више од 60
имена навео)из села:Станови,Церани,Растуша,Јелањска,Рашковци
,Брестово,Појезна,Дријен ,Осиња,Детлак,Цвртковци,Калошевићи,Лупљаница, Сочаница,Дервента,Прњавор,Кобаши,Мишковци,
Смртићи Палачковци,, Штрбци, Вијачани, Корови и из Бањалуке поп Цвјетоје
Деветина.
Ова
молба је прослијеђена Министарству социјалне помоћи у Београду, на коју је у
Појезну(тадашња општина) стигао одговор 30.6. 1926. године.''
Какава је живот православног живља био послије
буне,може се само замислити. Они су протјерани са својих огњишта морали крчити
шуме,насипати нова кућишта на мочаварном земљишту и градити нове кућице и
уџерице,док су у њихове куће усељавани муслимани који су довођени из Србије
околина Шабца..
Године 1859. године је закључена Сеферском
наредба по којој су према раји требале да се смање обавезе. Умјесто тога
обавезе су се повећавале па ће то довести до треће буне , од 1875. до 1878.
године која је захватила читаву Посавину па и дервентско подручје.У овој буни
као учесник и организатор устанка био је Васа Пелагић.Велики утицај на
буну у Посавини имала је буна у Босанској крајини под вођством Петра
Петровића Пеције,која је такође имала социјалне мотиве.
Буне и устанци угњетаних сељака на подручју
Дервенте неће престајати ни за вријеме Аустро-Уграске која је анксирала Босну и
Херцеговину 1878. године..
-Босански сељак, а нарочито кмет,од тада је
подносио разне тегобе. Осим десетине и
трећине,сељака су оптерећивали и многи други порези,као што је
овчарина,козарина,крмарија,кућарина и друго, казује профсор историје Перо
Ђукић,који истиче да је због тога јула 1910.године у дервентском крају изненада
избио покрет међу сељацима кметовима,који се снажно ширио у села сусједних
срезова,да би захватио цијелу Посавину и Босанску Крајину.
Он наводи податке да су се сељаци окупљали по
зборовима и одлучно изјављивали да више неће да плаћају спахијама (феудалцима)
трећину и од љетине хак.
Тајни скупови вођа побуне и договори су
одржавани на скровитим мјестима,најчешће у воденицама у току ноћи ,а након
договора и разраде планова ишло се у акцју. Због тога што је било забрањена
звоњава црквених звона , клепалима су позивали народ,а кад се окупи сви су
заједно ишли од села до села и објашњавали сељацима да се не даје трећина и
хак.Знало се окупити и по 500 до 1000 сељака и тако ићи кроз село.
Дописник ''Српске ријечи'' из Дервенте
описујући покрет каже:''Сељаци 3 -700 људи,одлазили су из једног села у
друго,позивали домаћине да им се придруже,говорећи како су дошли да им кажу да
не дају агама трећине. Затим би их позвали да заједно крену , наглашавајући да
треба да се иде мирно без противљења властима и не чинећи никоме никакве штете.
Послије тога би лупањем у дрвена клепала сабирали људе и кретали даље.Ко се не
би придружио покрету сматрао би се издајником''.
У покрету сељака владало је потпуно другарство
,сем једног случаја у Дервенти гдје је неки Алекса Гвоздаревић , субаша
Рамизбега Беговића није хтио да се придружи покрету, него је чак пуцао из
двоцијевке на сељаке. Српска Ријеч,213/1910.)
Професор Ђукић каже , да је овај период обиљежен за поједине
Србе веома црним словима у историји. Наиме, осиромашени аге и бегови да би
дошли до што већег прихода , вршили су све већи притисак на кметове.,који је
неким прописима био забрањен.У то вријеме појављују се домаћи зеленаши који су
куповали земљу од муслимана посједника,тако се појавио беговат код имућних Срба
и Хрвата.О том је писала''Српска ријеч'' од 28.10.1910. године, бр.225 под
насловом ''Јата црни гавранова'' напада зеленаше Милу Костића из Бањалуке и
Јову Костића из Дервенте,због тога што купују кметовска селишта и беглучка
земљишта да касније биједном тежаку уз добар ћар препродају. Као куга морија то
јато црних гавранова кола уоколо. А касније враћају се кућама са успјелом
трговином и већ добро прорачунатим ћаром.
Свештеник дервентски, Коста Поповић је учествовао 1910. године с народом у побуни
Јово Костић треговац из Дервенте је куповао са
земљиштем и кметове и почео их гулити горе него спахије ,аге и бегови ,премда
су они се већ били погодили са агом да
су слободни сељаци.Кад су кметови затражили да се и од њега откупе,рекао
је:''Ја ћу вас гонити док вас не уништим, па ћу вас онда продати или вас све са
селишта дигнути''. (ову изјаву је потписало 15 старјешина кметовских породица у
селу Мишковци.)
Због несносног стања сељаци су се на све
стране дигли на побуну. Комнада жандармерије је гушила покрет помоћу жандарма и
''летећих одреда'' , познатих по злу као ''Страфуни''. Влада је извијестила да
покретом на ширем простору руководи Петар Кочић,а агитатори су свештеници Васић
из Добоја, Коста Поповић из Дервенте
,Јовица Јовановић из Прњавора и други.
По писаним изворима тврди се да је на
дервентском подручју у овом покрету и побуни учествовало од 3 до 5 хиљада сењака , кметова.
Наравно буне и покрети ће се убрзо завршити и
доће до већ познатих ратних догађања и избијања Првог свјетског рата.
Савко ПЕЋИЋ ПЕСА
Нема коментара:
Постави коментар