Тропрсти сјенима по Косову ходе
Путевима у мимоходу тумарају
Црвеним божурима крвави цвјетају
Стољећима клањајући у прољеће
Сабљом посјечени у огњу сагорјели
У утроби земље испод огњишта
Немирно леже кости предака наших
Камени темељи манaстира опомињу
Милица род родила земља се плодила
Унучад се ројила и пшеницу сијала
Светим хљебом праунуке даривала
На црквиштима нада увијек опстајала
И док ходисмо с кољена на кољено причу
Камењем у манастирске зидине сазидасмо
Чврсто писмо саздано у вјеровању остаде
Земљу Лазареву да не отму а дјецу раселе
Савко ПЕЋИЋ ПЕСА
Stih
ОдговориИзбриши"Crvenim božurima krvavi cvjetaju..." je sjajan. A pesma kao opomena na zavet, a zavet se ne krši...
Predivna pesma! Već par puta joj se vraćam. I ne znam koji bih pre stih izdvojila. Svaki me svojom tragikom "muči", svaki pritiska bolom kao kamen stoletni, kao božur proletnji...
ОдговориИзбриши...код оваквих пјесама обично ћутим... ћутим...ћутим веома дуго...
ОдговориИзбришиPjesma za one koji prepoznaju prozu zaista ima tematiku i pouku,sve pohvale a narocito mi se dopada slika od davnina -manastir Donji Detlak-zaista transformacija u odnosu na danas i preporuka svima da ga obidju i posjete jel se ima sta vidjeti.....Tanja
ОдговориИзбриши