ПРЕДАЊА И ЛЕГЕНДЕ

Предања и легенде из наших крајева

Пише: Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

МЈЕСТО ЗВАНО ВЈЕШАЛА

Назив потиче од трагичне смрти двоје младих

Тригонометар 178 у селу Осојци на Вуковића брду назива се Вјешала. Овај назив потиче још прије него што су израђене прве карте у вријеме владевине Аустроуграске. За ово пусто мјесто гдје никада нико није огњиште направио везане су у избрисаном памћењу приче како је настало име.

Према предању и оном што је још остало у памћењу најстаријих мјештана Осојаца. Приповиједало се, да се, на храсту објесило двоје младих, одлазећи у смрт због љубави која им је била забрањена.

Тако се причало да је у сусједном селу Бишња био неки чобан из кметовске породице Радојчића у кога се загледала најмлађа бегова кћерка. Земљиште је било бегово, па се и сад њиве називају ''беговат''. Бег је имао изнад ријеке Укрине чардак, гдје се одмарао и с дивана ловио дивљач, коју су му натјеривали кметови и ловачки пси. Прича се, да никад није ловио у шуми, него је сједио на чардаку и чекао дивљач, која би дошла њему на нишан.

- Кад би се бег одмарао у посјету му је долазила кћерка и често сусретала чобана из Радојчића, који је чувао бегову стоку по њивама. Код бега на чардаку момак је кришом гледао дјевојку, а и она њега. Тако је она почела одлазити код њега, јер није могла одољети кршном момку и његовој љепоти. Дозна то бег и нареди да се доведе чобан и бичује за казну, сјећа се приче коју је давно чуо осамдесетогодишњи Никола Милослављевић из Осојаца.

Ипак, љубав је била већа од страха, па је млађана дјевојка често посјећивала чобана и с њим се састајала по шумарцима, а бег пошаље слуге да је прате, надглдају куд се крећу и тако открију да се и даље састају и ашикују. Тад бег нареди да чобана ухвате и објесе на храсту, а кћерку доведе да види како јој момак виси објешен на храсту.

Другог дана и младу дјевојку у димијима окићену златом повезану шамијама нађу како се објесила поред своје животне љубави, и тако то мјесто се поче у народу звати Вјешала, казује Никола.

-Тврди се да је овај храст који доминира на њиви стар колико и догађај по коме је то мјесто добило име, а ко зна, можда је био још неки храст, али ја од дјетињства памтим само овај, вели Недељко Милослављевић и показује на рачвасти велики храст, гдје су се двоје младих по предању објесили, зато, што су се вољели, а вјера и сталеж којем су припадали није им била наклоњена.

У Бишњи нема више породице Радојчић. Они су давно отишли негдје испод планине плашећи се бегове освете.Вјешала су мјештани заобилазили и није се боравило на том мјесту, а Никола каже да је то мјесто прозвано несретним, јер су ту за вријеме Првог и Другог свјетског рата многи људи побијени од разних страна и војски која је наилазила и ту доводила несретнике на погубљењa.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA