ЕПИТАФИ ГОВОРЕ
Кроз вијекове српски народ је патио под туђинским властима, тиранијама, зулумима и страховладама. Не памти се читав вијек у коме су Срби били сами себи господари, осим у доба процвата српске државе под влашћу Немањића. Послије тога, и кад би дошли до власти били су гори од оних од којих су се ослобађали, па су се издајице и изроди међу Србима множили увијек чим сунце наизглед гране и за српски род.
А породица Качавенда је захваљујући ратовима, болестима које ратови доносе и дјецу у погибељ шаљу, збрисана с лица свијета овдашњег, па стрини Софији, која на крају сама остаде ни гроб није имао ко да обиљежи, на српском православном гробљу у Дервенти.
А ЕВО ШТА КАО ЕПИТАФ ПИШЕ НА ЈЕДНОМ СПОМЕНИКУ
(Текст у оргиналу без исправки, на споменику гласи овако)
''У овом тужном гробу борави вјечни санак,цвијет младости, сва радост овог свијета. Мили мој, никад заборављени посинак РАДЕ КАЧАВЕНДА који се пресели у вјечност 29. априла 1919. године, у 24 години своје младости.
Бог да да вјечни покој, а мени тужној и несретној утјехе. Проклета Аустрија отрже ми 1914. године од 18 љета из наручја мога мила сина, младост моју и сву срећу моју. Ланцем веза нејаке му руке, у проклети Арад одведоше, гдје тамнова 18 мјесеци са осталом тужном браћом својом.
Тамо многи кости оставише. Што остаде у животу, пустише на слободу, узеше у војску и патише патњом свакојаком.
Сунце сину и слобода дође.
Радојица мени дође, изнемогло од бола и глади, паде јадној стрини у наручје. Болово 3 мјесеца, не могу га јадна излијечити, нити свога сина подигнути, већ заспа вјечитијем санком у наручју своје миле стрине.
Радојица, слатко дијете моје, ти убриса росне сузе моје за Кристаном и за Светоликом. Ах, за мојом дјечицом нејаком, мајка није више сузе лила, тебе мала од 3 годинице јадна стрина у крило савила. Мјесто своје дјеце тебе миловала. Ах душманин са мог крила отрже ми тебе, отрже ми срце из њедара , оста јадна саморана стрина, јербо јадана више никог немам ко јадну може утјешити.
Све је јадна стрина саранила!
Овај споменик подиже, мој мили посинче, за тобом до гроба тужна стрина Софија Качавенда, која за тебе док живи моли Богу, за сјећање безконачанија''
Ако би генерације знале да памте, онда би у вјечност за сва времана знали да чувају своју братску српску слогу, опстанка ради .
Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA
Kad-god odem na seosko groblje, obilazim taj onaj stari deo, gde su grobovi i spomenici od pre jednog veka. I , kao i ti, čitam epitafe koji su potresne priče, vredne filma, ili knjige. Ovaj koji si ti preneo posebno je potresan zbog sudbe žene koja je najpre rođenu decu, a onda i usvojenika izgubila. Beskrajna tuga ucveljene majke i pomajke...
ОдговориИзбриши"...Софија Качавенда, која за тебе док живи моли Богу, за сјећање безконачанија."
ОдговориИзбришиPoštovani Savko,
Vašim zapisom o spomeniku koji je svedok ljudske patnje i strahote rata, pridružili smo se Sofijinoj molitvi za sećanje beskonačno.
Srdačan pozdrav,
Nadica
Драги пријатељу,
ОдговориИзбришиобјавио си ово у правом моменту, добро се уклапа у нашу „несрећну дискусију“... оно што стоји у историјским уџбеницима је најчешће фризирано и препаковано по вољи побједника, али истина је у оваквим животним причама („причама са терена“)...
Твој (намјерно са великим „т“) вјерни читалац
Dragi Pesa, ne pamtim da me je jedna istinita i tužna storija toliko pomela i rastužila...
ОдговориИзбришиOvaj epitaf je svojevrsna istorija našeg sveopšteg bola i jada koji nas,eto, još uvek ne napušta. Ovaj spomenik je i opomena pokolenjima.
ТОДОРА, на гробљима је некада могуће наћи читаву историју. То су навјердостнији записи, они нису фризирани.
ОдговориИзбришиНАДИЦЕ ! У нашем народу је било толико патњи кроз вијекове да молтви никада није превише.
МИРОСЛАВЕ ! Твој коментар увијек даје снагу да наставим и да радим још већом снагом, па ваљда ће неко да види и чује.
МРВИЦЕ! Нажалост, наша је историја таква суморна и тешка до бола и патњи.
ХВАЛА ВАМ НА ПОДРШЦИ !