недеља, 24. август 2014.

ПОЈЕЗНА – историјско помињање


Фотос: Савко Пећић Песа
У средњем вијеку је било уобичајено да насељена мјеста обухватају огроман простор. Тако је и насељено мјесто Ћеслица (данашња Појезна) била просторно далеко већа, него што је то данас. Она је осим њених данашњих граница обухватала и територије села Доњи Церани, као и веће дијелове Дријена и Осиње. Када се први пут јавља под именом Ћеслица није познато. Са сигурношћу се може тврдити да је под тим именом било познато и средином 15. стољећа. Зна се да је 1461. године у посједу овог насељеног мјеста био кнез Радивој (Томаш) Остојић Котроманић. Он је за то добио и писмену потврду којом су му потврђени посједи у земљи Усори: град Тешањ, села уз ријеку Укрину и Илову, Градачац (Грачац), те села у области Сребреника и на Мајевици. Село Ћеслица (Појезна) је административно припадало Тешањској жупи. Прегледом историјске грађе може се закључити да је Тешањска жупа организационо била подијељена у „мање жупе“, тј. одређени број насељених мјеста био је обједињен под „заједнички кров“, а носилац јој је била (најчешће) црква (црквено средиште, црквена жупа). Овај податак је веома интересантан јер се на основу њега да закључити, да су и друге жупе биле организационо „исцјепкане“ у мање јединице. Насељена мјеста Детлак, Црнач/Црна (Црнча) и Ћеслица (Појезна) су били дио црквене жупе Св. Козме и Дамјана (Светих Врачева). У овој скупини су поред поменутих села данашње општине Дервента и села која данас припадају другим административним јединицама. У документима тадашњег времена сама жупа је била позната и под својим скраћеним именом Жупа Козмедање (скраћивањем имена Козме и Дамјана). Падом Тешња (жупног и црквеног средишта) под османску управу, хришћанско становништво које не прихвата ислам било је присиљено да бјежи на сјевер, на територије које још нису биле од њих заузете.


Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је 1512. године пало под османску управу. Те године су трупе Фериз-бега заузеле Сребреник, Соко, Тешањ, Озрен, Усору и Требетин. Његова претходница је био изузетно оспособљен и успјешан војсковођа Хусрев-бег, који са својим трупама силовито прелази ријеку Илову и продире у дубину територије данашњих села Појезна и Црнча. Преласком ријеке Илове, Хусрев-бегове трупе у свом походу ка сјеверу заузимају комплетну територију насељеног мјеста Ћеслица (Појезна), које је због несигурности и страха од османске најезде већ било знатно ослабљено. Оно је у периоду од 1503-1512. год. изгубило више од половине свога становништва. Наиме, већ 1503. год., иако територија данашње општине Дервента није била под османском влашћу, долази до великих миграционих помјерања. Те су године угарско-турским споразумом на седам година тврђаве Добој и Маглај потпале под османску управу, док су Сребреник и мјеста у Посавини (уз ријеку Укрину и Саву) остала у рукама Мађара. Запосјевши тврђаву Добој османским трупама су „посавска врата“ била широм отворена, и било је само питање времена када ће Османлије да заузму Посавље (Посавину) и избију на ријеку Саву. Заплашено становништво масовно напушта своја села и повлачи се на сјевер, трудећи се да пријеђу у Славонију, тада под мађарском (угарском) влашћу. 



Османско продирање на сјевер је било изузетно добро испланирано, продирало се у „дубину територије“ на различите начине. Понекад су то били само пљачкашки упади, паљење имовине, застрашивање становништва, одвођење у заробљеништво или слично, понекад су то биле веће војне операције у којима су заузимане територије и стављане под своју контролу. Комуникације између насељених мјеста су биле прекинуте. Села на сјеверу Тешањске жупе су била потпуно одсјечена и изолована од свог матичног црквеног средишта. Тада је насељено мјесто Црнач (Црна), тј. данашња Црнча, остало без становника и прије него што је потпало под османску управу. Село Брестова (Брестово) је такође највећим дијелом остало пусто, а становништво се осјетно смањило и у Ћеслици (Појезни).



Та 1512. година је била кобна и за насељено мјесто Детлак, иако није освојено, оно је својим највећим дијелом остало без становника. Хусрев-бег се у свом походу зауставио на рјечици Појезници, највјероватније због недостатка људства, али његов изненадни упад је становнике Детлака отјерало у избјеглиштво. Тако је Детлак (данашња територија села Горњи Детлак и Календероваци) у периоду од 1512-1536. године  посатао ненасељена зона (тампон зона) између османске и „утврђене“ мађарске територије. Мађари су границе своје државе бранили са босанске стране, њихове трупе су се организовале на простору око ријеке Укрине, и контролисали су простор између ријека Укрине и Саве. Када је Хусрев-бег упао на територију данашњег села Црнча, затекао је потпуно запуштено село без иједног становника. Цијела територија је била урасла у коров а виногради највећим дијелом подивљали.



На новоосвојеним просторима османска управа оснива пет нових нахија: Тешањ, Усора, Маглај, Требетин и Озрен. Насељено мјесто Ћеслица улази у састав Тешањске нахије... (наставиће се)
Мирослав Б. Душанић




среда, 20. август 2014.

ПОЈЕЗНА – поријекло имена



Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је захватало огроман простор, граница на југу је била ријека Илова која га је разграничавала од насељеног мјеста Брестова (Брестово). Источна граница села је почињала на ушћу рјечице Осиње у Илову, даље узводним током рјечице Осиња до ушћа рјечице Ојданица, па цијелим током Ојданице све до њеног извора, да би се завршила на рјечици Појезница (у правцу данашњег засеока Башићи у Дријену). Село Појезна је познатије под својим старијим изворним именима Ћеслица и Ћесница. Првобитно су се тако називали виноградарски посједи који су се налазили на овом подручју. Посјед Ћеслица се налазио у простору између ријеке Илове и рјечице Драшан. Име је настало од ријечи ћесл, множина ћесла (стара лужичко-српска ријеч), која означава четку с кратком дршком, а користила се за кречење. Иначе само кречење је називано ћеслење, а ћеслење је означавало и кречњачке гребене (стрмине, стране, обронке брда). Глаголски облик је ћеслић у данашњем значењу кречити, ћеслиски је присвојни придјев у значењу кречњачки, од креча или кречњака. Ово подручје је било изузетно богато кречњаком, становници су познавали процес прављења креча од кречњачког камена – постојали су многи „кречокопови“/каменоломи, гдје је вађен кречњачки камен. Процесом печења и потом „гашењем креча“ у кречанама, добијао се изузетно квалитетан креч. Креч је био у широкој употреби, у виноградарсву је коришћен као заштита од природних оштећења (повреда чокота), али и као заштита од животиња и најезде инсеката. Када се у прољеће окрече приземни дијелови чокота винове лозе, као и воћњаци, то је давало једну изузетно лијепу и јединствену слику. Био је то сигурно довољан разлог, да се цијело то подручје назове Ћеслица. Од кречњачког камена шкриљца прављени су различити употребни предмети, посебно је коришћен у грађевинарству. Веома често је и умјетнички обрађиван, урезавани су и уклесавани у њега цртежи и натписи.

Виноградарски посјед између рјечице Драшан и рјечице Појезница (простор данашњег села Доњи Церани) је такође припадао селу Појезна и звао се Ћесница. И овдје је за име употријебљена лужичко-српска ријеч ћесница у значењу страх, уплашеност, заплашеност, али је означавала и мјесто гдје се догодила несрећа проузрокована из страха или како би локално старосједилачко становништво рекло, из или од „страве“ – стравично мјесто (мјесто гдје се догодила изузетно језана (пуне језе) или језовна несрећа, данашњим ријечником језива, грозна, страшна несрећа). Ријеч ћесница у свом другом значењу означава спарину (спарно вријеме пред невријеме, олују). Још једна лужичко-српска ријеч је била у употреби у овим крајевима: ћеснина, означавала је уско („узано“) мјесто, „стијешњено“или сужено мјесто (тјеснац, кланац), али и потешкоћу, стијешњеност, сатјераност у безизлазну ситуацију („у мишију рупу“).

Данашње име села - Појезна, није настало као што многи мисле од конструкције ријечи пој (лијепо пјевање) и зна (од знати), то није било мјесто гдје се добро пјевало или гдје се знало често добро запјевати и провеселити. То није ни конструкт од пој и зов (позив, звати), гдје те позвају на лијепу пјесму и весеље, напротив, назив је само пријевод ријечи ћесница у савременији српски језик. Када су придошлице с југа (избјеглице из крајева у које су већ продријеле Османлије) населили ово село и ту неки трајно и остали, сусрели су се са чудноватим именима чија значења нису могли одгонетнути. Када су им старосједиоци објаснили значења ријечи, у употребу се убацују и пријеводи. Једно вријеме су у оптицају била двојна имена. Све чешће се чуло да неко одлази у оне страшне Језане или у мјесто Језовну. И као што је то обично и бивало, онај назив који се више користио, којег је већина прихватила, тај и опстаје у оптицају. Од Језане и Језовне је временом проистекла Појезовна, тако да је ово насељено мјесто познато и под тим називима, да би на крају добило садашњи облик Појезна.
Мирослав Б. Душанић

уторак, 19. август 2014.

СПОМЕНИ МИ ИМЕ


Спомени ми име јутром раним неким.
Из мојих пјевања присјети се стиха,
из вечери иних кад ти бијах тиха,
у сјећању твоме давним и далеким.

Скриле су ми име пахуље у лету.
Кад те нека зима одвоји од ватре,
и лед око тебе све младице сатре
и када године старост ти преплету,

присјети се мене као давне магле,
ишчезле с прошлошћу, нестале и тмурне.
Нек часом запламса ватра давне зиме.

Прошле су године уз промјене нагле,
однијеле собом све љубави бурне,
свега кад се сјетиш, спомени ми име.


Сњежана С.Јокановић
Припремио: Савко Пећић Песа



среда, 13. август 2014.

4.ЈУЛ ПОЈЕЗНА

 
 
Кад су се Појежани започели лоптати и ''гањати'' по трави кожну лопту са душицом, то није баш потпуно тачно утврђено, али да су играли лопте ,то се зна.Прву лопту ће у село,колико је познато донијети , сад већ покојни Вујадин Пећић и с том лоптом се дуго лоптало, али је била осјетљива јер и најслабија стрњика могла да пробије душицу, па онда од игре нема ништа док се не закрпа душица,а до гумиљепила је било веома тешко доћи.
Било је то негдје, 1964.или почетком 1965. године,кад је Вујадин донио лопту и с том лоптом су заказиване и игране утакмице у Осињи, код старе школе испод цркве, као и испод кућа Ђурића, поред ријеке Осињице, поред Илове у Појезни код Маринковића, на Брезицима у Церанима, поред Драшана, испод кућа Дражића. Ипак највише, то јест сваке недјеље играло се лопте поред куће Радојке Пећић, гдје се окупљало много младих и старих Појежана. До подне би се играло лопте,а након тога слушао пренос на радију са првенствених утакмица или, ако је играла Југославија.Ту смо слушали пренос с НЕП стадиона из Будимпеште, Мађарска - Југославија, кад је први пут Југославија побиједила Мађаре. Било је 0:1, а гол је дао Галић. Утакмицу је преносио Радивоје Марковић.
Касније ће Појежани и Церанчани заједно направити велико игралиште са потпуним димензијама и стативама по прописима фудбалске игре. Игралиште је било на Брезицима испод куће Душана Спасојевића, поред драчика. Тада су још по правилима важиле четвртасте стативе и пречка. Ту су одигране многбројне утакмице са фудбалерима из Осиње, Сочанице, Дријена, Штрбаца,Календероваца а долазили су и фудбалери из Митровића, Станара,па чак и из Дервенте и Добоја. Појежани су сваке недјеље играли фудбал са екипом Доњих Церана,а кад би долазили гости, онда су сатављали један тим од најбољих играча из Појезне и Доњих Церана.
Тих година и у то вријеме, већ је један број ученика из наших села , па и Појезне, након завршетка основне школе у Осињи уписивао се на даље школовање у Дервенти, Добоју и у другим градовима. Они су љети долазили на школски распуст и организовали играрију с лоптом.Биле су то веома жестоке утакмице са доста гледалаца,а играло се на ''голове'',а не вријеме, рецимо промјена на два гола,а побједа ,ко први постигне четири гола. Утакмица је тако понекад трајала и по три сата, па и више.
За 4.јул, на прослави Дана борца у Појезни,1967. године, (на иницијативу моје маленкости) организован је први турнир у малом фудбалу на земљаном и прилично неравном терену поред школе у Појезни. Одиграна је утакмица између Доњих Церана и Појезне. Побиједили су Церанчани са 2:1. Сљедеће године, већ је било пријављено 8 екипа, па је турнир постао традиционалан, све до почетка рата, а долазиле су екипе из свих околних села, Добоја, Дервенте, Прњавора, Бихаћа, па чак из Лединаца са Фрушке Горе.
Један из редова сталних играча Појезне је био Савић Миленко звани Пуљко, који ће касније играти за модранску ''Младост'', која се такмичила у добојској фудбалској зони.
Године 1979., у Појезни ће се регистровати Ф.К. ''4.јул'' са пријављеним бојама, дресови зелено бијели и шорцеви црвени.
Од тада је прошло 35.година, клуб је у ратна времана престао да постоји, да би поново прије неколико година активиран,под истим именом и сада се такмичи у Међуопштинској фудбалској лиги Добој.
У Појезни на стадиону Лављи, дана, 23.8.2014.године, субота , клуб ће свечано обиљежити 35 година постојања.

Текст и фотоси: by Савко Пећић Песа

петак, 08. август 2014.

РАДОВИ НА ЊИВИ

 
 
 
Сјенокоси,сакупљање сијена на њивама о Илиндану.
Фотоси: Нада Тешендић Василић