Краљица Зарада с Укрине
Прије наших чукундједова, и још прије, у нашим крајевима је живио неки народ и нестао. Њима је владала мудра краљица Зарада. На узвишењу обраслим храстовом и липовом шумом поред ријеке Укрине саградила је град. Бавили су се ловом, риболовом и узгојем житарица. Нису били ратнички расположени, али су били вриједни, добри ловци и риболовци. Све што су привређивали и уловили дијелили су. Краљица је била добра свом народу и није га држала у ропству ни напуштала. Поштовали су свог Доброгбога, који је краљици дао разне способности и умијећа, па је знала како се праве нити од вуне или лана и конопље. Иглом да спаја два комада тканине или коже у један. Учила је народ како се обрађује земља, разликује и сије разно сјемење.
Неизмјерно је вољела своје три сестре: Церу, Дерову и Селу! Села је била најмлађа и краљичина миљеница. Била је увијек уз краљицу и за све се интресовала што она ради: ''Краљице, краљице како се влада народом ?''.
''Драга сестрице, народом се не влада, него се народ воли, као што и ја тебе волим.''
''Хоћу ли ја бити твоја принцеза, ако ме волиш? ''
Тад се Зарада насмијеши и помилова је по златној косици: ''Кад вријеме дође, бићеш краљица.’’
Градина бијаше направљена од храстових балвана, земље и прућа, а у кућама су остављани отвори да би се разбила тама, да у одаје по дану улази свјетлост. Од липовог и храстовог дрвета, у част богова, посвуда бијаху постављене статуе. Народ је живио око Градине испод дрвећа, молили су се и приносили жртве боговима. Краљица Зарада, Добробогу је приносила дарове од љетине или ствари које је сама правила. Градину је уређивао и о свему бринуо домаћин Дерован. О обради поља Слав, а Чеслав је плео мреже и организовао риболов.
Страх се увалчио у кости кад би долазила зима, природа би замрла, поља и шуме опустошили. Ништа се није могло радити, јер би лед све оковао и народ би се склањао у Градину. Добрибог није могао ништа против опаке божице зиме Моране. Тада су приносили дарове божици прољећа Весни и са зебњом чекали дах топлог вјетара. Краљица се сваким даном молила великом богу Сварогу. Доласком прољећа народ би изашао на поља и обрађивао њиве, ловио дивљач и пецао рибу у ријеци Укрини. Тако се надалеко прочуло како поред ријеке Укрине живи народ са својом краљицом, која је веома лијепа, радна и за свој народ добра.
Неки царевић са далеког Сјевера дође једног дана да запроси краљицу. Донесе јој вриједне дарове. Међу даровима бијаху медвјеђа кожа, простирач од јеленске коже, те краљици капа од куне златице и обућа од кошутине коже. Царевић кад је видио краљицу, не могаше се начудити њеној љепоти. Никад у свом царству није сусрео љепшу жену. Маштао је, како и на који начин да је придобије. Замишљао је како ће њежна као лане, висока као вита јела, у његовој раскоши шетати, а он ће уживати у њеној љепоти.
Царевића није интресовала њена доброта и умијеће, него жудња за вањском љепотом, која га очарала. Док је сањарио, чуо је краљичин глас.
''Којим добром дарове ми доносиш царевићу?'' Збуњен, није имао одговора, него се окрену према својим витезовима, који стајаше са тешким црним оклопима, штитовима и копљима испред улаза и нареди да изађу из краљичине одаје, како би понизно предан самољубљу уживао у њеној љепоти. Пред царевића послужише медовачу, те разна јела и печења од дивљачи. На крају у дрвеним посудама донесоше саћасти мед и липов чај.
Кад се царевић окријепио медовачом и липовим чајем, те засладио медом, упита краљицу: '' Ко ти даде такву љепоту, да си висока и витка као јела, стасита као срна, њежна као лане, а слтка као мед, краљице моја. ''
'' Велики и силни царевићу добар и оштар вид имаш !''
Би цару то мило, те се гласно насмија.
''Али душу и љубав не видиш.'', настави краљица.
''Ја не припадам ником, осим народу и њихова сам слуга, тако ми богови претказаше.''
Тад не би по вољи царевићу, скину кацигу са главе и као бик рикну: ''Бићеш моја краљице, милом или силом.''
'' Величанство, узладуан је далеки пут и труд. Моја љубав је мој народ. Не би ми било по вољи за тебе поћи. Наш народ нема властеле ни краљевића. Свака је краљица , осталом народу једнака, међу њима срцем бира мужа.''
Цару није било јасно, како једна краљица може да одбије његову руку, која је моћна и неизмијерно богата, те се расрди и удари шаком по столу. Како је ударио, све се у одаји затресло, а статуао Доброгбога се преврнула.
''Твоја моћ је силом и мачем стечена, а моја у љубави према народу. Тамо гдје огњиште тиња, и гдје дух богова бдије, ту не требају царевања, ни велика богатства. Све што нам треба, дали су нам наши богови које поштујемо и дарове приносимо. Од Доброгбога добих умијећа да не владам народом, него да их учим раду и добрим дјелима. Мачем стечена слава и краљевства не доносе благостање, него непрекидну зебњу од освете. Дарове, ако нису од срца и душом мени намијењени са собом их врати.''
Царевић се расрди, скочи и потеже мач. Рука му задрхта, а Зарада је као јутарња звијезда Даница у свјетлости љепоте стајала пред њим. Спустио је мач, али у његовој души остала је само мржња и злоба. Царевића су мучиле и опсиједале мисли, како то да краљица без мача и оклопа има такву храброст. Руке су му дрхтале пред њеном љепотом, а тијело му под оклопом слабило. Био је опчињен вањском љепотом, а слијеп у дубини душе. Ледено срце његово се топило и слабило снагу и дух тијела. Његов дух омађијан проклеством није му дозвољавао да се отргне из канџи зле моћи и краљицу разумије. Она нипошто није хтјела да се удаје за њега и да иде од свог народа. Царвић се разљути и огњем спали кипове божанстава, те се врати назад у своје тамне камене зидине. На повратку, његови ратници оставише пустош и рушевине за собом. Данима су сагоријевали дрвени кипови божанстава. Царевић је рушио кипове да би изазвао срџбу злих богова према краљици.
Видјевши шта је царевић урадио, мудра краљица је предвидјела долазак велике несреће, зла и таме. Са народом обради и посија сва поља и њиве. Добрибог натопи поља кишом и жито роди, као никад до тад. Љетину сакупе и однесу у Градину. У земљи ископаше велике јаме – амбаре и ојачаше храстовином, а од липовог лика направише ужад и спустише жито у дубину амбара. Кад је дошла зима, Градину је обавила снијежна мећава и лед. Топли повјетарац и прољеће нису дуго долазили. У љето, испод копита коња могао се видјети лед, који се није потпуно топио. Зима је трајала непрекидно девет година . Владала је пустош, а људи су умирали од глади. Мудра краљица Зарада сачувала је свој народ од глади, залихама жита, које су биле спремљене у амбарине под земљом.
Царевић је по сваку цијену хтио да придобије краљицу Зараду како би се удала за њега. Слао је изасланике и обећавао да ће на Градини саградити велике зидине са много одаја, поставити многе статуе божансатава и окитити бисеријем, златом и драгим камењем. Зарада је данима размишљала, како и на који начин да се ријеши царевића, који не живи у свјетлости богова, него у злу и тами. Домаћини; Дерован, Слав и Чеслав бише уплашени пријетњама царевића и замолише краљицу да му понуди сестру Селу, како би му се удовољило.
Зле слутње су мориле краљицу да ће царевић покушати мачем и силом да је примора на удају. Повукла се у тишину и дуго размишљала. Знала је, ако се једном удовољи и пред силом поклекне, глад злог царевића неће нестати, па ће му прохтјеви ићи много даље, а од њене руке неће одустати. Ако опет не поштује богове и обичај народа, онда неће бити мира и слоге у њеном краљевству. Богови су јој дали умијеће, а не моћ да влада мачем. Зрневље јој остављају по пољима, дивљач по шумама, у ријеци као бисере икре рибу, а вриједни народ сакупља. Сад тек краљица чврсто одлучи да се не удаје за моћ и ботаство, нити сестру Селу да понуди осорном царевићу, који је изазвао зле силе и велику казну богова сручио на њен народ. Позвала је народ и саопштила своју одлуку: ''Дух народа се не може ни мачем ни огњем уништити, он остаје и живи вјечно и послије смрти, јер све прелази у нови живот од чега је некад настало. Из дрвећа је настао у дрвеће дух одлази, које сваког прољећа изнова се јавља и буди.''
Након девете године, с југа дође топли вјетар који све пробуди. Све се одмах развесели, поља и шуме озеленише. Дивљач се врати у шуме, а рибе у ријеку. Зарада направи гозбу у част Доброгбога и прослави долазак божице прољећа и весеља. Видјевши да не може приморати краљицу да пође за њега нити се умилити њеним боговима, царевић са многобројним ратницима крену у освајање. Кад стиже, нареди да народ побију и Градину огњем спрже, краљицу заробе и доведу у његове тамне зидине испод високих планина и гора. Црни ратници све мачем посјекоше и огњем спалише. Домаћин Дерован изгоре у загрљају статуе Доброгбога. Слав остаде у пламену и пепелу запаљених поља. Чеслава натјераше и утопише у ријеци Укрини. Сестру Церу посјекоше док је брала липов цвијет. Дерову у ватру бацише. Селу копљем прободоше и на липу дигоше. Краљицу заробише и оковаше. Њени јецаји до неба су одјекивали. Кроз плач је говорила: '' Нека Добрибог побиједи зле моћи, а мој народ нека живи вјечно духом својих предака.''
У сутон, Појездом* је завладала мукла тишина. Зли ратници су ужарбано напуштали Градину. Зарада је још једном удахнула свјеж ваздух који долазише с Љубића. Подигла се, погледала према Вечерњачи и испустила душу. У пријезду, с Истока, Зорњача је била прекривена облацима туге. Добрибог кишом натопи њене сузе, из којех израсте дрвеће. Младе липе и храстови на Градини су духови давних предака. Коријени потомака их одржавају. Они су вјеровали у живот дрвећа и да је живот настао од дрвећа и да је након смрти њихов дух прешао у дрвеће. Тако је са Градине нестао добар и миран народ са својом краљицом Зарадом.
За њима ће доћи други, али ће дуго владати закон ратника и зла, народ ће патити и живјети у биједи и сиромаштву, и у страху од мача моћних владара. Испод великог старог храста гдје је била Градина и сад чобани се одмарају. У сну често могу чути шапат храста: '' На овом мјесту, некад је био пријесто добре и лијепе краљице Зараде. Моје дебло је статуа Доброгбога, а гране руке домаћина Дерована, Чеслава и Слава.''
Кад вријеме дође лишће на древећу затрепери, дух предака оживи. У зрацима сунца, Селина златна коса засвјетлуца на липама. Из храстика, Цера се из хладовине смијеши. На Укрини Дерова рибу из дубина вирова избацује.
Pojezda *( kao Pojezna) - po Slavenskoj mitologiji predvečerje. Prijezda -(kao Pojezna) praskozorije. Onaj koji jezdi prije i poslije zvijezde Danice Večernjače - Zornjače.
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA
