уторак, 24. мај 2016.

О МАНАСТИРУ ДОЊИ ДЕТЛАК



 
                        Обриси икона на камену (слика чишћена и обрађена на компјутеру)
                                     Увећавањем слике добију се ови бројеви на камену
Пише: Мирослав Б. Душанић
Доњи Детлак је село новијег датума, тј. преименовано је за вријеме аустроугарске окупације. И то је урађено с циљем да се заборави прави назив мјеста, а он је ДРАГИЊА - по манастиру Драгиња, задужбини краља Драгутина. У турским дефтерима (пореским књигама) се помиње овај манастирски посјед, монаси и њихов игуман Василије. Прије упада Османлија манастир Драгиња са селима Детлак (данашњи Горњи Детлак), Појезном и Црнчом је припадао Нахији Тешањ. И о томе свједочи тзв. Тешањска колонија - некада привилеговано мјесто османске властеле... Касније је Драгиња уписана под Нахијом Кобаш, а разлог томе је њено релативно позно освајање (заузета је 1536. год. - 24 год. касније од села Црнча и Појезна, док је Детлак био толико дуго исељен, већина становништва се преселила на манастирски посјед). Манастирски посјед је био огроман и заузимао је простор од Детлака (тј. Г. Детлак) до обронака Мотајице, а на западу је граничио са селом Јадовицом (територије дан. Доњих Смртића) и селом Заблатје (које више не постоји, данас је тај простор познат као Баре, на коју се надовезују укрински Лугови...) Још и данас постоје остаци манастирске шуме, која се умјесто Драгињска погрешно назива Драгоњска шума...
Многи и дан данас траже доказе о постојању "Детлачког манастира", одржавају научне скупове, пишу књиге и изводе претпоставке... А никако да се сјете и проуче ДЕФТЕРЕ (а преведени су поодавно), и у којима је манастирски посјед наведен. Османлије нису порушиле манастир - порушен је 300 година касније, а порушио га је дервентски капетан у знак одмазде на поп Јовичину побуну. Становништво које није успјело да избјегне одмазду је побијено, један мањи број је успио пријећи у Славонију...

Фотоси: Савко Пећић Песа
забиљежио и обрадио Мирослав Б. Душанић

четвртак, 28. април 2016.

Дошло вријеме враћања селу

 
 
 
 
 


ГОРЊИ ЦЕРАНИ
            Села све више постају пуста. Земље се парложе и зарастају у шуму. Школе које су некада биле препуне ђака сада су пред затврањем, јер нема дјеце. Ријетко ко размишља да остане на селу. Ипак, има и оних који размишљају другачије да ће села природно почети оживљавати и све ће више људи прихватати живот из више разлога.
             -Прерано смо се сви одрекли села. Село пружа многобројне могућности доброг живота у чистој животној околини, здравој храни и слободном животу без буке, загађења, индустрије, саобраћаја , каже Душан Илић из Горњих Церана.
           Данас је Душан пензионер. Свој радни вијек је провео радећи по свијету и на крају у Дервенти. Каже да је на Илића Брду у његово вријеме било више дјеце , него сада у читавом селу.Трчкарали су по блатњавим путићима, уживали и школовали се, одлазили трбухом за хљебом у градове да се запосле. У ово доба , Илића брдо је пусто, нема дјечије граје,а умјесто блатњавог пута је асфалт на домак сваке куће. Више се кукуруз не окопава ручно и мукотрпно мотиком три пута. Ливаде се не косе ручно косом, него машински,а умјесто воловске запреге брује моћне машине - трактори.У град се не стиже пјешице за пола дана, него асфалтним путевима за неколико минута. Могућности  за живот у селу су многоструко бољи него раније, а опет народ одлази са села.
           У Илићима само Милован Илић са својом супругом Божицом станује. Отишао је у пензију прије неколико година и вратио се у село. Засадио је више од 20 хиљада садница крушке и јабуке. Он и његова супруга, кажу, да их рад у воћњаку одржава.
И Душан Илић са својим синовима на очевом имању, које је насљиједио, засадио је више од десет дунума љешника. Долази редовно у село и ради на имању, а озбиљно размишља да се пресели и живи у селу, гдје све има природно и чисто.
           -Ова кућу је отац саградио 1907. године, ту је стари кијер, мљечари,а и стари карамут коме је више од сто година. Успјели смо то сачувати и сада смо задовољни да није пропало у рушевинама.Потпуно сам сигуран да ће се многи враћати на село, па гдје има ове љепоте, осим на селу, каже Душан и шири руке показујући околину.
          Село је одувијек било привлачно за већину вриједних домаћина, који су имали своје посједе , вриједно радили и бавили се земљорадњом и сточарством. Од тога се живјело и преживљавало у натежим временима. Сељак се тешко одрицао свог власништва над земљишним посједима . Трпио је до последње и није продавао земљу. Ко ће сада радити и остати на селу, питање је државе и тренутних друштвено-политичких односа , која мора  да више поведе рачуна и стимулише опстанак младих људи на селу.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

четвртак, 14. април 2016.