понедељак, 29. јун 2015.

''Вихораши'' на Вучијаку



На Видовданским пјесничким бесједама у Прњавору на Вучијаку подну горе Љубић учествовали су дервентски пјесници: Вера Корупкин Ратковац, Славко Покрајац,Жељко Ђукић, Милорад Мишо Ђурђевић, Боро Петковић и Савко Пећић Песа. Ова пјесничка манифестација се одржава сваке године поред  цркве ''Лазарица'' на Вучијаку под називом  ''Своме роду од Косова до данас''. Поводом сусрета се штампа зборник радова свих пјесника који су учествовали на манифестацији.
За ове, 14.по реду бесједе најбољу пјесму је по мишљењу стручног жирија написао Аћим Тодоровић из Власенице, коме је припала пригодна награда умјетничка слика аутора Горана Вуковића и плакета.

Текст и фото : by Савко Пећић Песа

субота, 27. јун 2015.

ПРИЧА О ОБИЧНИМ ЉУДИМА


СЈЕЋАЊА

на баку Борку, која није више међу живим 

ДЕРВЕНТА – Старица од осамдесет и кусур љета Борка Јефтић из Горњих Календероваца код Дервенте поносна је на својих 18 унучади и 17 праунучади, које су стекли њене четири кћерке и четири сина. Каже да је најрадоснија кад јој дођу њене манекенке,тако назива бака Борка своје најмлађе три унуке, Биљану, Горицу и Јасну, које док тече разговор са баком не одмичу од ње грле је, милују и мазе јој се, као мачићи око мачке.Тада је њено срце испуњено радошћу, а њихово присуство јој годи и с њима се осјећа најбоље.А оне су вриједне и хоће својој баки притећи у помоћ.Унуке иду у средњу школу, а Горица је најмлађа, али највиткија и као вита јела висока. Бака им зато плете приглавке од вуне да не ходају по кући босе, како се не би прехладиле. 

- Моји су приглавци топли и бољи од папуча.То је чиста вуна и нема боље заштите од вуне. Зато исплетем дјеци, унучадима и праунучадима, а они то сви воле и кад стиже зима знају кад дођу да ће добити приглавке, вели бака Борка.

Љето је дуго, али није баш лако исплести 35 пари приглавака и још осам за своја четири сина и четири кћери.Син Јово је најстари , рођен је 1946. године, затим слиједе Драгиша, Небојша и Здравко.Ту су и четири кћери, Смиља, Госпава, Роса и Саја.

- Дјеца су ми добра, вриједна и не траже од мене ништа него ми помажу.Нисам их ни једно у болници родила.Они су ми са унучадима и праунучадима радост и за њих живим. Најмлађи, син Здравко је тешки инвалид из овог рата, а ли и он се сналази и најчешће долази код мене на село и увијек пита шта ми треба од помоћи, казује Борка и наглашава да јој у животу није било увијек лако.

Радаила је са својим супругом Лазаром тешке послове, како би дјецу прехранили.Биле су тешке године, а дјеца су одрастала, одлазила и запошљавала се и стицала своја имања, па је све постајало лакше.Несрећа је задесила 1987. кад је у саобраћаној несрећи супруг Лазар погинуо, а она остала с дјецом сама.

Бака Борка је рођена 1924. године и каже да је у ранија времена живот за сваку жену на селу био веома тежак, јер је морала да рађа дјецу и ради најтеже послове, за које сада дјевојке и њене унуке не би могле ни да помисле да раде тако тешке послове. Она каже да је њој најтеже било носити дрва из шуме.

- Е моја дјецо , кад се сјетим тога, натворим читаво окресано стабло на раме и носим до куће из шуме. Шта ћеш, тако је било и морало се, а данас моје манекенке то не морају. Добре су оне и унуци, дјеца добро уче, па не треба пуну да раде.Имам унучади на туце који су завршили факултете, а стижу и праунучад. Ето Сања Јовина и Синиша су економисти, Соња Сајина је завршила, како се каже, оно за рад у апотеци (фармацију), и не знам шта су још све дјеце позавршавала, вели бака Борка.

Бака Борка у осамдесеттрећој години живота хода уз помоћ штапа, ријетко посјећује љекара, вид је добро служи, а вели да јој не смета да најутро и за ручак попије по чашицу ракије.Најсретнија је кад јој дођу дјеца, унучад и праунучад, сви одједном, онда је каже граја око куће.

- Волим да слушам њихову галаму, игру и трчање по дворишту.То ми одмара душу и слушам их како као птичице лете и цврукућу око куће, с осмјехом на старачком лицу казује бака и наставља да плете приглавке за своју дјецу, унуке и праунуке.




                                                       Бака Борка са унукама

Текст и фотоси : by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА




четвртак, 25. јун 2015.

НАЈТЕЖЕ ЈЕ БИТИ РУДАР

              Кад човјек у 90. години добро изгледа, кад може да се без проблема креће, игра домине и шах, онда се то може назвати срећним данима старости, која се ријетко доживљава. Многи ће на улици  или у Дому пензионера лако препознати бркајлију,ошкоперног старца,  Гаврић Љубомира коме никад не би дали толике године, јер још увијек се добро креће и изгледа.Рођен је давне 1925. године у мајевичком селу Потраш ,општина Лопаре и у сусједном селу Пожарница завршио основну четворогодишњу школу.Уз њега  родитељи су стекли три сестре, Стану Вишњу и Марину. Отац му је погинуо у Другом свјетском рату, па је о њима бригу преузела мајка. У вријеме 1942.године задесила га је тешка болест,тифус који је проболио.  Од тада, није боловао теже болести.

                -Тифус сам једва преболио и да није било неке жене у селу Орловине, гдје су смо боравили као избјеглице, питање је да ли би сада био жив, казује Љубо и истиче да га је спасило козије млијеко, које је пио свако јутро.

                  Поратних година, боље речено 1946. године почео је да ради у руднику Крека,а онда убрзо 1947.године одлази у војску,коју је служио више од двије године и био прекомандован од Љубљане, Загреба до Ријеке, гдје је завршио служење војног рока.

                  -Тако је тада било, служиш држви колико јој треба, каже Љубо.

           Радио је Љубо и на изградљи коксаре у Лукавцу,а онда отишао у милицију.Мислио је да је 1950.године пронашао срећу и праву сапутницу свог живота , жену Митру. С њом ће зајденички живот бити веома кратак,непуну годину дана , па су се брзо разишли.  У Фочи је 1952. Године почео радити као милиционар и ту је упознао Милосаву с којом је стекао два сина и кћерку. Сад има петоро унучади. Из Фоче је отишао у Сарајево,а 1954.године дошао је у Дервенту, гдје живи већ пуних 60 година.Каже да му је било најтеже радити у руднику,а милиционарски посао је волио. Млад је пензионисан, јер се тако ишло у понзију са службе у милицији. Већ је 40 година пезионер.Своје пензионерске дане , углавном проводи у Дому пензионера. Игра домине и шах. Карте не воли и никада није играо у неку материјалну вриједност или новац. Понекад уз игру воли да гуцне пивце, ријетко које више од једног. Осим тога, дио свог времена проведе са унуцима, што га највише увесељава.

            И тако, Љубо уз помоћ штапића у 90. години корача још увијек ошкоперно,а бркове с посебном пажњом његује и чува. Каже да их је одувијек носио и ријетко када потпуно обријао.



Tekst i fotosi : by Савко Пећић Песа

уторак, 23. јун 2015.

Сусрети за памћење


 
 
Билећа, 20.6.2015.године.
На овогодишњим, 6. сусретима Билећанаца, Школе резервних официра пјешадије у Билећи из Дервенте су учествовали Слободан Попара и Савко Пећић.

Дружењу сваке године присуствују бивши питомци од 1. До 107. класе из свих дијелова бивше Југе. Ове године највише је било бивших питомаца из Словеније и Србије,а домаћини су били црногорски питомци.Дружење је добровољно и спонтано,а ове године се окупило више од 600 бивших питомаца.
Ето дошао сам у Билећу након 46 година од служења војног рока. Сјећања и емоције су навирале,а задовољство сусрета прелазило у сјету која ће трајно остати, јер је билећка школа, поред војне обуке била и јединствена школа живота. Све сам препознао, свој павиљон, свој мјесто гдје сам спавао, писта за постројавање и пријатеље из 36. класе сам пронашао.

Сљедећи сусрети, 7.по реду, идуће године, одржаће се 18.јуна, на дан када је ова школа основана прије 60 година. 
Домаћин ће бити општина Билећа.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

уторак, 16. јун 2015.

АНТОН ЗУПАНЦ 1961. - 1963.

 
 
Дервента онаква како само памтимо, средином прошлог, 20.вијека.
Годинe, 1961. - 1963.
Aутор: Антон Зупанц
Савко Пећић Песа