НА БУНАРУ

НА БУНАРУ

Давно је то некад било

Успомене буде се старе

Оронули бунар поред  куће

Бршљен савија своје лозе

Лишћем крије путељак утабани

Стварност сјећањем се враћа

Тада у љета  спарна и врућа

Кад је жедна дјевојчица Лана

Наслољена на  дрвена врата

Пила воду хладну  из бунара

Пролазио сам Улицом малом

Поред  куће  у авлији њеној

Цвијећем и сунцем обасјаној

Кад се у хладу испод јабуке

Одмарала  лијепа млада Лана

Држала је  књигу у руци

По уснама шарале су сјене

Питати је не хтједох никад

Зашто тада књига  испаде

Из дрхтавих руку њених

Савко  Пећић  Песа

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

ПРИЈАТЕЉ

                                                       Мирослав Душанић
ЧЕСТ И ПОШТЕЊЕ

Пријатељи моји
Снажан сам и јак био са вама
Сам сам нејачак и слаб
У том нејаком тијелу
Таштина и сјета остала је
И нема моћи да побиједи само себе

Није срџба
Није бијес
Али нешто тиња и губи се у простору
А простор остаје празан
Неиспуњен
Не знам чиме би требао бити
Није вријеме за плач
А плакао бих
Коме у самоћи
Себи самом

У невољи
Ако пријатеља нема
А чест и поштење се не признаје
Па коме да плачем
Кад у простору
Врви све од празнине
И самотне немоћи
А срце није од челика

Савко Пећић Песа

Мој пријатељ Мирослав је отсутан већ шест дана.

Не знам ради чега, али ми  много недостаје.

Fotos: Miroslav Dušanić pozajmljen sa,  http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/ .
Fotosi: Savko Pećić vidio snimci Milorad Nović Skiba.

Tekst : © by Savko PEĆIĆ PESA

ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА

Из наше прошлости

ДВИЈЕ РЕЧЕНИЦЕ  - ЧИТАНКА

Оно што нисмо записали и оставили да други знају и прочитају неће се у неком новом времену ни знати.

Ипак, споменици много говоре, а њих је много расејано. Поготово по гробљима. Неке од њих неко још добро чува, док су други у траву и трње зарасли. Без обзира на то шта је на њима, у неколико ријечи записана је читава историја. На једном од споменика у српском православном гробљу у Дервенти  уклесана је, за многе не испричана , једна трагична прича, коју дервентски Срби никад не би смјели да забораве. На том споменику пише:

''Овдје почива свештеник Ђорђе Петровић из Осјечана , рођен 1877. године, 14. јула, у Хргама. Прогоњен од полицијско-аустроугарских власти за свој национално – културно – просвјетни рад би убијен као таоц 25. децембра 1914. године на Доњој Бишњи.''

У свега двије реченице стала је читава једна историјска читанка.

За 37 година, колико је живио, свештеник Ђорђе Петровић много је задужио српски род и Дервенћане.

Ипак, на гробу нема цвијећа и запуштен је. У његов помен на задушнице не пале се свијеће.   

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

ОЈ РАКИЈО,...!

ОЈ РАКИЈО,...!

О ракији шљивовици су испјеване многе пјесме у времену кад се око казана за печење ракије искупљало много момака бећарина и до зоре пијуцкали ракију, тек што је кроз цијев исцурила. Старији људи кажу да је некада знало бити око казана толико људи да се једва чекао следећи кад ће процурити, јер оно што је од претходног казана истекло ракије било би већ попијено. Био је то посао предодређен само за мушку чељад, а жене су мање или никако пиле ракију и радиле око казана.

Тако су се око казана за печење ракије стварале у народу пјесме и пјевале у двоје, а понекад и уз пратњу шаргије:

''Ој ракијо рако ја те волим јако,а ти мене у поток полако'',

''Ој шаргијо са четири жице, растави ме од моје цурице'',

''Ој шаргијо старог оца мога, дража си ми од злата сувога,

''Ој шаргијо на кутли ти пише, бећар стари воли те највише,

''Шта бећара у срце удара, шљивовица јака и цурица свака'', 

''Кад запјевам и попијем Росо, нећу кући нећу ни на посо'' !!!

Било је то некад, а данас је слика сасвим друга. Око казана нема ко ни да ради. Пјесма с почетком јесени уз казане утихнула, нестали су момци бећарине, који су могли попити казан ракије шљиве.

Старих успомена и догодовштина уз казан, ријетко се ко сјећа, а млађи свијет неће шљиве ни да погледа, а камоли да покупи и пече ракију. Посао је спао на старије особе и жене, које се данас најчешће могу видјети поред казана, како пеку ракију шљиву.

Дјеца су посебно вољела да бораве поред казана, па су често ноћу преспавали са казанџијама. Вољела су да слушају приче, које су одрасли уз казан приповиједали, углавном су се причале јуначке приче или говориле пјесме, те приче о љубавним згодама и незгодама. Кад би дјецу требало отјерати од казана, онда су приповиједане страшне приче о вукодлацима или о вуковима, па би дјеца веома брзо тражила да их неко од одраслих одведе што прије кући, а од страха су дрхтала све док не заспу.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

MOJ БРАТ

МОЈ БРАТ

Мој брат Стојан
Прије свега
Је људина
Има много шљиве
Не воли да се напија
Страна му је ракија
Лубенице и диње
Код њега су најслађе
А кукурузе кад обере
Сједне уз кочак
И задовољно цигарету
Једну за другом ждере
Мој брат Стојан
Храпаве руке има
Сав сељачки посао
Обавља с њима
И зато мој брат Стојан
Све што жели
На својој њиви има

Савко Пећић Песа

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

KАМЕНА ПЈЕСМА

КАМЕНА ПЈЕСМА

Тропрсти сјенима по Косову ходе
Путевима у мимоходу тумарају
Црвеним божурима крвави цвјетају
Стољећима клањајући у прољеће

Сабљом посјечени у огњу сагорјели
У утроби земље испод огњишта
Немирно леже кости предака наших
Камени темељи манaстира опомињу

Милица род родила земља се плодила
Унучад се ројила и пшеницу сијала
Светим хљебом праунуке даривала
На црквиштима нада увијек опстајала

И док ходисмо с кољена на кољено причу
Камењем у манастирске зидине сазидасмо
Чврсто писмо саздано у вјеровању остаде
Земљу Лазареву да не отму а дјецу раселе

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

ЖЕЉКО ЂУКИЋ - ПЈЕСНИК

ЕПИТАФ


А се лежи војник Гончин
А се лежи јунак Вукан
Међ' својим'
А се лежи Радован
Пушка га уби
Бројим

Откуд Гончин, кога гони
Са својине, с' племените
Ко за Рашом сузе лије
Вукан чиј' је

А се лежи у тишини
На баштини Кнез Божичко
До Кнез-Ђурђа Кнеже Растудије
На племенитој на својој
Три су кнеза један дан
Један бој исти сан
Пребројавам

Чамове сандуке
Постројавам
Ђенерале оплакујем
Снујем
Нико на мртву војску неће
За првопозивце да никад звоно не звони
А се Гончин спава а се мртав гони

Жељко Ђукић Дервента

Магистар професор Жељко (Миливој) ЂУКИЋ је из Велике Сочанице. Бави се поезијом коју је почео да пише као дијете у основној школи. Објавио је двије самосталне збирке пјесама, а заступљен је у многим заједничким збиркама и књижевним часописима. Активни је члан Срспког Књижевног клуба ''Вихор'' Дервента.

Fotografija i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

EПИТАФИ ГОВОРЕ

ЕПИТАФИ ГОВОРЕ

Кроз вијекове српски народ је патио под туђинским властима, тиранијама, зулумима и страховладама. Не памти се читав вијек у коме су Срби били сами себи господари, осим у доба процвата српске државе под влашћу Немањића. Послије тога, и кад би дошли до власти били су гори од оних од којих су се ослобађали, па су се издајице и изроди међу Србима множили увијек чим сунце наизглед гране и за српски род. Често, понешто о томе можемо сазнати из књига, али ево шта можемо открити на једном споменику и на њему исписаном епитафу.На једном мјесту толико љубави и бола према свом роду и толико мржње према окупатору и тиранину не би се могло исказати ни у пјесми, па чак , причи или роману.

А породица Качавенда је захваљујући ратовима, болестима које ратови доносе и дјецу у погибељ шаљу, збрисана с лица свијета овдашњег, па стрини Софији, која на крају сама остаде ни гроб није имао ко да обиљежи, на српском православном гробљу у Дервенти.

А ЕВО ШТА КАО ЕПИТАФ ПИШЕ НА ЈЕДНОМ СПОМЕНИКУ

(Текст у оргиналу без исправки, на споменику гласи овако)

''У овом тужном гробу борави вјечни санак,цвијет младости, сва радост овог свијета. Мили мој, никад заборављени посинак РАДЕ КАЧАВЕНДА који се пресели у вјечност 29. априла 1919. године, у 24 години своје младости.

Бог да да вјечни покој, а мени тужној и несретној утјехе. Проклета Аустрија отрже ми 1914. године од 18 љета из наручја мога мила сина, младост моју и сву срећу моју. Ланцем веза нејаке му руке, у проклети Арад одведоше, гдје тамнова 18 мјесеци са осталом тужном браћом својом.

Тамо многи кости оставише. Што остаде у животу, пустише на слободу, узеше у војску и патише патњом свакојаком.

Сунце сину и слобода дође.

Радојица мени дође, изнемогло од бола и глади, паде јадној стрини у наручје. Болово 3 мјесеца, не могу га јадна излијечити, нити свога сина подигнути, већ заспа вјечитијем санком  у наручју своје миле стрине.

Радојица, слатко дијете моје, ти убриса росне сузе моје за Кристаном и за Светоликом. Ах, за мојом дјечицом нејаком, мајка није више сузе лила, тебе мала од 3 годинице јадна стрина у крило савила. Мјесто своје дјеце тебе миловала. Ах душманин са мог крила отрже ми тебе, отрже ми срце из њедара , оста јадна саморана стрина, јербо јадана више никог немам ко јадну може утјешити.

Све је јадна стрина саранила!

Овај споменик подиже, мој мили посинче, за тобом до гроба тужна стрина Софија Качавенда, која за тебе док живи моли Богу, за сјећање безконачанија''

Ако би генерације знале да памте, онда би у вјечност за сва времана знали да чувају своју  братску српску  слогу, опстанка ради .  

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

AMВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Из прошлости дервентског краја

АМВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Претпоставља се да је амвон, односно мјесто са којег свештеник говори, направљен и прије доласка Турака на ово подручје

Сваки, па и најмањи писани траг или археолошки налаз о нашим насељима значајан је за одређивање старости првих становника на неком подручју. За село Појезну код Дервенте могло би се рећи да је једно од најстаријих организованих сеоских насеља на подручју Дервенте из доба 14. и 15. вијека. Ово село, које сада има око 400 кућа, смјештено је на благој сјеверној висоравни на обронцима планине Крњин, у троуглу ријеке Укрине и њене притоке Илове.

Првобитни назив овога подручја био је Чеслица, и оно је сигурно обухватало већу површину од садашњег села Појезна. О томе говори назив једног потока између села Церани и Дријен, који се назива Појезница. У насељу под именом Чеслица су биле три муслиманске и 31 хришћанска кућа, са 70 пореских мушких глава. У попису 1600. године већ се помиње име Појезна, а не Чеслица, а број хришћанских кућа ће бити двоструко већи.

Проф. Др Миленко С. Филиповић је записао 1937. године: „У Појезни на старом православном гробљу, говори се да је била црква и да су је запалили сејмени.“ Он даље наводи да је у Појезни била и „чадор“, покретна шатор-црква. Платно од тога чадора се дуго чувало.

„И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Кажу да је место трпезе била у олтару нека плоча са натписом, која је однета у Прњавор. У цркви је један дискос од олова. Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Oktoix).“

Од старе цркве у Појезни, која је порушена 1968. године, очуван је једино амвон - мјесто са којег свештеник говори. Амвон је округлог облика и исклесан је од кречњака, а ово подручје обилује таквим каменом. На амвону су видљиви уклесани писани знакови, али се не могу прочитати због тога што су слова и бројеви избрисани, вјероватно од употребе, односно ходања по њему. На амвону је, међутим, веома добро уочљив исклесани рељеф који подсјећа на сунце са осам зрака или листова у облику латице цвијета који су омеђени кругом.

- По мом мишљењу, овај амвон је веома стар, чак се може везати и за вријеме или прије доласка Турака. Прављен је тако да се може преносити с једног мјеста на друго. Нека слова су, вјероватно, уклесана касније. Зна се да је прије цркве Светог пророка Илије, која је направљена 1893. године, у Појезни била црква светога Николе – каже протојереј појежњански Јово Марковић.

Рељеф на амвону је веома лијепо урађен и састоји се од осам латица цвијета или зрака сунца. Нико до сада није посебно проучавао значење овога рељефа. По једној верзији, овим латицама су тачно нацртане стране свијета јер се амвон , који се, претпоставља се, селио са мјеста на мјесто, морао поставити тачно на правац исток-запад. Овај амвон данас се чува у новој цркви Светог цара Лазара у Појезни и више се не употребљава. У цркви је направљен нови, мермерни.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

НЕДЕЉКА ТЕОФИЛОВИЋ

               ЊЕМУ

           (2003.)

          

           Нека те ноћ ова дуга

           од себе саме сатка

           у мени да живиш...

           и нека се, док моје срце лебди,

           твоје мисли у мени гнијезде.         

     

           Не буди више само илузија

           отвори пролаз за љубав

           дотакни ме шапатом голим

           уздрхтат' ћу на облак

           и махат' дуго

           док ме будеш остављао.

                      

           Боље је да одеш

           страхове побуђујеш од лудила

           а заспат' бих могла да признаш

           да нудиш мало себе.

           Не плачем још

           ја тако живим док чекам

           да ми те врате

           и не бој се опасности

           ја сам је пуна од кад те знам

           јер пријетња сам сама себи

           волећи те.

           Недељка Теофиловић 

Моја пријатељица Недељка Теофиловић у својој поезији, о себи и за себе ! 

Фотографије: Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

ЈОЦО БУМБУЛОВИЋ БУМБУЛ

НАКАНАДНО МЈЕРЕЊЕ

Вријеме не можемо надживјети
нити схватити смртност мјерењем.
Вријеме вјечност без секунди,
Проток вишње енергије живим у неживим...
Вријеме непогода човјекове пролазности
записана у ванвремену.


ЖИВОТ СА ЧАШОМ

Стаклена чаша граиварана
преливима суначаним,
брижно очувана истрајава,
колико вијек корњаче ил гаврана.

Ломна као живот Божијег створа
у весељу и тузи,
непажњом у парампарчад смрскана.


Јоцо Бумбуловић Бумбул
''Небески сводови земних глава''
Издавач: ''Завичај'' Гораждевац огранак Београд
ISBN 978-86-903173-9-4

Fotografija: © by Savko PEĆIĆ PESA