петак, 24. октобар 2014.

МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У ДОЊОЈ БИШЊИ КОД ДЕРВЕНТЕ


ИДЕЈА О ГРАДЊИ МАНАСТИРА РОДИЛА СЕ У МИСЛИМА РАТКА ЂЕКИЋА ЈОШ 1992.ГОДИНЕ, КАД ЈЕ, У САГЛАСНОСТИ СА ПОРОДИЦОМ, ОДЛУЧИО ДА СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ ДЕРВЕНТА ПОКЛОНИ ЗЕМЊИШТЕ, КОЈЕ ЈЕ НАСЛИЈЕДИО У СЕЛУ ДОЊА БИШЊА ОД СВОЈИ РОДИТЕЉА. ФЕБРУАРА 1992. ГОДИНЕ У АМЕРИЦИ ЈЕ БОРАВИО ЕПИСКОП  ЗВОРНИЧКО ТУЗЛАНСКИ ВАСИЛИЈЕ. ТАД СЕ РАТКО САСТАНЕ С ЊИМ И СА ЕПИСКОПОМ КАНАДСКИМ ЂОРЂЕМ. ТО ЈЕ ТРЕНУТАК КАД ЈЕ ЧИТАВА ПОРОДИЦА ОДЛУЧИЛА ДА ПРАВИ МАНАСТИР.

У ПОНЕДЕЉАК, 22.АПРИЛА 2002. ГОДИНЕ, СА ПОЧЕТКОМ У ДЕВЕТ ЧАСОВА, ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР ДРАГАН КАИНОВИЋ, УЗ САСЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЈЕСНИШТВА ДЕРВЕНТСКОГ: ПРОТОЈЕРЕЈА САВЕ ТОДОРОВИЋА, МИЛОРАДА БАЈБИЋА, ЦВЈЕТИНА МИТРОВИЋА, И РАДОЈЦЕ ЋЕТКОВИЋА, ОБАВИО ЈЕ МОЛИТВОСЛАВЉЕНА ЗЕМЉИШТУ, ПОВОДОМ ПОЧЕТКА РАДОВА НА ТЕМЕЉУ ЗА ГРАДЊУ МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ И КОНАКА. ОВОМ МОЛИТВОСЛАВЉУ ПРИСУСТВОВАО ЈЕ КТИТОР РАТКО ЂЕКИЋ.

ОДМАХ, 6.МАЈА 2002. ГОДИНЕ НА ТОМ МЈЕСТУ ОРГАНИЗОВАН ЈЕ ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК, КОЈИ ЋЕ ПОСТАТИ ТРАДИЦИОНАЛАН.

НА ВИДОВДАН 2002. ГОДИНЕ ЕПИСКОП ЗВОРНИЧКО -ТУЗЛАНСКИ ВАСИЛИЈЕ ОСВЕШТАО ЈЕ ТЕМЕЉЕ МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ. ЕПИСКОП ВАСИЛИЈ ЈЕ ТАДА РЕКАО: ''ОД ДАНАС ОВО НИЈЕ ВИШЕ МАНАСТИР У ИЗГРАДЊИ, ВЕЋ МАНАСТИР, ЖИВИ ИЗВОР ДУХОВНЕ ВОДЕ И ВЈЕРЕ У БОГА, ТАКО НАМ СВИМА ПОТРЕБНЕ.''

ТАД ЈЕ ВЕЋ МАНАСТИРСКИ КОНАК БИО ОЗИДАН ДО ПРВЕ ПЛОЧЕ, А ЗА ПРВУ КРСНУ СЛАВУ ДО ПОКРИВАЊА.

ПРВА МАНАСТИРСКА СЛАВА ОДРЖАНА ЈЕ, 14.10. 2002. ГОДИНЕ.

ИСТЕ ГОДИНЕ У ЈЕСЕН, ЗАСАЂЕНЕ СУ ПРВЕ САДНИЦЕ ВОЋЊАКА НА МАНАСТИРСКОМ ЗЕМЉИШТУ.

НА ДАН, 3.СЕПТЕМБРА 2003. ГОДИНЕ, ЗАПОЧЕЛО ЈЕ ЗИДАЊЕ МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ.

ДРУГА МАНАСТИРСКА СЛАВА ЈЕ ОДРЖАНА У ПРОСТОРИЈАМА КОНАКА.

ДРУГОГ АПРИЛА 2004.ГОДИНЕ У ДОЊУ БИШЊУ ДОВЕЗЕНА СУ ИЗЛИВЕНА ТРИ ЗВОНА ЗА МАНАСТИРСКУ ЦРКВУ.

НА ЗВОНИК МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ ДИГНУТА СУ  ТРИ ЗВОНА, 13.ЈУЛА 2004.ГОДИНЕ И ПРВИ ПУТ СЕ ТАДА ОГЛАСИЛА БИШЊАНСКОМ ДОЛИНОМ.

НА ДАН ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 2004.ГОДИНЕ, ЕПИСКОП ВАСИЛИЈЕ ЈЕ ОСВЕШТАО МАНАСТИРСКЕ КОНАКЕ, МАНАСТИРСКЕ КРСТОВЕ И МАНАСТИРСКА ЗВОНА.

КРАЈЕМ 2005. ГОДИНЕ, ЗАПОЧЕЛА ЈЕ ГРАДЊА ВРАТА, ИЛИ КАПИЈЕ РАЈА.

ПО ОДЛУЦИ ЕПИСКОПА ВАСИЛИЈА У МАНАСТИР СУ 4.АПРИЛА 2006. ГОДИНЕ СТИГЛИ ПРВИ МОНАСИ.

У ЈУНУ 2006. ГОДИНЕ УЗ ПОМОЋ НАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ МИЛОРАДА СИМИЋА АСФАЛТИРАН ПУТ ДО МАНАСТИРА.

МАНАСТИР ЈЕ ОСВЕШТАН 18. ЈУНА 2006. ГОДИНЕ.


Фотографије и текст : by Савко Пећић Песа

понедељак, 20. октобар 2014.

КРИМИНАЛНИ НЕМАР



Кога ова, некад лијепа и уређена зграда чека и зјапи празна,а сад већ добро оронула и пропада ????????
Ово је, Дом здравља Дервента - некад болница са општим и дјечијим одјелењем на дан избора, 12. 10.2014.године..
Хоће ли на крају неко одлучити да је објекат дотрајао и да треба рушити,а плац уступити неком од важних друштвених и заслужних појединаца из власти, за два или нешто више еура, као познатом банкарском бизнисмену - каматару Павловићу, оне зграде банка.
Кажу и пише се, да је нова Југославија национализацијом одузела од појединаца силну имовину. То није ништа шта је у овој држви од народа отето и одузето. То се мјери на хиљаду пута више, само што је било народно, како то кажу новокомпоновани економисти ''свачјие и ничије'', па није књижено на појединца и онда се то не може, овако одмах сагледати, а израчунати може кад би неко хтио да рачуна колико је држава на тај начин у друштвеном дохотку кроз непокретну и покретну имовину изгубила и опљачкана. Почев од општих добара грађевина, као што су мостови, пруге, поште,станови,болнице,трговине, робне куће,а да не говоримо о творницама и друштвеном земљишту, те машина и материјала за производњу.
Уствари , све што се градило и радило с грбаче радника и народа, плус опште добровољно референдумско издвајање.

Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

среда, 15. октобар 2014.

БОЛНИЦА

 
Стара зграда болнице на слици од 12.10.2014.године.
Ова је зграда стара више од 120 година и у њој била смјештена болница, још од Аустроугарске до 1992.године.Од тада у Дервенти нема болнице, него је Дом здравља. Остала је велика и огромна инфрструктура у зградама која пропада,а да нико не зна зашто, нити може дати неко поуздано објашњење. Нема болнице, а нема ни Геријатриског центра,који је требао да се формира. Постоји директор, који уредно прима , не баш малу плату.
Ова зграда од 1998.године је два пута реновирана, обнављана и за то су утрошена огромна средства. Након сваке обнове у њој није боравио нико,па није одржан ни један састанак,а она упорно пропада и већ је добро оронула,што је знак да су извођачи радова све радили површно и недовољно добро.Узгред дио старих зграда из истог времена је потпуно порушен.
Примјер најбруталнијег лошег односа према државној имовини или било којој и заштити културно-историјских вриједности у граду. Може тако, јер се не  зна ко је управитељ ових зграда. Дом здравља, Општина Дервента или Влада Републике Српске. Сви јесу и нису,а зграде не могу чекати, оне пропадају, ако се у њима не борави.
Можда је неко до сада могао отворити приватну клинику. Ако су свјетском ''лихварошу'' , ''каматару'', економсисти, назови ''хуманисти'', Павловићу дате све банке за 2 еура, који само згрће од сиромашног народа новац, а помоћи и вајде од њега нема овај напаћени народ, зашто и ово не би се дало неком промућурном човјеку који би направио болницу у Дервенти.
Много је овдје питања, без одговора !

Савко Пећић Песа

уторак, 07. октобар 2014.

КОД ДВИЈЕ ГОЛУБИЦЕ



КОД ДВИЈЕ ГОЛУБИЦЕ



У сремском селу Лединци

поред пута била је крчма стара

у сред винограда и много бећара  

стизали у сутон са свих страна

уз бљештавило два црвена фењера

код двије голубице и газдарице Цице



Дуго у ноћ испијане су флаше пива  

у опијуму густог дима циграта

тамбурице су тихо басирале пјесму

под црвеним свјетлом лампиона

у вртоглавици пића комешала се

лица хроничних пијаница и боема

тражећи двије бијеле голубице



На одласку у поноћ са веранде

поздрављала је газдарица Цица

низ сокак са сјенама винограда

пијана и блиједа боемска лица



Савко Пећић Песа



субота, 04. октобар 2014.

ПЕЧЕЊАК И УСПОМЕНЕ


 
У јесен, кад би све било окићено пристиглим златним жутим плодовима, чобани би  уз стада ситне и крупне стоке по њивама и обраним кукурузиштима започели свој боравак на испаши стоке. Уз рјечице или шумарке ложили би ватру и под сноповима кукуруске склањали се од кише.
На овратинама или испод хладовине, поред шума, остајали би неузрели  ’’чурци’’- клипови кукуруза. Чобано би их брали , ложили ватру и на жару пекли. Овако пажљиво, да не изгори запечен клип кукуруза назива се печењак.
Печењак се радо жарио и уз ватру казана, кад се пекла ракија. А уз гутљај ракије служио би као укусан залогај умјесто мезе.
Поред  печења кукуруза, чобани су убирали плодове домаћег и дивљог воћа, најчешће трнина и шипка. На чобанској трпези често би се нашле гљиве печерке, као и  ’’јарчићи’’ – сунчанице.

Уз дворишта кућа били су богати воћнаци са дебелим и високим стаблима крушака и јабука јесењача, које су поткупљане , након сваког вјетрића који би плодове просуо по земљи. Било је таквих сатабала и по њивама, поред шума, на међама, свугдје  гдје се могла засадити и укалемити добра воћка. 

Било је то некада, сада више нема чобана, нема ручног брања кукуруза,а нема ни њива пуних ситне и крупне стоке, гдје се овнови и волови јаких и дугих рогова васцијели дан боре и боду за превласт на богатим пашњацима, а лаважи паса чувара одјекују далеко.
Све је то, уз пјесму чобаница и чобана, цвркут и пијев птица стварало дивну незаборавну бисерну ниску у природном простору чистине и љепоте, која сјећањем и сада у срце удара и надахњује новим и јачим животом.
То су успомене које се буде сваке нове јесени и потсјећају на младост, лијепе дане дјетињства и жвота.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа