петак, 19. септембар 2014.

КАД ЉУБАВ ПОЧИЊЕ ДА ГОРИ



Сјећам се
на земљи травнатој и влажној
у прољеће сједила си поред мене
подрхтавала си онако дјетињасто и невино
а лице горило руменилом
држао сам цвјетић бијелу раду у руци чврсто
са страхом да вјетар не однесе
кроз твоје груди нисам знао шта струји
хоћеш ли или нећеш тај бијели цвијет
и латице кидаш и бројиш
сјећам се
загријана тијела некако су милила једно другом
и недостижу руке наслоњене на траву меку
кроз прољеће провидио се дан нашег сусрета
знао сам да си вољела бијеле раде
сјећам се
повремено је сунце мигољило иза облака
и јако сјало умивајући наша лица
мени су се руке знојиле а бијела рада скоро клонула
страховао сам да цвијет боје мраза не изгубим
док је у грудима љубав горила
сјећам се
мириса влажне травнате земље са међе
крио сам свој поглед од очију твојих
и не знам какви су ти били прамнови косе
мисли су ми биле забодене у твоје срце
што мисли и говори или ритмом боли
хтједох да питим а страх ме био
сјећам се
да су руке милиле једна другој
као да се на трави клижу а тијела нагињу
надао сам се врелим уснама  
сјећам се
почела је да пада киша
а ти си рекла да мораш да идеш
из руке је цвијет испао
док сам гледао како лагано на траву пада
иза шумарка брзо си нестала
остао сам сјетан док киша није престала
сјећам се
 у мени је тада љубав почела да гори

Савко Пећић Песа

среда, 17. септембар 2014.

Амвон из Појезне



   Крст пронађен приликом ископавања темеља за реконструкци цркве
 Фотос: Савко Пећић Песа
Захваљујем се госп. Савку Пећићу који је у више наврата објављивао краће текстове и фотографије амвона. Он ме је подстакао и „натјерао“ да се њиме  позабавим. А у народу су кружиле и преносиле се приче које су биле добронамјерне, али нису имале увијек „историјско покриће“...

На територији данашњег Дријена (код Башића) постојала је ранохришћанска црква изграђена од домаћег чврстог материјала (камена). Колико је мени познато, то је једна од најстаријих цркви на сјеверу Босне и Херцеговине, а сигурно је најстарија у увом дијелу Босне. Црква је била великих размјера и уз њу се налазило гробље. Није познато када је тачно изграђена, али је била, као и многе ранохришћанске цркве у БиХ, посвећена Светом пророку Илији (у народу познатијим као Илија Громовник). У славу овог пророка у цркву је постављен велики и рељефом украшен, амвон од олова. (Сам податак да је амвон од олова, је веома занимљив и из многих разлога подстиче на даљна истраживања.) Ако се не зна вријеме градње овог храма, са сигурношћу се зна када је ова црква порушена...

Наиме, цијело шире подручје је због свог положаја али и климе било изузетно добро насељено. Археолошка истраживања су потврдила, да за разлику од неких других подручја, на простору сјеверне Босне постоји континуитет насељености, од старијег каменог па све до у доба средњег вијека. Али то нимало не изненсђује,  јер је опште познато, да су за опстанак људске заједнице у једном подручју одлучујући фактор водени ресурси. Ако једно подручје има добро разгранату водену мрежу, оно је по правилу добро и насељено. Један летимичан поглед на мало бољу географску карту, довољан је, да би се схватило о чему је овдје ријеч. Ако је вјеровати римским историографима, прије него што су Римљани завладали овим подручјем, сјеверна Босна је припадала западноилирском и јужнопанонском културном кругу и била је изван утицаја гласиначког подручја. Тачно разграничење ових утицаја нам у највећој мјери остаје непознато. Ништа паметнији нећемо постати ни ако набројимо та многобројна племена звучних имена, која нестају и поново се појављују под неким другим именом. За нас је довољно да знамо да су их Римљани именовали под заједничком одредницом Илирима. Римска владавина завршава крајем IV. вијека. У том вијеку је забиљежен и упад келтских племена, а неки историграфи већ тада помињу и словенска племена, која у мањем броју продиру у ова подручја и ту се трајно задржавају – они смјеллији закључују да су они већ у III. вијеку (с другим племенима) учестовали у нападима на римску царевину. 

Да су подручја уз водене токове, па тако и наше, уз ријеке Укрину и Илову и њихове притокице, била насељена са „српским племенима“, помиње – додуше доста шкрто и веома снисходљиво, али о томе на другом мјесту – и мађарски историчар и тадашњи цијењени архивар у европским круговима, др. Јулије Паулер. У својој краткој расправи под насловом: „Како и када је Босна припала Угарској“, на једном мјесту он помиње:
 „да су у долини Босне и у споредним долинама била насељена поједина српска племена, без сталне свезе између себе, налик на Румуње северинске бановине, само с том разликом, да то нијесу биле придошлице, већ од многих вијекова старосједиоци  у својим жупама. Трагови појединим овим  жупама могу се разабирати до у XIII. вијек, па је по томе ласно докучити, што се је Босна онако лако распала у поједине дијелове, н. пр. бановине Усоре и Соли (Banati Osora & Só).“

Паулер у свом тексту нешто тачније одређује простор гдје су живјела „српска племена“, он њихова насеља смјешта југоисточно од подручја Пожега и Валпово – „мала српска племена, која су била на југоисток од тих приједјела, све горе до врела Босне, развођу између јадранског и црноморског подручја, не могаху отети утицају релативно уређене угарске државе, већ јој се подредише. По слабој свези, која отуд настаде, по великој автономији – да се послужим модерним изразом – која остаде босанским племенима, може се, - и не гледећи на даљину земље од средишта угарске државе, што је такођер било у прилог већој самосталности – закључити, да је то подређење било с добре воље и да се је с добре воље уздржала свеза.“

Цитати су преузети из Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини; књига II., година II.; Сарајево, април-јуни 1890. (Начин самог презентирања ових информација али и њихов значај, ја ћу обрадити у посебном тексту. За нас је за сада довољно и ово „исцијеђено признање“, јер га помиње човјек, који је то морао знати на основу свога знања и државног наименовања – Др. Јулије пл. Паулер, управитељ Краљевског угарског државног аркива.)

Овај мали искорак сам направио да би заинтересовани читаоц схватио, ко је у то далеко предосманско вријеме живио на сјеверу Босне. Да су то била српска племена, и да она нису дошла касније, како то многи босанско-херцеговачки, хрватски или било који други историчари тврде.

Црква пророка Илије је доживјела трагичну судбину. Изграђена за потребе хришћанског српског становништва, у највећем јеку и процвату јереси богумилства, потпада под њихов утицај и бива од њих сасвим преузета. Сви покушаји поновног враћања су пропадали, јер је „богумилско учење заразило владајућу властелу“. Не бих се овдје на овом задржавао, али је познато да су против „нове јереси“ устали хришћани оба обреда (и они који су били уз Исток, као и они који су признавали папу). Тежак ударац богумилима наноси тек краљ Драгутин. Он се жени са угарском принцезом и добија посједе на поклон, а један од највећих изазова био му је, искоријенити јерес и приклонити „заражену властелу“ на вјерност. Није се превише ослањао на ријеч, већ се прихватио мача, стао на чело својих одабраника и кренуо у јуриш. У том налету 1283. године, богумили су доживјели тежак пораз, црква Светог пророка Илије је потпуно уништена а већина богумила погубљена. Само мањи број њих и њихових присталица је успио да избјегне смрт. Неки од преживјелих су успјели пријећи ријеку Укрину и пребацити се на територију данашњег Прњавора. Ту су се удомили и основали своју нову заједницу. Мјесто је по њима добило име Бабуни или Бабуновци, које је временом постало Бабaновци (бабунима је хришћанско становништво погрдно називало све пагане, богумиле и безбожнике). Живјели су сасвим изоловано и сви су падом под османску управу прихватили ислам.



Побједом над богумилима и њиховим протјеривањем изван граница земље над којом је добио управу, краљ Драгутин стиче углед (славу), потчињава властелу и учвршћује своју власт. Побједа над „безбожницима“ му је донијела и огромне приходе, које он одмах употрбљава за обнову вјере, тј. приступа одабиру локација за градњу манастира, којих није било у овом подручју. Први манастир, од неколико планираних, изграђен је у нашим крајевима, изнад Укрине на територији која данас припада селу Доњи Детлак. Манастир (манастирска црква и основне монашке одаје: спаваоница, одређени број ћелија, просторије за рад) су изграђени 1285-1300. године, мада је манастир у више наврата прошириван и дограђиван. (О томе посебан текст).
Рушењем цркве Светог пророка Илије, страдањем и бијегом богумила и њихових присталица, овај крај остаје дуже вријеме потпуно ненасељен. Једино амвон од олова са својим лијепим рељефом доживљава другу судбину. Њега је неко од становника пренио у данашњу Појезну...
(наставиће се!)
Мирослав Б. Душанић


недеља, 14. септембар 2014.

НАУЧНИ СИМПОЗИЈУМ О ДЕТЛАКУ

 
 
 
 

У Бањалуци и Дервенти је 12. и 13. септембра одржан научни симпозијум, на тему ‘’КУЛТУРНО – ИСТОРИЈСКИ КОМПЛЕКС ДОЊИ ДЕТЛАК’’. Први дан скуп је одржан у Бањалуци, а други у Дервенти гдје је организована посјета комплексу Доњи Детлак.
Организациони одбор Научног симпозијума „Културно-историјски комплекс Доњи Детлак“ чинили су академици Драго Бранковић, Рајко Кузмановић и Драгољуб Мирјанић, те проф. др Станиша Тутњевић, мр Средоје Новић, мр Слободан Наградић, начелник општине Дервента Милорад Симић и Дражен Богић.
Госте и учеснике симпозијума у Доњем Детлаку је дочекао и поздравио епископ зворничко-тузлански Хризостом.
Организатори овог Научног симпозијума су Академија наука и умјетности РС, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа РС и Општина Дервента.
Члан организационог одбора проф. др Станиша Тутњевић је, говорећи о комплексу Доњи Детлак, изразио наду да ће скуп резултирати зборником радова на основу којег ће та локација бити научно валоризована. Према његовим ријечима, најстарија и најзначајнија у овом комплексу је археолошка локација Амбарине, која потиче из доба сеоба народа од четвртог до шестог вијека нове ере.
Он је додао да је, као друга битна претпоставка о постојању манастира Детлак, чињеница да је у досадашњим ископавањима нађено довољно елемената да се може претпоставити да је ту био манастир.
„Треће је чињеница да је у том селу у периоду од 1550. до 1628. године настао један рукопис, књига која је веома чисто и јасно датирана и прецизирана да припада том подручју. Именован је као Детловачки евхологион и постојање те књиге је најбољи доказ да је ту било жариште неког духовног живота“, рекао је Тутњевић.
Члан Организационог одбора Средоје Новић нагласио је да Доњи Детлак има културни значај, да је то мјесто које је једно вријеме било посјећено, а потом запуштено, те да је група ентузијаста из тог села покренула питање да се том мјесту дефинитивно да културни ниво и освијетли са научног и историјског значаја.
„То нас охрабрује да чинимо корак напријед како бисмо направили и заинтересовали грађанство да је култура изнад нас. Сви који изгубе културни идентитет немају шансу задржати ни национални, ни било који други идентитет“ рекао је Средоје Новић, министар цивилних послова БиХ.
На симпозијуму је разматрано више од двадесет реферата али је у дискусијама и освртима учествовало више од 50 учесника из Републике Српске и Србије.
Симпозијум у Бањалуци ,првог дана је отворио академик Рајко Кузмановић, предсједник АНУРС-а.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа