петак, 05. фебруар 2016.

ПОЈЕЗНА ПАНОРАМА

 
 
 
 
 
РОД РОДИ СЈЕЋАЊЕ

У ћошку моје собе 
паучина се створила
и у њој је замотана успомена
која никада не блиједи

Повремено
завирим у паучину и видим
многа моја боса стопала
како језде Појезном

Често кроз паучину гледам
огромни мир ми у душу донесе
а онда као да срце хоће да пукне
јер стопала не могу извући из иловаче

Босе ноге студеном се загријале
од првог мраза прољетног
а душа хоће да липса од замора
јездећи њивама и шумама Појежанским.

Савко Пећић Песа

среда, 03. фебруар 2016.

НАШИ ЉУДИ У ДИЈАСПОРИ



Акварел као хоби
Сликар акварелиста Миленко Ковачевић из Горњег Детлака није познат дервентским љубитељима ове врсте сликарства, док је у Словенији , гдје сада живи и ради веома цијењен као ликовни умјетник – акварелиста. Каже да црта из хобија, поред редовног посла који обавља у приватној пракси као психотерапеут у Марибору.

Наиме , Миленко Ковачевић  је рођен 1958. године у  Горњем  Детлаку. Завршио је у Дервенти  Средњу медицинску школу. Након тога није нашао запослење у свом граду и зато одлази 1978.године у Марибор Словенија. Ту се запослио у мариборској болници на одјељењу психијатрија, и уз рад уписује студије психотерапије (трансакциона анализа и психоанализа). У болници је радио 27 година, да би од 2007.године отворио приватну праксу као психотерапеут. С њим заједно ради и његова супруга Словенка. Има кћерку из првог брака и унуку  која му је посебна радост и добро се слажу.
 


Миленко се цртањем почео бавити још у основној школи и прве цртеже урадио као основац у Календеровачкој школи . Од тада је најобичнији кист и блок цртаћег папира постао његов нераздвојини пријатељ ког је увијек носи уз себе. Кроз цртеже испољава своју машту и преноси на папир. Временом је сликање у акварелу до краја усавршио, па је цртање постало његов хоби и бављење ликовном умјетношћу, од кога се у Словенији гдје је ликовна умјетност цијењена, може и зарадити, јер се слике у акварелу радо купују.

-Моје теме су пејсажи јер акварел је као створен да се цртежом изрази лијеп крај и пејсаж. Цртам све мотиве, али најчешће се враћам маштом у свој родни крај, Горњи Детлак. То ми причињава задовољство да могу нешто оставити цртежом као успомену на моје родно мјесто, гдје сам провео дјетињство и прве дане живота и ето тако ја повезујем љубав према свом крају , каже Миленко.
 


Миленка сам упознао путем интрнет мреже ФБ.  Недавно  је кратко боравио у Дервенти и свом Горњем Детлаку, гдје више нико не живи и донио ми је на поклон предиван свој акварел, како га је назвао, ''Пећића сокак у Појезни.''

Фотоси интекст : by Савко Пећић Песа

среда, 27. јануар 2016.

ЦРКВА ОДЛИКОВАЛА ''БОСИЉАК''



 
            ОДЛИКОВАЊЕ ЗА КУДМ "БОСИЉАК"
               На дан Светог Саве, након служења Архијејрејске литургије, Његово преосвештенство владика зворничко-тузлански Хризостом одликовао је Архијерејском похвалницом Културно умјетничко друштво младих "Босиљак" из Дервенте, поводом петнаестогодишњег активног дјеловања и рада.
               Архијерејску похвалницу владика је уручио културно-умјетничком руководиоцу "Босиљка" Стани Наградић, у саборном и помен храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти. 
               Ово признање је додијељено КУДМ "Босиљк" Дервента, "због његовог доприноса његовању, очувању и развоју српског фолклора на простору општине Дервента и српског етничког простора" , што је на Арихијерејској похвалници написано.
              
КУДМ "Босиљак" је игром и пјесмом наступао у свим бившим републикама Југославије, у Италији, Швајцарској, Француској, Њемачкој, Мађарској, Аустрији, Бугарској, Румунији, Литванији, Грчкој, Украјини, Пољској, Русији и Турској.
              
Добитници су многобројних признања, а кажу да им је најдраже оно кад су одликовани 2013. Године, Граматом Руске армије. 
                                                                                                      
            Фотоси и и текст : by Савко Пећић Песа

субота, 23. јануар 2016.

Мирославе мој брате



Сачекаћу вријеме да прође
јер не могу да судим и кудим
о времену које није прошло
а тек треба да дође
А дотле нека звона звоне
радосну оду постојања
коју ћемо слушати
у шуми уз цвркт птица
и гдје тишину вјетар односи
у далеке снове о времену прошлом
и времну које тек долази

Мирославе мој брате рођени
Драшан је од окопнелог снијега ових дана излио
Устава се замутила
а Дањишта натопљена водом
гдје чизме пропадају до глежњева
код кућа Милошевића и Бећаревића
све мање дима дими из оџака
а сланина не мирише више онако оштро као некад
ни шпиритуша ракија и гермуља се не пије
а и комовицу шљиву слабо ко проба
јер су сви обољели од озона без кисеоника
што нестаје кроз неузоране њиве

Не пуцају више ни прангије
и ништа више није као прије
Појежанско звоно се чује слабије
а сунце све више грије у тјеме убија
поред Илове чобана нема
у шашу љубави и мириса рогоза
бјелином ноге не гледају табанима небо

Понекад се виром на Драшану
виле појаве и купају
ноћас сам их видио можда сам сањао
све се около у мртвило завукло
па пустаром постајемо
треба чекати вријеме да дође


уторак, јануар 12, 2016
Савко Пећић Песа
 
 Фотоси , 2 и 3 и пјесма:  Савко Пећић Песа

четвртак, 21. јануар 2016.

МОЈ ОТАЦ ДУШАН

 
 
Мој отац Душан и мајка Радојка стекли су десеторо дјеце. Нажалост, наша сестра, мала Милица у ратним данима и одмах иза рата кад је живот заиста био тежак је обољела и није преживјела.
Ја и моја сестра Алексија Беба - близанкиња били смо најмлађи. Рођени смо 1949. године,а отац је умро 1955. године. Нисмо га ни упамтили али се по причама сјећамо неких његових навика. Био је  кажу добар и миран човјек и вриједан сељак. Први би са својом воловском запрегом обрадио своје њиве и онда помагао и другма. Волио је да калеми, па се по нашем крају и сада могу наћи огромни стари калеми разних воћака које је отац Душан калмио. У прољеће би носио са собом ножић - чакију и младице од воћа и гдје би год нашао подлогу за калемљење ту је накаламио младицу , а то је остајало и расло поред путева, шумарака и башти, јер људи нису сјекли калеме, чак у сред њиве.
Ово је кућа у селу Појезна у којој смо сви рођени и живјели.Уствари, то је кућа  и огњиште одакле су се изродили сви Пећићи. Првобитно је била брвнара, а негдје пред Други свјетски рат је озидана и промијењен дрвени кров са баџом у средини куће гдје је било огњиште са веригама. Кућа је тада покривена бибер цријепом, који и сада траје.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа