недеља, 01. фебруар 2015.

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧИЦА



 Ја са мајком и сестром близанкињом Бебом - Алексија и унука Душанка
Ништа ме више не враћа у старе дане и прве доласке у Дервенту на школовање, као дервентски дрвореди и липе поред зграде Учитељске школе и католичке цркве. И сад ми у ушима одјекује гукање грлица, кумрија и голобова, те вечерњи звуци гитаре, прима и тиха пјесма  распјеваних будућих учитеља и учитељица, који су се ту често окупљали, учили да свирају а онда би се забављали и пјевали заједно пјесме. Нашли би се ту и већ озбиљни момци и дјевојке поред  липа и кестена у сјени, тек толико да су се силуете загрљених могле уочити испод слабо обасјаних стабала.

Из оближње посластичарнице долазили су неодољиви мириси бурека и баклава, те свакојаких колача. Чини ми се много јаче, мирисније и привлачније тада, него сада, ваљда зато, што ми тада нису били доступни. Ни алуминијских петодинарки нисам имао у џепу,а поготово брнозану банку за коју се могло купити доста колача. Био сам страшно љубоморан на једну моју другарицу, која је сваки дан ишла на колаче кад смо се враћали и школе. Звала је и мене, али нисам ишао, јер сам се плашио да би ја морао да платим,а нисам имао новца. Касније ће ме у сластичарницу одвести мој старији брат Ђорђо,који је учио молерски занат,па је већ помало радио и понешто зарађивао. Био сам веома срећан, што сам коначно тај мирис могао да осјетим у устима и да пробам мале баклавице изрезане тачно, као под конац у облику ромба. Појео сам тад и једну кремпиту и попио бозу,по први пут у животу. Био сам задовољан, а брат поготово, што ме могао почастити. Тад ми је у продавници на пијаци купио килограм мермеладе. Мермелада је била густа,  није се разлијевала. Трговац великом кашиком захвати измјери и запакује у папирну кесу- фишек. То ми је било интресантно, а мермелада је дуго била основно јело за доручак.Тад ми је брат купио и једне лијепе саметне бијеле пантолоне, које сам носио све до четвртог разреда гимназије.

Као ученику, гимназијалцу у граду који је  крај с крајем једва састављао, било је довољно да има јести једном дневно,па што има развуче се за читаву седмицу. Једном сам гладаовао два дана и ни сам не знам како сам пјешице стигао у село Појезну гладан и исцрпљен.

Наиме, два друга Здравко и Раде из истог разреда дођу код мене, па како ме није било код куће, уђу у стан који се налазио у дворишној малој зградици пуној мема и влаге. Врата се нису могла закључавати. Газда за то није много бринуо. Био је баш петак. Све што су нашли од јела су појели. И тако сам ја за петак и суботу остао без хране. Нисам се љутио, јер и ја сам код њих јео често кад смо заједно учили латински језик под сијалицом, јер у својој просторји нисам имао електрике, па сам за расвјету користио лампу на гас – петролеј са цилиндром.

Тако сам једне недјеље морао остати  у школи ради међуразредних спортских такмичења. Бранио сам фудбал и рукомет. Читав дан нисам ништа окусио, осим воде . Кад сам дошао кући појео сам много црвених ротквица из Адемове њиве, које сам још морао крадом начупати и мало од блата опрати. Од њих је настала мука у стомаку, па сам се исповраћао ,  Много исцрпљен и уморан преспавао сам ноћ, као топ што народ каже.
Мајка Радојка - испраћај у војску
Ујутру је брат Жарко с бициклом донио у спортској торби пуно хране.  Мајка Радојка спремила је торбу и послала га из села. Жарко је испричао да се мајка била забринула за мене и рекла да брзо иде како не би цркао од глади. Жарку је било драго да дође до Дервенте бициклом, јер се ријетко кад таква прилика указивала.

Живјело се , учило и ишло у школу, од понедјељка до суботе, с комадом погаче, двоје, троје куваних јаја и режањ сланинице , ако је и то преостало код куће. Мајка је сваки пут мој дио чувала и крила од многобројних гладних уста да би ми у недјељу кад се враћам у Дервенту спремила као јело за читаву сљедећу седмицу. Увијек је говорила да мора барем мене , као  девето дијете послати даље у школу.
Тад се читаво љето ишло бос...!!!! ( негдје 1957-1958.година.)
И тако је било сваке седмице, од Дервенте до села. Зато нисам имао времена за суботње и недјељње шетње по граду и упознавање дјевојака из учитељске школе и других средњих школа, које су се некако лијепиле више за гимназијалце, него за будуће учитеље, никад нисам сазнао,зашто ?

Мени је то вријеме и таква ситуација можда и некако погодовала да не излазим у град, јер сам био без одјеће, која би одговарала за изласке у град или излет са дјевојчицама. Оне су обично биле пристојно и лијепо обучене и напросто киптиле од  здравља и љепоте. Стидио сам се моје одјеће, а можда оне и нису на то гледале толико колико се мени чинило.

Момци и дјевојке са села, који су се школовали  у средњим школама у  граду,  кад дође љето би се окупљали и састајали на сеоским зборовима и тако су се стицала нова познаства међу њима и рађале прве љубави.

Ето , тако је то било некад !

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

петак, 30. јануар 2015.

УСНУЛА ПАХУЉИЦА

У Доњој Бишњи код Дервенте овјековјечена је фотографијом манастирска црква Покрова Пресвете Богородице у зимском амбијенту. Са конаком, црква својим изгледом, поред рјечице Бишење као ''Бијели анђео'' привлачи погледе пролазника стварајући мир и задовољство у души свом својом љепотом дара Божјег, уснуле пахуљице.

Tekst i fotosi : by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

среда, 28. јануар 2015.

СЕКВОЈА У ДЕРВЕНТИ


У парку Средње школе за радничка занимања Дервента, прије више од 35 година у сарадњи са дервентском  шумаријом засађен је дрвеоред  и парковско дрвеће. У овој акцији учествовали горани ове школе. Касније је школа допуњавала парк новим засадима и садницама украсног шибља и цвијећа. Данас су то велика дрвећа и праве природну хладовину, гдје се ученици на паузи одмарају.
Мало ко зна, да међу тим дрвећем има једна ријетка црногорица, џиновска калифорнијска секвоја. Кад се поближе упознамо што је секвоја, онда нам је много интресантније и значајније што је имамо у парку, па је зато треба његовати и чувати.

О секвоји се каже да  је заиста чудо природе, јер већ милионима година одолијева свим климатским промјенама на Земљи. Фосилни остаци овог дрвећа пронађени у стијенама потичу још из доба Јуре. У Калифорнији се налазе џиновске секвоје које се сматрају највећим живим створењима на нашој планети.

Дрво секвоја (Сеqуоиа) расте на надморској висини између 900 и 2400 м, може да израсте чак до 120 м, пречник стабла је око 12 м, а тежина и до 2500 тона. Кора стабла је црвенкасто-мрка и дубоко испуцала, а крошња широко пирамидална, пречника до 10 м. Четине (иглице) су сиво-зелене боје, дуге до 6 мм и налазе се веома близу најдебљих грана дрвета. Зреле шишарке јајастог облика су издужене и црвенкасто-мрке боје. Занимљиво је да је сјеме секвоје тешко само неколико милиграма и да се са старошћу повећава брзина њиховог раста. Дебљина коре овог дрвета може да буде чак и један метар. Кора је одличан заштитник, јер чува стабло од болести, инсеката, па чак и од пожара, јер ватра може да прогута само млада стабла, док старијим не може да нашкоди.

Секвоја је скромних захтијева и отпорна на градске услове. Најбоље успијевају у планинском подручју и у близини река, јер им је потребно много воде. Одговарају им подручја са влажном климом коју карактеришу сува љета и снијежне зиме.


Tekst i fotos: by Савко Пећић Песа

уторак, 27. јануар 2015.

ХУМАНОСТ И НАУКА



''Тај нови свијет мора бити свијет у којем неће бити искориштавања слабих од јаких, добрих од злих, гдје неће бити понижавања сиромашних од силовитости богатих. Гдје ће дјела ума, науке и вјештине служити заједници за олакшање и уљепшавање живота. А не појединцима за стицање богатства.Тај нови свијет не може бити свијет понижених,погажених већ свијет слободних људи и народа једнаких у достојанству и поштовању човјека.''

Савко Пећић Песа 

субота, 24. јануар 2015.