ПРИСЈЕЋАЊА

Моје новинске приче о људима !
Репортажна прича је објављена у ''Гласу Срспске'' 2003.године.
ВЛАДИМИР ЈЕ 6.12.2014.ГОДИНЕ ПРЕМИНУО.

Присјећања дервентског поштара Владимира Бећаревића

                                                         ЖИВОТ У ПИСМИМА

Доносио сам и добре и лоше вијести. Некада сам морао да чекам да се окупе сви укућани да им отворим и прочитам писмо, јер нико у кући није умио да чита, каже Бећаревић

         Ако у Доњим Церанима код Дервенте упитате за Владимира Бећаревића, мало ко ће се одмах сјетити о коме се ради. Наиме, овог човјека сви знају углавном по „имену“ – Поштар.

          То „име“ носи „заслужено“ – цијели свој радни вијек разносио је писма. У пензију је 75-годишњи Владимир Бећаревић отишао 1992. године, али му је надимак и данас остао. Млађе генерације, које и не памте вријеме у којем је Бећаревић радио, такође га  знају једино као Поштара.

          Почео је да ради као поштоноша далеке 1949. године у пошти Осиња и ту је остао до пензије на истом радном мјесту. За то вријеме упознао је буквално све становнике из села Доња и Горња Осиња, Појезна, Доњи и Горњи Церани и Црнча. Нема куће на подручју осињског краја којој није долазио и доносио писма.

          - Била су то времена кад је писмо значило много. Људи су одлазили у далека мјеста како би нашли посао, млади су ишли на одслужење војног рока. Са њиховим писмима стизали су радост и весеље у куће осињског краја. Често сам морао сачекати да сви укућани дођу да бих отворио и прочитао писмо, јер је било случајева да нико од укућана није знао да чита – присјећа се Бећаревић.

          Вели да је многа писма морао више пута да прочита. Укућани би га слушали и научили скоро сваку ријеч напамет. Бећаревић признаје да му је најтеже било уручивати судска писма са доставницом и телеграме са тужним садржајем о несрећи и смртном случају.

          - Није било лако доћи пред туђу кућу и донијети телеграм да му је неко смртно настрадао. Али, увијек сам ишао сам, није ми требала помоћ. Људи су ме познавали и чим бих дошао знали би којим поводом долазим. Увијек када бих доносио тужне вијести, притекле би упомоћ и комшије – каже Бећаревић.

          Истиче да је данашњим поштарима неупоредиво лакше да раде. Имају мотоцикл, а путеви су проходни, асфалтирани. Када је Владимир почео да ради није било ни путева, ни мотоцикла. Пошту је доносио из Дервенте и разносио је у тридесетак километара удаљена села Осиње.

          Педесетих и шездесетих година прошлог вијека није било ни телефона у Осињи. Писма су путовала дуго, по 15 и више дана, а ако негдје „залутају“, и мјесецима.

          Владимир је добро знао коме и од кога стижу и она миришљива писма са љубавним садржајима. Доносио је радост у њедарца и срца младих дјевојака које су с нестрпљењем чекале писмо од момка. Таква писма увијек је морао лично уручивати, јер се није смио упустити у „опасност“ да неко други дође до писма и прочита га. Често су га момци или дјевојке молили да таква писма чува и не уручује „трећим лицима“.

          - Ех, кад би се сва та писма сад на једном мјесту сакупила, била би то читава историја нашег краја – каже Владимир и са задовољством истиче да никада није пожалио што је читав живот радио посао поштара. Док је био млађи нудили су му да иде у школу, али до краја је остао вјеран послу разношења поште.

          Имао је и непријатних случајева, углавном када би замолио некога да понесе писмо свом комшији, а тај би успут навратио у кафану, напио се и изгубио писмо. Ипак, новац није давао никоме, увијек у руке онога на чије је име упућен.

          Владимир Бећаревић у свом радном вијеку никада није кажњен, а много пута је похваљиван и награђиван.

          Каже да своје политичко опредјељење није промијенио пуних пола вијека. Ушао је у СКОЈ давне 1947. године, а већ двије године касније примљен је у Савез комуниста. Остао је досљедан љевици па је сада најстарији члан Социјалистичке партије у општини Дервента.

          - Увијек сам поштено радио и нисам трчао за нечин великим. Био сам на много омладинских радних акција. Добро се сјећам кад смо почели кроз наша села да правимо прве путеве. Радили смо и дан и ноћ да би било боље. Зато ми није лако да данас гледам како се све то упропаштава, а нико за то не сноси одговорност – каже Бећаревић.

          Додаје да добро разумије потребе новога времена, али да не разумије неодговорност и бахатост. Да је мало старог васпитања, свима би нам било боље, тврди Владимир Бећаревић или једноставније – Поштар.

Савко Пећић Песа