УЗАЛУД
Читав живот проведох узалуд
збуњен био сам наиван у знању
да постоје разне човјечије ћуди
који руком око главе машу
и хватају мухе што зује
Док у себи носим чемер и јад
вуче ме за зрнеце свјетлости
мучнина и опака глад
Ђаво ће га знати
колико има људи
и у њима ћуди
прљавих мозгова
и тица у глави
Прошетао сам свој живот
тихо лагано просто наивано
крхког ми сазнања нисам знао
да је мождана опна танка
притишће мозак
живце дира
да људски род никада нема мира
Нисам знао да се хватам хлада
да будем на услузи
сваком властелину и газди
хтио сам да сачувам своју част
очну сузу искрену и дану
баш рањиву танку и слану
Остаће празнина
у срцу велика зима
моју душу испразних
повјрење давах лако
што није прихватио
с чашћу искрено свако
Моја љуштура ја и нико више
срећно дишем у руковети своје породице
која уз мене зрачи свјетлом љепоте
душу одмара и радост ствара
Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар