КАДА СУ ПСИ ПЛАКАЛИ

Славко и Марија, млади брачни пар, су се до почетка девдесетих година прошлог вијека лијепо скућили, изродили дјецу и купили ауто. Обоје су радили, Марија у општинској администрацији, а Славко као службеник у једној трговачкој фирми. Имали су све за чим су тежили млади тог времена. Био је то, како рече Славко, лијеп живот само што не дозвочише да потраје. У прољеће деведесетдруге људи почеше да зазиру једни од других, да се дијеле и да све чешће шапућу о рату. Страх, неизвјесност и зле слутње уђоше у све поре, у срце и душу. Страх од непознатог тог тана притисну и Славка, па раније оде с посла. Рече жени да спакује оно најнужније што им треба, толико колико може поред њих четворо стати у њихов нови "Југо" и да одмах одлазе из града. Гледа га Марија са оснијехом и невјерицом, купи и пакује дјечију гардеробу, понешто и њихово, а у шта год погледа жао јој оставити.

- Иди ти са дјецом, а ја ћу остати, чуваћу кућу и чекати да се вратиш. Неће мене нико дирати. Гледа је Славко мирно и с љубављу, па лагано из џепа извади пиштољ.

- Изабери најдраже мјесто у кући на коме желиш да те убијем, јер не желим и нећу дозволити да те силују, муче и на крају убију они за које мислиш да су ти пријатељи. Тек тада Марија схвати озбиљност ситуације и без ријечи изведе дјецу, смјести их у ауто, па и сама скрушено сједе. Сједе и Славко за волан и крену, али након тридесетак метара стаде.

- Погледајте још једном нашу кућу, јер ако је икада будемо видјели, биће то рушевно згариште. Сви су плакали, а дјеца гласно и из душе да Славко помисли како им је жао куће.

- Тата, зар ће и наша Бела изгорети са кућом?

До тог тренутка он се није ни сјетио ни помислио на вучицу који је био свезан испод улазних степеница. Без ријечи се врати с намјером да је пусти да не угине без хране и воде, али кад му је пришао и видио како мирно сједи, а крупне сузе, оне топле псеће, капају на бетон, заплакао је и Славко док ју је у наручју, као дијете, носио у ауто. Није се Бела опирала, али ненавикла на вожњу цијелим је путем повраћала. А пут дуг, заобилазни. педесетак километара до његовог родног села у ауту пуном ствари и непријатних мириса, али пуном среће и смијеха.Не смета њима мирис пса, јача је љубав и срећа што су заједно.

Прошло је од тада много година, дјеца су порасла, скућила се и своју дјецу имају. Марија и Славко су и данас заједно. Из згаришта поново подигли дом и уживају у пензији и унучићима. А негдје горе, међу звијездама, жмиркају и топле белине очи.

ЗОРАН РАТКОВАЦ

Ова прича је написана по догађају који сам лично доживио са својом породицом. Зоран је успио вјерно да пренесе и исприча оно што је знао скоро до у танчине. Први ратни дани у Дервенти, далеке 1992.године.

Хвала Зоране, али ова прича је за мене превише тужна, тешка и буди сјећанја на зла времена.

Било, и ником се више не поновило !