Поред шумице изнад поточића
Палочак се испружио
ту је бујад бујна расла
на њему се дјеца окупљала
играла се вазда од кише склањала
игра је трајала све до ноћи
свитац кад освијетли пут
кренули би уморни кући
Колибицу малу ту су градила
и бујадљиком покривала
маштало се и пројектовало
као да се кућа прави
цвијеће брало уз колибу садило
читав дан ништа дјеца нису јела
у игри су уживала и живјела
на ручак заборављала
Навече уморни као лијени псићи
кући би кренули и шибу понијели
мајка би за казну прутићем
ударила по гузи два три пута
пољубила и лагано на постељу
уморна тијела спуштила
Ноћ је била жива од снова
слике страха нису одлазиле
крилати велики шишмиш
као да је колибицу однио
вриском би дјеца у сну бунцала
мајка би поњаву на главу навлачила
и даље би сном немирним спавала
са стрепњом свануће дочекивала
Одмах чим сунце гране
до потока би боса трчала
и гледала своју колибу
од радости срце би им пуцало
колибицу шишмиш није однио
а мајка би већ звала дјецу
да кравицу Шаруљу изводе на пашу
Тад опет јутро загрли дјечију срећу
наново колибу од бујади праве
и около цвијеће убрано саде
јер оно од јуче већ одавно
увенуло је
Fotosi i tekst : by Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар