ДЕРВЕНТСКЕ КАСКАДЕ

1.                    ПРЕДАЊА И ТРАДИЦИЈА

Значења, број 50

А УКРИНА ТЕЧЕ И ШАПУЋЕ

          Ријека Укрина је одвајкада значила много у животу људи који су били настањени недалеко уз њене обале, а и за оне који су били нешто удаљенији. Илова је највећа притока Укрине, које заједно према сјеверу омеђују простор нижег побрђа које тектонски припада планини Крњин. Тако су сјеверно од Крњина уз ријеку Илову распоређена сеоска насеља: Црнча, Доња Осиња, Појезна и Доњи Церани. Илова се, испод кућа Тепића, улијева у Укрину. Ушће Илове је некада било много ниже низводно до испод кућа Веселиновића, али како је Укрина мијењала свој ток, и ушће Илове мијењало је своје мјесто. Даље уз ријеку Укрину је сеоско насеље Доњи Церани до границе са Дријеном. Сеоска насеља која нису наслољена уз обале ових ријека су Горња Осиња, Горњи Церани и Велика Сочаница, која је најудаљенија од ових ријечних токова. Често се у ранија времена овај простор називао поткрњински крај, или још много раније, Чеслица, у ширем смислу, садашња сеоска насеља Појезна, Доњи Церани и дио Осиње. Некада је Појезна била важећи центар, али у посљедње вријеме ова сва насеља чине осињско подручје, с тим што ту не припада село Велика Сочаница. У ријеку Илову улијевају  се многе рјечице и потоци; Црнча, Осиња, Млађановац, Дршан, Орловац и рјечица Појезница, која се испод Стјепановића брда улијева у Укрину. Испод Стјепановића брда недавно је направљена брана за одвод воде у прњаворски рибњак. Због бране на томе мјесту створени су идеални услови за љетње купалиште на Укрини, звано Прљача.

          Илова је скоро читавим својим током природна граница између општина Дервента и Добој, док је Укрина граница с прњаворском општином. Уз ријеке су равничарске долине углавном веома плодне и богате биљним врстама, а још их често људи називају адама или барама. Ту је и мноштво разноврсне дивљачи и птица, па је цијели тај крај познат као ловно подручје.

          Некада је било мало мостова на овим ријекама. Прелазило се преко брве или на бранама за млинове, зими кад заледи преко леда или љети када се водоток смањи могло се пријећи са запрегом на плићацима. Данас су на Илови изграђени чврсти бетонски мостови, а Укрину код Прљаче испод Стјепановића брда премоштава велики бетонски мост.

          Становници су уз ове ријеке били природно везани због потребе изградње воденица за мљевење жита. На Укрини и Илови су грађени велики млинови и бране, док се на рјечицама и потоцима често правило више малих воденица које су углавном радиле преко зиме, а нарочито у јесен и прољеће када су обилне падавине. Данас, на жалост, ни на Укрини ни на Илови нема воденица јер је потреба за њима престала доласком струје у ове крајеве која је електричним млиновима замијенила воденице. Воденице су много значиле за људе, а бране за рибљи фонд. Осим тога, уз сваки млин рибе су се обилато храниле брашном и зрневљем које су им млинари бацали у ријеку и тако их хранили те су се јата риба ту скупљала. Вода на Укрини била је тако чиста да су је оближњи становници користили и за пиће, а такви су били и потоци. Риба се до данас задржала у Укрини, док је у рјечицама и потоцима готово и нема.

ПОСЉЕДЊА СТАНИЦА

О стаблима крсташима у дервентском крају

          Давно се причало да је неки Јово звани Колобара из Доње Осиње код Дервенте, познат по склоности ка чашици (а веле да ионако није био „сав са собом“), легао испод дрвета крсташа у хладовину и уснио.

          У сумрак наиђе нека жена, а Јово се пробуди и почне нешто да виче и мрмља. Убрзо, међутим, настави да спава и хрче и нико му не смједе прићи мислећи да је вукодлак или „приказенија“.

          Кад је јутро свануло и сунце грануло, искупе се најхрабрији и пођу до дрвета крсташа. Под дрветом нађу Јову како спава, а она се жена толико преплашила, да је до јутра од страха умрла.

          Јово Колобара је још дуго послије тога живио и ничег се није плашио, а најчешће је у гробљу или испод крсташа дрвета ноћу спавао.

          А шта су, заправо „крсташи“?

          У дервентском крају тим именом називају усамљена стабла, обично поред путева, на којима су урезани крстови. И данас има ових крстова:неки су већ зарасли и само се назиру у кори дрвета, а неки су свјежи и лако уочљиви. Народ ова стабла зове још и „крстинама“ или „крсташима-крајпуташима“.

          Обичај урезивања крстова сеже дубоко у прошлост. „Крсташа“ је данас мање. Али, и сада ће се ријетко ко одлучити да одсијече овакво стабло за огрев, јер се сматра да је то гријех према покојницима. Ако се такво дрво и одсијече, користи се у градњи куће, ограде или какве помоћне просторије. Сматра се да ће тако дуже трајати.

          За свога вијека човјек много пута прође путем поред дрвета крсташа. Само једном ће заувијек отићи из куће и проћи поред дрвета до гробља гдје ће бити сахрањен и неће се више никада вратити, ноти одморити поред дрвета. Зато је остао обичај да се поред крајпуташа, кад се покојник сахрањује, застане, одмори и уз молитву-помен засијече крст.

          Погребна поворка тако три пута до гробља застаје и на три дрвета се засијече крст.

          - Закрштавање дрвећа је обичај који се сусреће у великом броју насеља са православним живљем, у складу је са црквеним законима и црква то одобрава и прихвата. Највјероватније је настао још давно као потреба да се запрега која је вукла саонице са покојником одмори. Уједно би и погребници одахнули, јер треба знати да су некада гробља била веома далеко од кућа, па је поворка ишла по неколико сати – вели протонамјесник сочанички Славољуб Тривић.

          Неки сматрају да је овај, али и други обичаји настали прије свега из потребе да се народ на сахранама „дисциплинује“, посебно јер се често знало за покој душе умрлог попити и више од чашице. Тако би се туга претворила у нешто сасвим супротно.

          Било како било, крсташи и данас стоје уз дервентске путеве и на својеврстан начин обиљежавају одлазак на онај свијет пролазника овоземаљског.

          Некада је у селима било веома старих стабала, на којима се могло избројати више од педесет уклесаних крстова. Поред њих многи ноћу од страха нису смјели да прођу, јер се причало да излази „приказа“, то јест умрли који су тим путем одвезени у гробље. „Приказа“ би нарочито „волио“ да се појави онима који су му остали дужни.

Ове приче, баш као и она с почетка нашег текста о Јови Колобари, спадају у домен „народне фантазије“, која потиче још из времена када су наша села била без струје, воде и практично одсјечена од цивилизације.  

Крст за покој душе: Један од дервентских „крсташа-крајпуташа“

          Али, временом су и те приче постале дио народне традиције и обичаја, па их као такве треба његовати и отргнути од заборава.

КАД СЕ ЖЕНИ ЈАНКОВИЋУ ВАСО

У Српској читаоници у Дервенти прије 105 година било је организовано свадбено весеље Васе Јанковића. Пред читаоницом је направљена фотографија сватова, која је сачувана до данас.

          Мало је писаних докумената о прошлости Дервенте, а и оно мало што је сачувано завршило је углавном у приватним колекцијама.

          Посебно је мало сачуваних свједочанстава о животу српске заједнице за вријеме турске и аустроугарске владавине. Ипак, врло је вјероватно да се у неким приватним албумима и старим књигама може пронаћи понешто из тога периода.

Прије 105 година: Сватови пред читаоницом

          Оно што је чувано у читаоницама и црквама је кроз ратове уништавано, паљено и разбацивано.

          У то вријеме о много чему се није смјело ни писати. Чак и за школе се морала тражити посебна дозвола о оснивању или су се организовале у  градским читаоницама по жељи виђенијих Срба.

          Познате српске газде и добротвори у Дервенти су зато правили и поклањали народу читаонице и друге установе гдје се народ могао окупљати и гласно дискутовати о свим питањима. Ту је његовано и културно благо ондашњих Срба. Нажалост, многе су се породице изгубиле у ратовима и смутним временима која су нас пратила.

          О животу и значају српске заједнице у Дервенти свједоче неке грађевине које су остале иза виђенијих Срба. Но, и њих је све мање, а власти као да не виде значај ових својеврсних споменика из прошлости, па или су препуштени пропадању, или на њиховим мјестима ниче новоградња.

          Некадашња зграда Српске читаонице и данас је у добром стању. Направљена је између 1870-1880. године, а за вријеме друге Југославије служила је као Дом Југословенске народне армије, све до времена кад је направљен нови. Зграда и земљиште је тек послије протеклог отаџбинско-одбрамбеног рата враћено Српској православној цркви.

          У овој читаоници је 1901. године правно легализовано и основано Српско православно пјевачко друштво „Змај“ које је радило дуго година. Друштво је учествовало углавном на црквеним славама, светосавским, божићним и другим свечаностима. Диригент у овом пјевачком друштву био је професор музичког образовања у Гимназији Вељко Цесаревић, који је касније постао познат као композитор.

          Било је још неколико друштава са српским предзнаком, а 1910. године у Дервенти ће бити основано Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“. Први предсједник је био дервентски трговац и газда Јово Костић, а рад су обилато помагали и радили у друштву свештеник Симо Петровић и трговац Бошко Тасовац.

            У читаоници и поред ње организоване су разне забаве за вријеме светковина. Пјевало је пјевачко друштво, ударали талабаси и даире, уз виолине и контрабас на српским свадбама које су биле добро организоване и богато јелом и пићем припремљене. Читаоница је могла да прими велики број људи, а на услузи су били и фотографи, кафеџије, свирачи и пјевачи.

          Код Душана Јелића из Дервенте сачувана је једна фотографија из 1900. године која је овјековјечила женидбу Васе Јанковића испред Српске читаонице. Понеки детаљ о овој фотографији Јелић зна из мајчине приче. Каже да је његов дјед Марко Јелић био вјенчани кум Васи Јанковићу, који је као свештеник тада служио у Осињи. Име младе, нажалост, није запамтио.

          Породица Јанковић више не живи у Дервенти. Такође, нико са фотографије, сасвим сигурно, није више међу живима.

          На полеђини фотографије још се може распознати печат аутора и власника фотографске радње Јосефа Свачка, те година када је фотографија начињена.

          - Не сјећам се више ко ми је дао ову фотографију, али знам да је чувам више од 40 година. Права је штета што нисам имао осјећаја да забиљежим ко су људи на фотографији, јер је било људи који су се могли сјетити неких имена – вели Душан Јелић.

          Ипак, захваљујући овој фотографији могуће је реконструисати много детаља из прошлости српске заједнице у Дервенти, између осталог и како је прије 105 година изгледала српска свадба, какве су се ношње носиле, какви су обичаји владали...

Глас, 18 и 19.12.2004.

У Дервенти „ћиро“ још живи у сјећању

ЛУЛА ДУВАНА ДО ДОБОЈА

Посљедњи „ћиро“ кроз Дервенту је прошао 1968. године. Данас више нема ниједног знака

 да је кроз овај град пролазила жељезница. Успомену одржавају сјећања

          Старији Дервенћани се још с носталгијом присјећају старог „ћире“ који је кроз овај град хуктао још од 1879. године. Заправо, и раније, а од те године поред теретног, заживио је и путнички саобраћај.

          Ускотрачна пруга која је пролазила кроз Дервенту и њена села пружала је многоструке економске и друге користи становништву насељеном уз њу, а тим путем се некада, богами, могло стићи и до најудаљенијих мјеста широм Европе.

          Причало се да је популарни „ћиро“ утицао и на наталитет у свим насељима дуж пруге. Кад би јутарњи, или како су га звали “пословни ћиро“, који је углавном превозио раднике на посао, прошао кроз насеље, заустављао би се на свакој станици, а њих је било много, и својим „писком“ будио сељаке у рану зору.

           У зимско доба „ћиро“ би пролазио кад још не би ни свануло, а како још није било електрике-шта ће људи да раде тако рано... Стари Дервенћани у шали веле да се у свакој кући поред пруге рађало много дјеце.

          Било како било, на станицама је увијек било мноштво народа, а са „ћиром“ су путовали многи. Доста људи је и радило на жељезници, неки су утоварали и истоварали вагоне, неки одржавали пругу. Са околних брда сељаци су долазили да продају воће, поврће, суве шљиве, орахе, жито и стоку и све од чега је могло да се узме који крајцар или шилинг, динар, круна или понеки сребрењак, односно за уносни посао и златник са ликом цара Фрање Јосипа.

          „Ћиро“ је дочекиван и испраћан, нарочито онај путнички, на многобројним станицама од Брода, Дервенте до Добоја и све до Сарајева. Из лијепо украшених и уређених кола за спавање, соба за провод и одмор, са бирцузима,  који су, опет, били резервисани само за господу,  често су са прозора вириле лијепо углађене и нашминкане фрајле и куртизане из Беча, Пеште и

Будима,па и из Загреб-града.

          Оне су, најчешће у пратњи аустроугарских официра, путовале до Сарајева, па до Дубровника да се нагледају Јадранског мора и поправе тен избледјелог лица. Многе од њих су одсједале неко вријеме у хотелима, застајале у јавним кућама и ту се задржавале на радост мушке господе, али и лијечиле занемоћала тијела од ноћних умора у бањама широм тадашње Босне.

          Путовале су „ћиром“ и многобројне буле, шокице и понеке српске госпође у намјери да се нађу на услузи понеком богатом трговцу или газди дебелих џепова у старачкој немоћи, али жедних погледа и уживања у женској љепоти. Све је тада било допуштено за господу и госпође, односно госпођице, док су оне околне „сељанчице“ само на часак долазиле ту на станицу ради посла и заром или марамом криле румена лица од погледа кршних и јаких момака. Био је „ћиро“ у то вријеме право техничко и технолошко чудо. Какав „пентијум“, какав интернет, какви бакрачи?!

          Данас кад „ћире“ нема, богатства се извозе из ових крајева на модернији начин, без инфраструктуре и без велике користи за локално становништво.

          Некадашњи путнички „ћиро“ је био добро опремљен и путовао је од Дервенте до Добоја близу три часа, док је у обрнутом смјеру стизао до Дервенте за краће вријеме.

               - Док испушиш лулу дувана ето те у Добоју – дуго се у народу причало и кад „ћире“ више није било.        

          Путовало се спорије и, рекло би се да су људи уживали у путовању. Кад би „ћиро“ кренуо из Дервенте почела би припрема и пуњење луле дуваном, почињао би разговор са сапутницима, па потом узимао труд да се лула упали искром из кремена и оштрим замахом чакамака по њему.

Фотографија за сјећање: Ни пруга ни дрворед данас не постоје

          Ако не иде одмах не мари, попричало би се још мало, а онда опет покушало док варница не скочи на труд. Када би се дуван у лули упалио, полагано би се, с посебним уживањем, дуго увлачио дим све до пред Добој, до Јоховца.

          Дотле би у лули дуван сагорио и још би преостало таман толико времена да се лула очисти за сљедеће пуњење, а „ћиро“ би се уз шкрипу кочница и писак локомотиве заустављао на добојској жељезничкој станици.     

          Од Брода до Дервенте пруга је по плану требало да буде изграђена за два мјесеца. Тачно за толико је и изграђена – били су то очигледно грађевински стандарди који су, нажалост и данас на нашем простору недодирљиви.

          Дервента је, захваљујући прузи, од обичне варошице убрзо постала градић који се развијао у свим сегментима. У граду ће бити изграђена и велика Управна зграда жељезница, станица, хотели, зграде и станови за раднике жељезнице, културне установе, болница, апотека, школе и спортски објекти.

          Неке од тих зграда и данас су у добром стању и још се користе. Ријеч је о згради Основне школе „Никола Тесла“, Народној библиотеци „Бранко Радичевић“, Старој болници, док је зграда општинске управе, која је грађена за среско подручје, срушена тек у минулом рату.

          Посљедњи „ћиро“ прошао је кроз Дервенту 1968. године. Жељезничке шине су још неко вријеме потрајале, и нешто дуже се задржала линија до Брода, па је и то коначно укинуто.

          Популарни „ћиро“ је отишао у старо гвожђе. У Дервенти су жељели пругу широког колосијека, али је ни до данас нису добили. Прије двије године и посљедњи траг жељезнице у Дервенти је порушен и сравњен са земљом:стара жељезничка станица је срушена, а да нико није ни прстом макнуо да се она сачува.

          Само ова изблиједјела фотографија је успомена и знак да је некада у Дервенти постојала жељезница. Нажалост, ни овај дивни дрворед у улици која се одувијек звала Омладинска, није више међу живима.

О Наградићима из Црнче код Дервенте

ТАЈНА ЛИПЕ ЖАЛОСНИЦЕ

Кажу да је липу засадио неки од Наградића када му је син јединац подлегао

од рана у борби с Турцима. Липа је, веле, стара више од 200 година

          На подручју данашње Црнче, села у близини Дервенте, у давна времена населио се неки човјек са својом породицом по имену Наград и ту се задржао.

          Прича каже да је имао толико земље да је, када би неко одлучио да се овдје насели, Наград давао земље колико овај пожели. Убрзо се у селу настани неколико родова, а Награда назваше Наградић, јер је све који су долазили награђивао.

          Тако се, кажу, у Црнчу прво доселио род Наградића, па онда остали родови или фамилије. Наградићи су се изродили и раселили, и сада их има доста по Осињи, Јелањској и другим мјестима у општинама Дервента и Добој.

          Други, опет, веле да је Наград прво дошао у Јелањску, па је свог сина одијелио у оближње ненасељено мјесто звано Гричина, преко рјечице Илове. У Црнчи се и сада једно узвишење на гробљу са хумком назива Гричина. На том мјесту је неколико надгробних камених плоча димензија 100 са 150 центиметара, а неке су и мање величине, или зубом времена оштећене.

          Садашњи становници Црнче не памте далеко уназад о роду или фамилији Наградића, али знају нешто од онога што су чули кроз приче старијих. Тако Весељко-Вејо Нинковић тврди да је говорено како су Наградићи први дошли у село Црнчу, али не зна одакле су се населили.

          - То се лако може провјерити у гробљу на врху брда, гдје се сахрањују Наградићи. Ту је једна липа о којој се не зна колико је стара. Од других сам чуо да је стара 200, а можда и више година. Причало се да су Наградићи, кад су дошли у Црнчу, на том брду сахрањивани. Ту су најстарија спомен-обиљежја и има их у два реда око 20. Један је скоро урастао у липу – каже Нинковић, који у својој евиденцији има праву малу ризницу података о Црнчи. Нинковић додаје да се на многим споменицима на овом гробљу ништа не може прочитати. Крстови су уклесани најчешће укосо, у облику Андрејиног крста, а касније су стављени у нормалу као византијски крстови.

          - Могло би се закључити да тадашњи Наградићи нису били сиромашни, кад су могли дизати такве надгробне биљеге – казује Весељко Нинковић.      

          И заиста, на црначком гробљу, на узвишењу гдје се сахрањују Наградићи, доминира такозвана бијела липа или ситна липа. Прича се да ју је засадио неки од Наградића кад му је син јединац подлегао од рана у борби с Турцима у вријеме хајдуковања.

          У вријеме сахране било је и вријеме цвјетања липа, које су свој мирис шириле свуда околином. Погребну поворку опојни мирис липе је омамљивао и у плач тјерао растужене родитеље и укопнике. Жалосни јауци су одјекивали до неба, које је било прекривено црним птицама. Тако је у великој жалости сахрањен млађани јунак.

          Отац сљедећег прољећа, поврх синовог гроба, засади липу која и сада расте и увијек о јуну, кад процвјета, са брда шири далеко свој опојни мирис.

          Испод липе, времену још одолијева камени биљег исклесан од вапненца на коме се не може ништа прочитати, видљив је само још уклесани крст, па кажу да је то мјесто гдје је отац сахранио млађаног сина.

Липа усред гробља: У помен сину јединцу

          У гробљу нема више сличних липа, а ако их је и било, исјечене су. На неким од старих надгробних споменика може се видјети уклесана сабља која личи на полумјесец, што свједочи да се ради о ратницима који су ту сахрањени.

          - Као дијете, сјећам се, а сјећа се и мој брат Милутин, причало се да је неки од сељана хтио липу у гробљу да посијече, отац Саво му није то дозволио. Рекао је да је то „липа жалосница“, и да, кад процвјета, мирише и опомиње на неког од наших рођака који је млад у борбама с Турцима давно настрадао. Оцу је ту причу пренио његов отац, а мој дјед Лука – казује Танкосава Наградић из Црнче.

          И тако липа и сад у гробљу на брежуљку опстаје и одолијева времену, а испод ње стари споменици чувају тајне. Приче које су преношене с кољена на кољено полако се заборављају, јер их нико, нажалост, није сабрао на једном мјесту и записао.

КОЛЕДО ЛЕДЕНО, КОЛЕДО МЕДЕНО

          Народни обичаји су несаломљиви-јачи су и од времена и од разноразних непријатеља, од којих је један, ма колико се истезали да то кажемо и друштвени и цивилизацијски напредак. Али, искуства кажу да се и у овом савременом добу могу практиковати стари обичаји нашег народа, и да му они, заправо, дају и својеврстан шарм.

          Један од најстаријих обичаја на осињско-сочаничком крају су Коледавци. Ради се, заправо, о поворци маскираних људи-коледара који иду ид куће до куће навече уочи Материца, на претпосљедњу недељу пред Божић. Поворка је састављена слично сватовској-ту су „старјешина“ којег сви слушају, „млада“ (у овом случају је то мушкарац маскиран у невјесту), „дјевер“, „стари сват“, „кум“, „ђаче“, „јарац“, „бик“, „ован“...

          Коледавци пјевају, а „старјешина“ обично иде први са неким музичким инструментом, или штапом, а за њим дјевер води невјесту.Најчешће се свирају шаргија и двојнице, али коледари не играју него пјевају „коледавске“ пјесме с карактеристичним припјевом „Коледо, ледено, коледо, медено“. Пјесме се изводе у знак зиме која ће бити ледена, али са жељом да љетину не потуче лед.

          Коледавци иду од куће до куће. Кад дођу близу куће почну с пјесмом, па пјевају идући, тако да заврше непосредно пред кућом:

            Коледо, ледено

            Коледо, медено!

            Отвори врата, домаћине,

            Коледо, медено!

            Ова кућа поштена је

            Коледо, ледено,

            Коледо, медено!

          И тако све док домаћин не отвори врата. У кућу не улазе сви коледари, него стоје вани сакривени, јер се вјерује да не ваља коледаре пребројавати (иначе, број у поворци је обавезно непаран).

          У кућу обично улази „старјешина“, „млада“ и „дјевер“, клањају се пред домаћином и кажу:          

          „Како си домаћине, и сва остала чељад?!“ Тада „млада“ прилази домаћину и пољуби га у руку и сву чељад у кући редом. „Стари сват“ и „кум“ нуде укућане ракијом медовачом, а „дјевер“ подноси јабуку ради даривања „младе“. На јабуку се обично дарује новац, или неки одјевни предмет, приглавци,мараме, пешкири и слично. Пошто домаћин прими њихово

ЗАБРАНЕ У доба послије Другог свјетског рата коледавци су били строго забрањени, наводно због туча и ремећења јавног реда и мира у селу, иако се то ријетко или никако није дешавало. Прије ће бити, да су били осуђивани као група која би имала утицаја на народ, а забраном се губила воља за очувањем народних обичаја и традиције.

„поштење“,онда он даје своје. Старјешина прима „поштење“ и благосиља кућу:пожели му срећу, напредак, берићет и да буде све напредно у кући.

          У овом крају се каже да треба у пићу „отројчити“:из чутуре се ракија три пута нагиње, пије и благосиља-први пут за здравље домаћина и укућана, други пут за добру срећу и трећа је „Божја, нек' нам буде на помоћи“.

          Док та церемонија траје напољу коледари опонашају гласове домаћих животиња, а онда почињу задиркивања, шале и пјесма:

          „Отпремај нас, домаћине, Коледо...“

          Домаћин поред новца којим је даривао „младу“ дарује остале коледавце сланином, сиром, јабукама, сухим шљивама, орасима, кукурузом, брашном и другим што има у кући. Поклони су заправо прилагођени маскама које носе коледари.

          Када приме дарове коледавци се поздраве са домаћином који им зажели срећан пут, а они одлазе с пјесмом. Домаћин госте обично испрати пуцњем из кубуре, или у посљедње вријеме, једном петардом. Кад пуцањ одјекне у поворци настане голема вриска, да би сљедећи домаћин чуо да долазе коледавци.

          Ако неки домаћин не би отворио врата коледавцима, онда би они завијали око куће као курјаци, лајали као пси и бацали на кућу „сугреб“, то јест земљу коју су изгребали ногама, да науде шкртом домаћину.

          Коледавци су, кажу, прастари пагански обичај који је остао још од многобожачких Славена, али је прихваћен и у модерна времена и увијек прилагођаван новим животним токовима. Коледавци коледају све до сванућа. Црква се овом обичају никада није противила, а у Великој Сочаници све се коледарске групе ујутру састају код цркве, гдје их дочека свештеник, благосиља и онда заједнички у молитви дочекају јутро. Ту се дарови сакупе и припреме за подјелу сиротињи и селу. Дио новца оставе и заједнички потроше у јелу и пићу уз весеље.

Стари граб у Доњим Церанима код Дервенте

ПОД КРОШЊОМ УСПОМЕНА

Дрво је, вјероватно, старо више од 200 година, и памти многе догађаје.

Зато мјештани неће да га посијеку, већ га само поткресују

          У нашим крајевима мање-више је уобичајено да се нађе храст или цер „метузалем“-онај који би доживио и неколико стотина година. Стари граб у Доњим Церанима код Дедрвенте, веле мјештани, има више од двјеста година. То је врло необично, с обзиром на то да се ово дрво углавном користи за огрев и реже још релативно младо.

          За стари граб у Церанима везане су и многе успомене и догађаји из прошлости. Осим тога, дрво је, очигледно, подрезивано, али су на стаблу увијек израстале нове гране. Тако се он изнова подмлађивао, а само му је дебло старило. На чистини поред шуме он изгледа као какав декоративни узорак, као да га је неко намјерно уљепшавао.

          Широка крошња прекривала је и више од сто педесет квадрата земљишта. Ту би се обично окупљали чобани, јер крошња није прокишњавала, а правила је „дебелу“ хладовину у љетним данима. Мјештани веле да су се некада под тим дрветом о Духовима одржавала „маслишта“.

          Велики граб недалеко од ушћа Илове у Укрину, на заравни званој Брезици, има и своју историју. Зову га и Јокића или Ђурђевића граб. Они су и најзаслужнији за његову вјечност.

          На Брезицима код Јокића грабика од давнина су се људи окупљали о разним светковинама или кад је власт народ позивала да му нешто саопшти. На њему је било и клепало, па би ударањем о клепало народ морао да се окупи у Јокића грабику.

          - Код граба су се одржавале игранке и прела, окупљали чобани. Путници који су носили вреће на леђима да се жито самеље на млину укринском ту су застајали и одмарали се. Било је много лијепих догађаја, остале су лијепе успомене – вели седамдесетдвогодишњи Владо Ђурђевић, који памти да је граб и у његовом дјетињству изгледао готово исто као данас.

          Он каже да су ту многи мјештани доживјели прве љубави. Граб још зову и Ђурђијин, јер се ту редовно нека Ђурђија, која бјеше удата, састајала са момком за кога ће се послије преудати.

- Зашто да кријем, и ја сам ашиков'о са цурама испод овог граба – каже Ђурђевић,

додајући загонетно да би граб, да умије да прича, свакаве тајне могао испричати.

          Па уз шеретски осмијех додаје да су многе дјевојке своју невиност под његовом крошњом

изгубиле, жене мужеве превариле и много чега још, што су само старе кврге граба запамтиле и у годове урезале.

          У прошло вријеме, кад би се на игранкама или прелима искупили момци поред граба, ријетко би прошло без туче, најчешће из два сусједна села. Туче су биле сурове и понекад би и мртва глава падала:тукли су се кочевима, ножевима, било је, богами, и кубура. Треба ли и помињати да су туче избијале обично због неке лијепе дјевојке?

          Чича Владо се, пак, сјећа да је било јачих момака који су својим јунаштвом и храброшћу излазили пред обје завађене стране и спречавали тучу. Момци би се помирили и наставили игру уз шаргију и пјесму.

            Било је и других разлога за тучу. Момци би се завадили ко може боље поскочити у колу. Такође, није се смјело ухватити у коло поред туђе дјевојке, а момци и дјевојке се нису држали рукама него марамицом или рупцем, како се то тада звало. У коло није смио ући нико осим шаргијаша – сјећају се близанци Драгутин и Милутин Ђурђевић свога момковања, али и прича које су чули од старијих.

Милутин и Драгутин Ђурђевић: На овој њиви је коло играло

          У новије вријеме полиција је спречавала туче, па су игранке и прела били мирнији, али су полагано почели и да ишчезавају. Зборови су светковинама најчешће били у Појезни поред цркве, а недјељом се ишло по другим селима. Брезици су били дуго познати по окупљању на збору и прелу у недјељу код граба, а онда се збор преселио код сеоске школе на такозвану „Машалу“. У вријеме колективизације код Јокића грабика направљени су темељи Земљорадничке задруге, али она никада није прорадила. Нажалост, игранке и зборови се више нису одржавали.

          - Нисмо дали да се граб посијече и готово! Има њему сигурно више од 200 година, мој га отац запамтио таквог. Сад је Милутинов, нека га он чува – вели Владо Ђурђевић. Драгутин и његов брат Милутин опет веле да неће посјећи ово дрво. Јер, то је дрво успомена. Нека барем оне живе.        

Археолошка налазишта у околини Дервенте

ЗАГОНЕТКА У ДОЊЕМ ДЕТЛАКУ

Да ли су мјештани, предвођени протонамјесником Савом Тодоровићем,

пронашли темеље манастира за који се зна да је постојао, само је једно од

питања која чекају одговоре

          Све су прилике да је, осим хроничне беспарице, и недостатак воље главна кочница за темељита археолошка истраживања на ширем подручју дервентске општине. А разлога за њима и те како има: на овом терену има сијасет археолошких налазишта која, међутим, нису довољно истражена.

          Стога вјероватно и не чуди вијест да је недавно у Доњем Детлаку можда пронађен темељ детловачког манастира, о чијем се постојању раније доста говорило.

          Темељ је пронашао протонамјесник Саво Тодоровић заједно с мјештанима управо на основу предања и приче старијих. Копали су, копали, и на крају дошли до обриса темеља.

          Радови су, међутим, обустављени, камен који је пронађен поново затрпан лишћем и земљом, и све остављено за нека боља времена – док се не створе услови за детаљно истраживање. Тако је до даљњег остала тајна да ли је стварно ријеч о остацима старог детловачког манастира.

          Станоје Субић из Доњег Детлака тврди да је од својих дједова слушао приче да се у шуми над обалом Укрине налазила нека црквица, да су је звали манастиром и да су је Турци, кад су је пронашли, запалили. И да се више никада није обновила.

          - И ја сам са нашим свештеником Савом копао на мјесту гдје би се могли налазити темељи манастира. Грађевинац сам и радио сам доста на црквама: знам како изгледају, па могу неке ствари препознати. Ту гдје смо копали налази се темељ неке старе грађевине, а највјероватније је то био манастир, јер смо нашли и парчиће печене глине, који су служили као кадионице или неко посуђе – вели Станоје.

          Он каже да ту, у равници куда је некада текла Укрина, нема камена. Па претпоставља да је он донесен са околних брда.

          - Ко зна, можда ту негдје у близини постоји и гробље, јер, ако ништа друго, морали су се сахрањивати монаси у близини манастира – каже Станоје, не скривајући жељу да наука одговори на бројна питања око евентуалних остатака детловачког манастира.

          Заправо, постоје неки докази да је манастир заиста постојао, али, осим усмених предања,

ЋУПОВИ Ћупови су дубоки до 192 центиметра, колики је и пречник ћупа на средини. На врху се сужавају, на 60-70 центиметара. Није познато да ли у околини има још оваквих ћупова, или се њихов број исцрпљује на пронађених 28. Интересантно је да у Осињи постоји већа њива која се зове Амбарине (а ове ћупове мјештани називају амбари). Међутим, на њој ништа слично није пронађено..

нема других извора који би говорили о његовој локацији.

          За сада се, међутим, за откриће свештеника Тодоровића и мјештана Доњег Детлака нико није заинтересовао.

          - Наводно, на једном Јеванђељу, које се чува у библиотеци румунске патријаршије у Букурешту, пише: „Ово Јеванђеље је писано у селу Детлак на ријеци Укрини“ – каже протонамјесник Саво Тодоровић.

          Он показује и књигу „Српски именослов“ Велибора Лазаревића, штампану у издању београдских „Темеља“ 2001. године. У тој књизи пише само да је у Детлаку постојао манастир, али се не наводи мјесто гдје се налазио.

         Мјештани тврде, и кажу да су то рекли и неки истраживачи који су ту долазили, да су ћупови који су пронађени у брду, два километра од Укрине, уско везани за доба постојања манастира. Претпоставља се, заправо, да су то манастирски ћупови у којима се чувала храна.

          Ради се о 28 ћупова пронађених у земљи. Добро су очувани, без поклопаца који су однесени или полупани. Они, нажалост, усљед директног дејства сунца, кише, снијега и леда, убрзано пропадају, али је њихова унутрашњост увијек сува и не сакупља влагу. Ћупови

Један од пронађених ћупова: Исклесан у камену

подсјећају на уобичајене, само што су ископани у камену, а названи су амбари јер је у њима чувана храна.

          Много се тога нагађа када су у питању ћупови, па је сигурно да би само научно истраживање могло дати одговоре на бројна питања. Протонамјесник календеровачки Саво Тодоровић не жели да нагађа, али претпоставља да би ћупови могли имати уску везу са манастиром.

          Када су и на који начин направљени у камену, и то тако прецизно, то је загонетка на коју још нема ваљаног одговора. Сви који су долазили да би их истраживали с пажњом су погледали ћупове, зачудили се и – отишли!

          Дакле, много чега је још непознато и неоткривено у Детлаку. Има ту и прича које граниче са фантастиком (мјештани тврде да је један сељак, копајући бунар, пронашао огромни окамењени пршљен, који необично подсјећа на пршљен кита), али би неке ствари сасвим сигурно ваљало детаљно истражити. За почетак, било би добро да се ћупови заштите од пропадања.

Репортажни запис из Осиње

ЧУДЕСНИ ЗНАКОВИ

          Подручје које захвата шири рејон осињског краја је насељено одавно, али се не зна ко су први досељеници јер о томе нема писаних докумената. У Горњој Осињи постоје направљени од камена надгробни знакови у облику исклесане плоче или стећка, што је ријеткост на овим подручјима, али и то није детаљно истраживано, већ само узгред у неким књигама поменуто.

          У народу постоје приче да су се преци овдашњих житеља доселили овдје прије тристо година и да су са собом донијели православну вјеру и обичаје.

          По причама и сјећањима старијих људи,  углавном су досељеници долазили из Црне Горе и источне Херцеговине бјежећи од турског зулума, а и од крвне освете која је владала у то вријеме у Црној Гори. Много касније овај се крај насељавао становништвом испод планине Влашић.

          Назив Осиња, по предању, потиче од ријечи „осињак“. Други опет кажу да је назив села Осиња настао од ријечи оскудан, јер су нови досељеници дошли на подручје које није баш нудило добре услове за живот. Крчењем шума земља је након извјесног времена постајала све неплоднија, а за примјену агротехничких мјера се није много знало.

          Ипак би се могло рећи да је „осињак“ вјеродостојнији за настанак назива села Осиња. Било како било, ово подручје сада не изгледа баш сиромашно. Земље јесу осредњег квалитета а људи су вриједни домаћини и унапређују земљорадњу новим достигнућима у тој области, тако да цјелокупни таласасто – брдовити простор више личи на раштркани град него на село.

          Када и одакле су се Новићи доселили у Осињу приче нису баш поуздане, само су нагађања да је и њихово поријекло из Црне Горе. Међутим, зуб времена није потпуно уништио трагове на споменицима од камена на којима се може прочитати да је неки од Новића сахрањен у гробницу са годином 1900, што је ипак веома давно. Због оштећености не може се тачно установити да ли је 1900. или 1790. година.

          Свакако, ради се о веома старом споменику и свједоку једног од предака осињских, а неки кажу да су то гробови од првих предака који су населили у Осињу.

          Овај споменик је много интересантнији из разлога што га је дрво-липа временом прихватила у загрљај и као да не да да се одатле помјери или потпуно ишчезне.

          Око цркве је некада било гробље на коме се већ одавно не сахрањују мртви, што је знак да је било попуњено и да се морало одатле премјештати. На већој површини стоје још многи разбацани камени крстови.

          Црква, која је много пута рушена и обнављана, као и споменик обгрљен стаблом липе, говоре о сталној постојаности вјере у Бога овдашњих мјештана. Стабло липе је било потпуно иструло и након једне јаче олује је и пало, да би из остатака пања почело опет нагло да се обнавља. Тако живот липе и постојаност камена са крстом се одржавају и даље надвладавају времена и силе природе не дајући да се заборави давнина именом уклесана у камену.

          Многи који долазе у цркву обилазе овај несвакидашњи призор липе и споменика у загрљају, помоле се Богу, поклоне, питају се да ли је то привиђење неко или Божја воља да се одржи вјечност живота и смрти, и постојаност камена који издржава и биљежи.

О необичном календару који се чува у Дервенти

КАД КРАЉИЦА ДАРУЈЕ

Календар је краљица Марија даровала уз новогодишњу честитку, и

то пријатељима краљевске породице и појединцима који су га својим

резултатима заслужили

          У неким нашим домаћинствима још се могу пронаћи ријетки примјерци занимљивих предмета из прошлости. Понекад такви предмети, ма колико безначајно дјеловали, представљају прави бисер и значајно свједочанство о прошлим временима.

          Један од таквих драгоцјених предмета је и џепни календар „за просту 1927. годину“, који је, ко зна како сачуван у Дервенти. Нажалост, не зна се ни име онога који је овај вриједни документ сачувао од заборава и пропадања.

          Највјероватније је да је непознати власник сачувао календар због фотографије Њеног величанства краљице Марије на насловној страни, која је веома лијепо уређена у оквиру украшеном српском тробојком.

          Упркос томе што у вријеме штампања календара није било посебне технике за штампу у боји фотографија је солидно одштампана и дјелује очаравајуће. Краљица, са круном на глави, у елегантној хаљини, са оглицом око врата из које као огледала свјетлуцају рубини и дијаманти. Коса је кестењаста, а да би изгледала у складу са угледом Њеног величанства донекле је обојена златном бојом.

          Друга страна овог старог календара је с натписом „Честитка календар за просту годину 1927. која има 365 дана. Издање књижатнице Томе Јовановића и Вујића Београд „Зелени венац“.

          Претпоставља се да је ово било издање календара рађено специјално за краљицу Марију, а она га је поклањала одабраним и цијењеним људима. Уручивала га је лично, или слала поштом, као поклон уз честитку за нову годину.

          Онај ко је могао да добије овај необични поклон, морао је да буде веома близак краљевској породици, или би својим професионалним резултатима морао да га заслужи. Због тога се џепни календар са ликом краљице Марије посебно и с поштовањем чувао и у ријетким приликама на вечерњим сједељкама, хвале ради показивао пријатељима и познаницима, да сви знају како власник календара има везе или, пак, пријатељске односе са краљевском лозом.

          У овом џепном календару је тачно описан родослов краљевског дома. Тако се, на примјер, може сазнати да је Његово величанство краљ Александар I рођен на Цетињу 17. (4.) децембра 1888. године. Ступио на престо 17. (4.) августа 1921. године. (Сви датуми су наведени према старом и новом календару).

          Њено величанство краљица Марија рођена је 9. јануара (27. децембра)1899.

године у Готи. Венчана с Његовим величанством Александром 8. јуна (26. маја)1922. године... И тако све до сина Његовог величанства кнеза Павла-Његово величанство кнез Александар, рођен у Ујат-Лођу, 13.августа (31. јула) 1924. године.

          Веома је занимљиво шта се светковало у то вријеме. Тако су главне државне светковине биле: дан рођења Његовог величанства краља Александра I, дан рођења Њеног величанства краљице Марије, дан рођења Његове висости престолонасљедника Петра, затим Видовдан, Ћирило и Методије и 1. децембар (18. новембар) – дан прогласа уједињења Срба, Хрвата и Словенаца.

          „У ове дане радње и дућани затварају се на цио дан“, а и на празничне дане такође су радње и дућани били затворени по читав дан и то: све недјељне дане, Богојављење, Светог Саву, Велики петак, други дан Васкрсења, Спасовдан, други дан Духова, Преображење, Ваведење и први и други дан Божића.

          У остале празничне дане који су у календару обиљежени црвеним словима, радње и дућани се затварају само за вријеме службе Божије.

          Из овог календара могло се сазнати чак и то кад се и гдје одржавају вашари, сајмови (панађури), а за трговце је штампано посебно упутство за „преобраћање килограма у оке и грамове“, „односно преобраћање ока у килограме и грамове“.

          Када се прелиста овај календар, са носталгијом се може констатовати да су наши преци још прије осам деценија имали много уређенију државу, у којој се тачно знало и ко је ко, и на које дане треба празновати, и када је забрањено радити, јер се треба породици посветити и на службу Божију отићи.

          Данас је слика сасвим другачија. Некоме на радост, многима, ипак, на жалост.

Дервентска села у бунама против османске и аустроугарске управе

КАД ЗУЛУМ ДОЗЛОГРДИ

Од 1834. године, када је избила поп Јовичина буна, Срби у Посавини се неће умирити

          Као и у другим крајевима Балкана, и у Посавини се прва половина 19. вијека одликује бунама против Османлија. Јер, зулум Отоманског царства се није више могао издржати.

          Прва буна на подручју Дервенте десила се 1834. године, а организовао ју је поп Јовица Илић. Буна се одвијала истовремено са буном хајдука Василија Павичића на Требави и буном на Свињару (данашњи Крњин). По неким писаним изворима, учешће у овим побунама имао је и краљ Петар Први Карађорђевић Мркоњић.

          Присиљени на плаћање харача, сви немуслимани, кад нису могли да измире своје обавезе, продавали су све своје имање да би удовољили све већим захтјевима спахија и читлук-сахибија. Да би се одупрли таквим захтјевима, сељаци дервентског краја, православци и католици, заједно су се дигли на устанак.

          Игњат Брлић, који је редовно писао Вуку Стефановићу Караџићу о приликама у Босни, написао је поводом те буне да је „у борбама побијено што христијанах, што католиках около 700 глава“.

          У књизи „Буна Срба хришћана у Босни 1834. године“, у издању Чупићеве задужбине 1931. године, између осталог, написано је:

          „После у крви угушеног устанка, стање хришћана у Босни било је неко време теже него пре самог устанка. Сад су тек хришћани имали да издрже највећа зверства, муке и насиља од стране босанских муслимана...Управници појединих покрајина, а нарочито у дервентској, завели су таква страшна мучења, ради чега су се мајке заједно са својим синовима бацале у реку и ишле саме у сусрет смрти.“ У истој књизи помиње се да је Осман-бег из Дервенте поступао дивљачки према Србима :у Вучијаку на дрвећу висило је 20 одсјечених српских глава, везаних једна за другу перчином.

          „Српске новине“ су седмог јула 1934. године навеле да је у буни изгинуло 1.000 Срба, док је по архивској грађи обрађеној у књизи А. Ивића „Устанак попа Јовице“ погинуло око 600 Срба.

          Како се зна, ова поп Јовичина буна је у крви угушена због неприпремљености и због, како се тврди, издаје, јер је поп Јовица неке ствари испричао пред попадијом Тривуном, а ова пренијела комшиници, која је дојавила Турцима.

          Ипак, буне и устанци су имали одјека и нису јењавали, па Турцима више није било мира у Посавини. Тако ће нова буна избити под вођством проте Стеве Аврамовића 1857. и 1858. године, а названа је и Протина или Орашка буна. У исто вријеме је подигнута и Требавска буна. Ове буне су подигнуте због нечовјечних поступака закупаца и због све учесталијих зулума које народ није могао да подноси, добиле су шири карактер и захватиле велико подручје, па и дервентски крај.

          „Српски дневник“ који је биљежио шта се догађа у Босни, о буни у Посавини, 2.маја 1857. године биљежи да су у том покрету „сељаци тражили да буду ослобођени давања трећине и десетине, да плаћају само харач цару и да служе војску“.

          Какав је живот православног живља био послије буне, може се само замислити. Протјерани са својих огњишта, морали су крчити шуме и насипати нова кућишта на мочварном земљишту. У њихове куће усељавани су муслимани, који су довођени из околине Шапца.

          Тек 1859. године, Сеферском наредбом, предвиђено је смањење обавеза раји. Ипак, наредба се неће поштовати, и обавезе ће се повећати. Зато долази до треће буне-од 1875. до 1878. године. Она је захватила читаву Посавину па и дервентско подручје. Организатор и учесник овог устанка био је Васо Пелагић. Велики утицај на буну у Посавини имала је буна у Босанској Крајини под вођством Петра Петровића Пеције, која је такође имала социјалне мотиве.

          Буне и устанци угњетених сељака на подручју Дервенте неће престајати ни за вријеме Аустроугарске.

          - Босански сељак, а нарочито кмет, од тада је подносио разне тегобе. Осим десетине и трећине, сељака су оптерећивали и многи други порези, као што је овчарина, козарина, крмарија, кућарина и друго – казује професор историје Перо Ђукић.

          Он наводи податке да су се сељаци окупљали по зборовима и одлучно изјављивали да више неће да плаћају спахијама (феудалцима) трећину и од љетине хак.

Старе слике дервентског краја:У воденицама договарани устанци

          Побуне су договаране на скровитим мјестима, најчешће у воденицама у току ноћи. У покрету сељака владала је потпуна солидарност и разумијевање, осим једног случаја у Дервенти, гдје неки Алекса Гвоздаревић, субаша Рамизбега Беговића, није хтио да се придружи покрету, него је чак пуцао из двоцијевке на сељаке („Српска Ријеч“, 213/1910).

          Професор Ђукић каже да је овај период за дио српског народа један од најцрњих у историји. У то вријеме, осим притиска ага и бегова, појављују се и притисци домаћих зеленаша. Они су куповали земљу од муслимана посједника,

Свештеник Коста Поповић: Један од организатора буне 1910. године

и тако се појавио беговат код имућних Срба и Хрвата. На примјер, трговац из Дервенте Јово Костић куповао је са земљиштем и кметове и почео их гулити горе него спахије, аге и бегови. Кад су кметови затражили да се и од њега откупе, рекао је: „Ја ћу вас гонити док вас не уништим, па ћу вас онда продати или вас све са селишта дигнути“.

          Због несносног стања, сељаци су се на све стране дигли на побуну. Гушили су је жандарми и „летећи одреди“, познати по злу као „Страфуни“. Влада је извијестила да покретом на ширем простору руководи Петар Кочић, а агитатори су свештеници Васић из Добоја, Коста Поповић из Дервенте, Јовица Јовановић из Прњавора и други.

          Према неким изворима, на дервентском подручју је у овом устанку учествовало од три до пет хиљада кметова.

Књига-Зборник „За крст часни и слободу златну“

МОЛИТВЕНИК-КЊИГА О ПОГИНУЛИМ

БОРЦИМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

*Безпочетни и бескрајни Споменик погинулима, то је исповијест културне историје Срба, историје у коју је уписан и овај Споменик са више од двадесет хиљада најбољих синова српских. Стога нас предање српско учи да српске мајке, сестре и супруге не наричу за погинулим јунацима, него се њима поносе

          Из штампарије је прије неког времена изашла Књига-Зборник, како је називају Молитвеник књига о погинулим борцима Републике Српске. Могло би се рећи да је то једна тешка књига, али не по тежини, него по садржају који је у њој написан. Наслов књиге је кратак и јасан „За крст часни и слободу златну“.

Имена и презимена

погинулих српских бораца

          „У књизи „За крст часни и слободу златну“ су исписана само имена и презимена, са врло кратким подацима, али и кратки подаци као цјелина много говоре. То су имена српских бораца, погинулих у овом нашем недавном заједничком несретлуку који је своју игру играо пуне четири године. Тужно је све ово, па и сама књига, али је она писани споменик свима који се у њој налазе“, казује у Предговору књиге Митрополит дабробосански Николај. Митрополит даље напомиње, да је „циљ ове књиге, не само да изнесе ове кратке податке за све погинуле, него да Босну и Херцеговину посматрамо изнутра у овим новим приликама, стремећи нашој заједничкој будућности. Време је потпуно сазрело, да свако дубиозно уђе у своју личност, да себе добро разгледа и да иза себе очисти све оно што доноси немир, неслогу, мржњу и још многе личне и опште грехове“, закључује Митрополит Николај.

          Књиха је писана, тако да се имена погинулих наводе само из које су општине и регије без редног броја. У Родословнику српском на почетку књиге Павле Ботић ће рећи о томе на један сасвим једноставан начин, снажно и упечатљиво. Тај дио његове писане ријечи почиње овако: „Безпочетни и бескрајни Споменик погинулима, то је исповест културне историје Срба, историје у коју је уписан и овај Споменик са више од двадесет хиљада најбољих синова српских. Стога нас предање српско учи да српске мајке, сестре и супруге не наричу за погинулим јунацима, него се њима поносе.“ Између осталог он даље казује: „Зато ова књига-Молитвеник остаје дужничка неминовност за пастире и новинаре, географе и геометре, правнике и песнике, историчаре и официре, професоре и ратаре, економисте и инжињере, геостратеге и филологе, духовнике и уметнике, за децу и одрасле. Она је нова српска међа и право на Српство, цитат и метафора, мост и родословник, аутобиографија и вододелница, будилник и завет.“

У Хрватској Срба нема - сведени су на мањину

          Доктор историјских наука Славенко Терзић, научни савјетник Историјског института Српске академије наука и умјетности у неколико страница ове књиге даје пресјек „О континуитету злочина над Србима у 20. веку“. Тако ћемо прочитати да је за вријеме Првог свјетског рата највећи концентрациони логор за Србе у Босни и Херцеговини био у Добоју, формиран крајем децембра 1915. године. Он је најавио злу судбину Срба током двадесетог века. Кроз њега је од 27. децембра 1915. године, до 5. јула 1917. године прошло 16.673 мушкарца и 16.996 жена и деце, 9.172 војника и цивила из Србије и 2.950 Срба из Црне Горе. Укупан број логораша износио 45. 791 особа. Даље пише, да је „од почетка па до краја постојања усташко фашистичке власти у Независној Држави Хрватској ликвидирано између 800 хиљада до 1 милион Срба. Да је почетком 1941. године у Хрватској живјело 2 милиона Срба, ако бисмо упоредили са садашњим стањем онда је то застрашујуће, јер у Хрватској скоро да Срба и нема. Сведени су на мањину по хрватском новом уставу.

          На крају књиге у поглављу ријеч издавача, за издавача „ПОЛЕТ ПРЕСС“ из Новог Сада Зоран Шућур каже, да се „књига припремала и штампала када је ризично, готово немогуће мислити, питати, писати и живјети српски. Убијају нам, данас, културу, језик, дух, традицију, самим тим и нашу матичну државу“. Разочаран је што ни једна институција из Републике Српске није објавила ову књигу.

Срљање у безглавост и немилосрдно богаћење и губљење морала

одузима сјећање на погинуле српске борце

          „ У поглављу гдје се говори о Дервенти, а мислим да је дато доста података и у самом уводу има доста недоречености, али узимајући у обзир друге општине о Дервенти је ипак највише речено. Оном ко буде имао ову књигу у руци да је прегледа, имаће увид у страдања Срба у Дервенти. На нама је да још више тога забиљежимо и оставимо писани траг, јер без тога све ће се брзо заборавити. Кад је истина у питању, онда не би требало да се плашимо шта ћемо написати и записати. Нама је то задатак, јер видите да срљање у безглавост и немилосрдно богаћење и губљење морала међу људима одузима и посљедњу кап успомена на наше погинуле борце. Све се своди на формалност, а ми својом упорношћу, јачином духа и снаге се морамо борити за част наших сабораца и самих нас. Јер то други неће никада хтјети. У тој борби нећемо изгубити главу, него ћемо очувати част, поштење и образ.

          Ми који смо директни свједоци страдања наших сабораца, комшија, пријатеља, родбине и познаника, углавном по први пут се упознајемо са дијеловима и сегментима ове књиге, коју треба да чувамо као Молитвеник. Али исто тако да будемо они који ће својим напорима, знањем, хтијењем и материјалним могућностима истрајати у писању српске историје, као опомене, као што рече Митрополит Николај, да убудуће ни један човек не иде са овог света путем насиља. Свима поменутим у овој књизи нека Бог подари Царство небеско“, казује Зоран Шућур.

2.     ВРИЈЕМЕ ЗА ПРОМЈЕНЕ

Ослобођење, 3.септембар 2003. године

Дервента славила крсну славу Велику Госпојину

НАЗИРЕ СЕ НОВИ ФЕНИКС

• На згаришту и рушевинама обнавља се нови и лијеп град са свим својим сјајем и бљештавилом прошлости
• Отворена врата за све који воле и желе напредак

          Током априла 1992. године усташко-муџахединске оружане снаге су окупирале дио општине Дервента и цјелокупан град с горње стране ријеке Укрине. У окупираном граду настала је невиђена хајка на све Србе који су остали у граду, хапшења и одвођења у логоре на Рабићу, Дому ЈНА, Силоси и друга мјеста за мучења. Српска имовина је пљачкана и уништавана. Срушена је православна црква Успенија Пресвете Богородице која је изграђена прије 150 година.

          Ових дана на мјесту гдје је била црква пронађено је 27 противтенковских мина у дијелу гдје се налази олтар, које се нису активирале приликом рушења ове старе православне богомоље. Црква је срушена тачно на Спасовдан 1992. године.

Дервента данас

          Године 1851. тадашњи дервентски парох Стеван Јелић и трговци Ђорђо Костић, Ристо Костић и Симо Карамитровић са осталим парохијанима почели су градњу дервентске цркве. Зидање је трајало до 1855. године када је освећена и посвећена Успенију Пресвете Богородице.

          Поводом освећења цркве одржано је велико народно весеље послије молитве, које се из године у годину одржавало и постало традиционално, као надалеко познати дервентски вашар. Рушењем цркве уништен је и вашар, који ће се обновити након ослобађања града и општине од окупатора из државе Хрватске и њихових сљедбеника у Босни и Херцеговини.

Хотел „Бисер“ у рушевном стању

У рушевинама започиње нови живот

          Град Дервента је ослобођен 4. јула 1992. године, а већ крајем августа мјесеца читава општина је била потпуно слободна. Наравно уласком у град застале су се рушевине и то је био аветињски град.

          Било је то мјесто у коме није било струје, воде, огрева, трговина, школа и свега оног што чини живот у једном граду. Од тада почела је обнова града стрпљиво и мукотрпно пуну једну деценију и више, сваке године боље и успјешније од претходне. Од 1992. године 28. августа на дан Велике Госпојине и првог освећења сркве Успенија Пресвете Богородице 1855. године то је дан крсне славе општине Дервента. Са обновом града обновљен је и традиционални вашар већ 1994. године, наравно скромно, али да се традиција не прекине. За ту прилику се организују многобројна спортска такмичења и културно-умјетничке манифестације. Наравно, у цркви која се гради биће служена литургија. Општински званичници организоваће пријеме, а биће приређен и славски ручак.

Вашеријада 152.

          А оно најважније, поред славског дијела одржаће се парастос за све погинуле борце отаџбинског рата у Дервенти а њих није мали број. Више од 600 Дервенћана је своје животе дало за слободу свога града.

          На дервентски вашар о Великој Госпојини сваке године у седам дана трајања долазило се из свих крајева свијета гдје год постоје и живе Дервенћани. Долазило само да би се доживио и осјетио дах вашара, а одлазило када се новчаници потпуно испразне.

          Али свако је увијек а и сада налазио у њему  задовољство. Неки уз пиће и трећеразредне напола голе пјеваљке, разноразне ђинђуве, забаве, печење, дјечије играчке, балерине. Све је то вашар, на коме сељак прода јунца и „спичка“ паре у шатри код пјеваљке, јер једном је у години вашар и сви се за њега припремају од најстаријих до оних најмлађих, за све је то забава, а за неке посљедњи воз да се у поодмаклим годинама жедним очима нагледа трећеразредних пјеваљки са истуреним прсима и сисама које се као вулкан тресу и очи варају пивом опијеном старцу који само што није затакао очима па хоће још руком да их додирне па макар одмах одапео. И тако сваке године траје и одржава се вашаријада пуна „шарених лажа“ и обећања, али како год било увијек на свој начин привлачи неодољиви мирис ћевапа и печења и разних

ПРИЗНАЊЕ И ЗАХВАЛНИЦЕ             За крсну славу општине Дервента Велику Госпојину додјељују се признања, тако је за ову годину Скупштина општине Дервента донијела одлуку да се Великогоспојинска повеља додијели Гимназији са техничким школама Дервента, као знак признања за 90 година рада у области образовања и васпитања.             Захвалнице ће се додијелити: Друштву српско-јеврејског пријатељства из Добоја и Лазић др Милки из Дервенте.

 

ђаконија. За посљедње дане пред школску годину то је прилика да се књиге и свеске ђацима купе, ако нешто остане опанчићи или патике.

Има разлога за славље

          Ова 2003. година с разлогом се може назвати годином прекретницом у развоју и опоравку општине Дервента. Стога се може рећи да Дервенћани имају разлога да славе своју славу и да истакну најважније постигнуте резултате и да и на вашар изађу и оно што су планирали потроше. У овој години биљежи се раст запослености који прелази 5000 запослених радника. Наравно није то још ни изблиза да би задовољству било краја, али помаци су огромни. Раде многа приватна предузећа која све више запошљавају радника као Творница обуће „Санино“, ПГП „ЕХТА-Р“ и многа друга.  Несрећа је као чини се и свуда у Републици Српској да бивша државна предузећа пропадају и да од њих нема неке посебне вајде, јер ни продаја приватизацијом није уродила плодом, а та и

Остао звоник старе цркве који свједочи о постојању

таква привреда је прије рата запошљавала  више од 12000 радника. Креће се и у пољопривредној производњи, али веома малим и ситним корацима, јер предратни ниво тешко ће се за више деценија стићи.

          Дервенћани имају сада редовније воду и поред тога што то још увијек није довољно. Обновљена је већина стамбених објеката а више од 1100 станова у Дервенти је приватно. Преостало је још стотињак да се откупи. У граду је саниран стари мост. Гради се општина и нова црква.

          По мјесним заједницама се поправљају и асфалтирају путеви. Све су школе реновиране и опремљене потребном опремом за рад. Дворана за спортове функционише а била је скоро потпуно уништена.

          Обновљена је градска библиотека. Постављени су и поправљени семафори у граду. И много чега још другог што се види и не види у граду је изграђено и

Хотел „Бисер“ обновљен 2003. године

урађено, као и то да је Дервента након рата добила коначно један прави угоститељски објекат „Мотел Двор“, а у изградњи је са потпуним реновирањем хотел „Бисер“ чији ће бисери засијати ускоро јер нови власник убрзано ради на његовом опоравку.

          Избјеглице и повратници све више се уклапају у средину у коју долазе, наравно за све оне који желе да се врате и да заједно граде љепшу и бољу Дервенту.

          У спорту има помака. Рукометаши су у првој лиги Републике Српске, куглаши, а одбојкашице и фудбалери у другој.

          Добре резултате постижу каратисти и Теквондо клуб Дервента.

          Од културно забавних друштава важно је напоменути да успјешно раде КУДМ „Босиљак“, СПКД „Просвјета“ и КУД „Дервента“, ту су још Библиотека, Клуб ВРС са салом који сви скупа омогућују богатство и садржај културно-забавних догађаја у Дервенти.

          Српски књижевни клуб „Вихор“ је поред издавачке дјелатности у овој години одржао више значајних књижевних сусрета и манифестација које су за Дервенту веома значајне и преко тих сусрета и манифестација за град се надалеко чуло.

          У Дервенти су гостовали пјесници: Драган Кулунџија, Ранко Прерадовић, Стевка Козић Прерадовић и многобројна друга књижевна мање и више позната имена.

          Не може се све у једном кратком чланку набројати шта је добро урађено, за ради славља више смо се осврнули на успјехе, али на крају ипак треба рећи да Дервента ће још дуго лијечити своје ране од рата и да у Дервенти као и свугдје има незадовољства међу грађанима за многе ствари од незапослења до извјесних примједби на привилегије и тако даље, што ће се надамо и у будуће ефикасније и брже рјешавати.

Ослобођење, 10. септембар 2003. године

Да се не заборави

КАМИОН ЕКСПЛОЗИВА ЗА БОГОМОЉУ

          Када је на Спасовдан 1992. године срушена црква Успенија Пресвете богородице у Дервенти нико није ни помишљао на који је то начин урађено, него се питао зашто и због чега је то урађено са старом православном богомољом.

          Градња цркве је започела 1851. године а завршена је 1855. године. Занимљиво је да су тадашњи православни Дервенћани тек другом замолбом добили ферман од султана Абул Хамида да могу правити своју цркву. Крштење цркве је обављено на Велику Госпојину гдје се окупило много народа што је наредних година постало традиционално окупљање свих тадашњих вјера и народа код православне цркве, па се играло и пјевало све до ујутру сљедећег дана, богами и пило и шенлучило. Касније ће тај дан и то окупљање прерасти у дервентски надалеко познати вашар, који пуних 152 године траје и преживљава све љепоте и страхове, ратове и погроме, али овога пута без своје старе цркве гдје је и започео. Преживјела је она први свјетски рат, чак је поправљана и доправљана, па и други са малим оштећењима, а онда је 1992. године под великом количином експлозива упала и није се више могла подићи. На мјесту остао је само оштећени црквени звоник и гомила рушевина, цигле и бетона.

          Ових дана Српска православна црквена општина је организовала рашчишћавање терена на локацији старе цркве. Није нико тада ни посумњао да би багери могли из рушевина да

Гомила мина разорне моћи у циглама и бетону старе цркве

подигну 27 противтенковских неексплодираних мина, које су биле стављене код олтара за рушење.

          Радови су одмах обустављени и о томе обавијештени надлежни органи који требају да предузму одређене мјере како би се терен могао даље чистити.

          На лице мјеста изашли су и представници Републичке управе цивилне заштите, тим за уклањање експлозивних средстава.

Нова црква у изградњи

          - Онај који је рушио ставио је на три-четири мјеста, а можда и на више мјеста мине ТМ-3 антимагнетне и спојио на електронско паљење. Једна група мина од 27 а по логици недостаје још једна из ове групе није се активирала, јер каписла није активирала један килограм витезита који смо у групи мина пронашли. Витезит је требао активирати експлозију мина. Сматрам да мина има још, јер и звоник је остао усправан, а тешко би било повјеровати да и њега нису хтјели порушити, то је пуно експлозива, морало се радити и довозити камионом. Сигурно су радили аматери минери, или су намјерно ставили толику количину да заиста до темеља сруше стару богомољу, рекао је Стојан Грујчић, тим лидер из Републичке управе ЦЗ приликом боравка на лицу мјеста.

          За сада прилази су рушевинама забрањени, а очекује се убрзо да ће послове око рашчишћавања преузети Републичка управа цивилне заштите која има средства и машине, а посебно обучене људе за рад на оваквим случајевима и уклањању минско-експлозивних средстава.

          Тако је на Спасовдан 1992. године, а тај дан увијек пада у четвртак, одјекнула велика експлозија у Српској вароши поред потока у којој је потпуно порушена црква Успенија Пресвете Богородице, знак и обиљежје православних Дервенћана, а и свих оних који су сваке године на Велику Госпојину чекали да дође дервентски вашар.

          За рушење и за уништавање једне баштине свих требало је бестијалним и разузданим терористима пун камион експлозива. Ти који су рушили нису знали да руше једну старину, која ће надживјети себе кроз све будуће дервентске вашаре, а да ће Срби саградити нову и љепшу цркву на Тргу православља у центру града Дервенте, са чијег ће звоника сваке године на Велику Госпојину оглашавати се звона у знак почетка дервентског вашара у коме по доброти и благослову српског народа биће отворен за све нације и народе, који желе да се веселе и забављају до миле воље, а то само може на дервентском вашару.

П о в о д о м

ТРИ ОТПОРНЕ ТАЧКЕ СРПСКЕ ОДБРАНЕ

          Извршењем агресије од стране снага ХВО (ЗНГ и ХОС) на српски народ у тадашњој Републици БиХ и окупирањем дијела Посавине били су створени услови за даље напредовање непријатеља српског народа долином Босне према Добоју и спајање са војним формацијама средишње Босне. Одмах након окупације посавских градова Бос.Брода, Дервенте и Оџака, усташе заводе своју власт, која је већ виђена далеке 1941. године; хапсе, убијају сваког Србина који је остао, формирају логоре, врше мучења. Звјерства почињена само у логорима у Дервенти на Рабићу, Дому војске, Силосима и Пољарима много говоре каква им је власт и окупација у духу „демократије“ била на уму. Требало је све Србе протјерати или побити и Посавину направити чистом Хрватском бановином.

          На томе путу били су заустављени у даљим намјерама поробљавања српске земље и српских села.

          Зато ће „Липа“ остати, а то и јесте, симбол и тачка на којој је народ Вучијака зауставио непријатеља.Вичијак је био даљи важан ослонац ка долини Босне према Добоју. С друге стране народ Требаве је био други ослонац с кога је непријатељ имао намјеру спајања са снагама које долазе са сјевера чиме би Добој лако окупирао.

          И на југу, на обронцима српских села Горње Лупљанице, Велике и Мале Сочанице, Мишинаца, на линији Томасово брдо-Цер непријатељ је такође заустављен. На те три отпорне тачке непријатељ је поломио своје злочиначке зубе. Ту су били заустављени и с тих реона створени су услови за прелазак српских снага у ослобађање територија окупираних општина.

          Тек сада се, када покушавамо расвијетлити догађаје у рату који је започео 1992. године, могу сагледати важност постојања Подновљанског, Требавског и Осињског одреда. Значајно је напоменути да се из ових одреда у каснијим дејствима формирају три бригаде, које су заједно са већ формираном Крњинском бригадом биле главне снаге уз крајишке јединице на путу за ослобађање Посавине, као и стварање услова за пробој коридора. У тим борбама огроман значај има одбрана Цера, а потом и борбе које су вођене за Цер.

          На историчарима је да у даљим настојањима опишу и разјасне значај и Липе, и Цера, и Требаве, тај јединствени трокут на коме је непријатељ у првом налету поломио зубе.

„Вучијак“, број 3

СПОМЕНИК ПОНОСА

Обиљежен Дан ослобођења Дервенте

          Двадесетдевети септембар је датум када општина Дервента обиљежава свој Дан ослобођења. Пригодним и скромним програмом тај дан је обиљежен и ове године, полагањем свијећа на свим спомен обиљежјима на територији општине са делегацијама које су сачињавали представници власти, странака, борачке организације и удружења породица погинулих бораца.

          Уручени су и скромни поклони породицама погинулих бораца и то за оне којима је из куће погинуло лице које је издржавало ту породицу, два или више погинулих чланова.

          У Клубу ВРС Дервента отворена је изложба фотографија свих до сада подигнутих спомен обиљежја погинулим борцима у селима општине Дервента и идејна рјешења са одабраним идејним рјешењем централног спомен-обиљежја у граду Дервенти свим погинулим у отаџбинском рату на територији ове општине.

          На Тргу православља у центру града постављена је камена плоча на мјесту градње споменика чиме је отпочела и сама градња и уређење простора за тај споменик. Том пригодом одржано је освећење спомен-плоче и парастос за све жртве рата на територији општине.

          Скупу се обратио предсједник општине господин Драгољуб Кукић, који је између осталог рекао: „Споменик који ћемо изградити до Велике Госпојине

идуће године ће зрачити поносом и гордошћу наших храбрих јунака који своје животе уградише за слободу коју ми уживамо. Ако њих заборавимо, заборавили смо сами себе и отићемо у понор из кога се више нећемо вратити ако не сачувамо оно зашто су они животе дали. Зато је овај споменик опомена нама свима, а и нашим непријатељима, да ћемо стечено крвљу увијек сложно и јединствено бранити ако затреба опет на исти начин“.

          Скупу је присуствовао и професор Факултета примијењених умјетности из Београда господин Миодраг Живковић чије је идејно рјешење одабрано за градњу споменика, који је у своме обраћању рекао да је пресрећан јер оно што су борци Дервенте урадили за одбрану српства на овим просторима, а то је упознао по доласку у Дервенту, заслужује овакав споменик и да ће се он потрудити и дати све од себе у даљој реализацији и раду на овом дјелу да тај споменик баш одражава ту њихову храброст и понос за будуће генерације.

ЗАВЈЕТ И ОПОМЕНА

          Ових дана навршава се седам година од ослобођења наше општине. Опет на исти начин као и 1941. године-од усташке окупације. Опет и на исти начин те 1992. године српски народ је морао да диже куку и мотику како би био спашен од покоља и одвођења у логоре мучења и страдања. Нашао је овај народ снаге и ослободио свој град и своју општину. Цијена за ту слободу је висока јер су многи синови српских мајки заувијек остали на њивама дервентске општине, а родбина им заувијек у црнину пресвучена. 330 погинулих Дервенћана и преко 1000 тешко рањених и сада тешких инвалида, те много оних са лакшим ранама, али и оних који ране не могу никада да излијече тугом и болом за својим најмилијим.

          Зато 29.9.1992. године и ова 1999. година када се обиљежава дан ослобођења дервентске општине и не можемо рећи да је дан за славље, него дан туге и дан када треба и мора се обиљежити парастосима широм наше општине и сјећањима на хероје који своје животе дадоше за слободу Дервенте.

          Исто тако све нас обавезује овај дан да се још једном кроз сјећања нађемо у ситуацијама тешких дана рата и да нам то буде опомена и завјет мртвим борцима да нећемо никада више дозволити да њихове жртве буду узалуд. Сва наша размеђа и сва наша свађа око тога ко и колико ће имати власти, колико је и ко допринио и није, воде нас у то, а то баш нам мртви никада не би опростили. Па нека овај датум буде првенствено опомена и онима који раде на ситно или из крупно-сопственичких интереса заборављају да се морају исправити и поћи путем слоге и заједништва међу Србима јер само на тај начин ћемо очувати оно што смо крвљу стекли.

          У противном борци општине Дервента ће предузети своје активности, па нека ситни и крупни профитери на свој начин и даље „скрнаве“ и дан ослобођења општине Дервента.

          Опомена да, али за грешке сада и у будуће опраштања нема!

БОГАТА ТРАДИЦИЈА

Кроз мјесне заједнице

          Осиња је велико матично подручје и захвата  Доњу и Горњу Осињу, Горње и Доње Церане и Појезну. Иначе читаво ово подручје у посљедње вријеме се више обиљежава као Осиња или осињско подручје, јер је ту центар неколико села гдје се налази медицинска и ветеринарска амбуланта, пошта са телефонском централом од преко хиљаду бројева, велики омладински дом...

          Осиња је од Дервенте удаљена 25 километара. Смјештена је у троуглу између рјечице Илове, ка ушћу у Укрину, западно је планина Љубић, а од падина Крњина подручје је одвојено Иловом и ту се општина Дервента граничи са добојском општином док ријеком Укрином граничи с прњаворском општином. У село редовно долазе аутобуси. Ту су смјештене двије бензинске приватне пумпе, неколико продавница и кафића, као и супермаркет, па већ сада центар Осиње личи на урбану варошицу. Прије рата многи Осињани су били запослени у Дервенти. Пошто данас посла нема, неки су се снашли и почели радити и бавити се приватним бизнисом. Зато је земљорадња и даље основно занимање.

          Први поуздани писани траг спомиње се за ово насеље у турским дефтерима из 1570. и 1600. године (А. Хаџић). На читавом подручју забиљежено је много археолошких налазишта која нису истражена, а откривена су станишта из старијег каменог доба, палеолита, што је знак да је овим предјелима човјек ходио још прије 30.000 година.

          Садашњи становници ово подручје су насељавали поступно прије 300-400 година, а већина их води поријекло из Црне Горе и Херцеговине. Они су као православци потискивани од Турака тражили нова станишта за организовање живота.

Центар Осиње

          Прва школа у селу направљена је још далеке           а била је у засеоку

Представљамо мјесне заједнице: Календеровци

ПОСТЕПЕНО ОДУМИРАЊЕ

          Назив поријекла села Календероваца се не зна, али и ријетко гдје има некакав податак о томе који би поуздано наводио на настанак имена села. Изнад ријеке Укрине више се и чешће помињу имена села Детлак, Дријен и Лупљаница, која припадају мјесном подручју Календеровци. Тако се може закључити да је име села новијег поријекла.

           Мало је вјероватно да име потиче из римског доба када је настао јулијански календар, што би могло имати утицаја ако су Римљани боравили на овим подручјима, што археолошка налазишта говоре. Но, ипак, то би могла да буде само нека од претпоставки, па је много вјероватније да је назив села Календеровци настао негдје у доба боравка Турака на овим нашим просторима.

          Ако се као ријеч издвоји кале, што на турском значи тврђава, утврда, и ријеч дера-поток, урвина, долина, онда се може извести да је над ријеком Укрином некада постојало неко утврђење. Село Календеровци са околином је богат крај. Добрим путним правцем преко села Бишње и Осојаца повезано је са Дервентом. Раније је то био макадам, а сада је асфалт до Дервенте.

          Календеровчани су познати као добри пољопривредници, узгајивачи стоке, воћари. Ријека Укрина је омогућавала да се људи баве риболовом. Укрина је такође омогућавала да се на њој праве многобројне воденице. У селу је прије 40 година направљена осмогодишња школа, која, истина, са много мање ђака и данас ради. У Дервенти и широм свијета много је школованих људи, који су своја прва знања стицали у календеровачкој школи. У центру села су дом, кафане, продавнице, спомен-обиљежје из НОР-а и отаџбинског рата.

Календеровци-центар

Стара црква није порушена, али је поред ње направљена веома лијепа нова црква.

          Непосредно поред цркве је и млин са модерном опремом и мањим силосом, продавница пољопривредне опреме и друго.

          Село постепено одумире и није више оно што је некада било. Све се више млади окрећу граду или одлазе у свијет. Многа су имања већ пуста, а некада су Календеровци били највеће и најразвијеније насеље на општини. У Календеровцима данас има 218 домаћинстава са преко 670 становника.

Из наших села: Велика Сочаница

ВЕЛИКИ НА СВИМ ПОЉИМА

          Велика Сочаница највеће је село у општини Дервента и граничи с Малом Сочаницом која по развијености а и површини од ње много не заостаје.

          Велика Сочаница се налази између Осиње, Црнче, Горњих Церана, Горње Лупљанице, Мале Сочанице, Мишинаца и Модрана. Село је разуђено јер неколико путева означавају долазак у неколико значајних насеља, заселака који су као цјелине одвојени једни од других. Сваки пут завршава се и излази у неко од граничних села. Ипак, мјештани центром називају мјесто гдје се налази црква, која је направљена још 1936. године. Црквени храм Вазнесења Господњег је и прошле и ове године поправљан и уређиван. Ту је и сједиште Српске православне црквене општине која обухвата Малу Сочаницу и Мишинце.

          На мјесту гдје је црква налази се стара школа која је за потребе села и ученика направљена 1934. године, а служи и данас. Тек сада се гради и проширује учионички простор за нормално одвијање наставе. До сада су ученици похађали наставу у сеоском дому, па и у малој просторији парохијског дома. Уз помоћ Владе Републике Српске и општине на темељима сеоског дома биће дограђен спрат за учионице, па ће се настава много лакше одвијати и у много условнијем простору за дјецу из Мале Сочанице, Црнче, Осиње и Горњих Церана.

СПОМЕНИК             За слободу свога села велики је број бораца положио свој живот (више од 60 бораца и преко 15 жртава рата). У знак сјећања на њих, подигнут је споменик у селу, који опомиње, на не тако давну прошлост. Доста је јунака и хероја из овога села погинуло и посијало своје кости надомак свога села, а и широм Републике Српске. Погинуо је и командир сочаничке чете поручник Драган Рашић Рашо на Свјетличи 1993. године. Фотографија

            Мјештани Сочанице баве се углавном пољопривредом, мањи број их је запослен, а понеко има самосталне занатске, трговинске или угоститељске радње. Много је мјештана запослено у иностранству, па се може рећи да је село прилично развијено и богато. Довитљиви мјештанин направио је на своме земљишту и базен за купање, па је љети заиста угодно на Кузмановића базену провести у одмору и освјежењу.

          У селу има доста археолошких налазишта и једна пећина, која није довољно истражена.

          Преко 400 домаћинстава није у прошлости тако било активно као данас. У Сочаници се асфалтирају путеви и гради школа, а изграђена је и ловачка кућа.

          Ово село има и свој фудбалски клуб „Слобода“ који се веома успјешно такмичи у Међуопштинској лиги.

Свитања, 31. јул 2002.

Запис из Црнче

ДОМ, ЦРКВА, ПУТ...

          Село Црнча је од Дервенте удаљено двадесетак километара и смјештено је између Мале Сочанице и Доње Осиње.

          Назив села је настао давно, кажу сељани, али не памте када и како. Постоје нагађања око настанка имена села, али се не могу узети поуздано. Једни тврде да су први становници „црнчили“ по цио дан да би преживјели. Овдје је земља била доста неплодна, по брдима камен,

Црква у изградњи и спомен-обиљежје

иловача, а уз Илову неплодна и кисела „брезикуша“. Отуда је вјероватно настао назив Црнча. Употребом умјетних гнојива, кречњака (вапненца), којег по црнчанским брдима има у изобиљу, земљишта су култивисана и учињена плоднијим. Основни приходи од којих живе Црнчани су пољопривредни производи. Сије се пшеница, зоб, јечам, а највише кукуруз, који на црнчанском земљишту даје одличне приносе. Добро успијева и крмно биље, луцерка, дјетелина, а у Црнчи има и добрих пчелара.

          Момир Вукичевић, шеф Мјесне канцеларије у Црнчи, каже да, уколико не буде неких повољности за стимулисање производње у пољопривреди, село ће опустјети. Ипак, има перспективе, ако направимо пут, цркву, школу и дом културе и, наравно, ако се према пољопривредницима промијени политика.

          Село има 280 кућа. Црнчани су веома заинтересовани да своје село изграде. Сматрају да их асфалтни пут који је у изградњи води у бољу будућност. Нису Црнчани баш толико незадовољни, али тврде да би могло бити још боље ако би им се помогло. У овом селу постоји подручна четворогодишња школа, коју похађа четрдесетак ученика.

          - Школа је у рушевном стању и требало би је поправити, те завршити пут, изградити цркву, проширити мјесно гробље – каже Вукичевић.

          У свим акцијама за које треба добровољни прилог, Црнчани ослобађају обавеза породице погинулих бораца, али има случајева када и те породице желе да помогну. На градњи и асфалтирању пута своје прилоге су дале породице погинулих бораца Живка Ћорића, Млађана Гостића и Илије Пејића. Црнчани су први у свом селу изградили спомен-обиљежје погинулим борцима у отаџбинском рату. Вриједне Црнчане смо затекли када завршавају дионицу  асфалта до центра села. Преостали дио пута, око три километра, асфалтираће до краја ове године.

Ретровизор

ЧОВЈЕК У МОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ

          Данас је, кажу, модерно вријеме, па су и неке нове пошасти удариле на народ. Инфаркти и психонервозе присутне су чак и код најмлађих узраста, и да се не говори о старијима и онима који су се ту задесили када је „грмјело“. Нико не проучава, нити води неку статистику, али је видљиво да они који се на овим теренима нису налазили у вријеме када је живот вриједио колико једна сламка не пате од таквих болести, или су барем код њих мање присутне.

          У тој збрци са временом и простором заборављају се обичне људске врлине и топлина човјечијих душа у сусретима. Мало је веселих и раздраганих лица и обичних догађаја и радости. И око себе не видимо све што се догађа. Све постаје тако увјерљиво као да треба да буде тако. Ништа нам не смета: ни лоше постављени контејнер за смеће, ни прљави аутобуси, ни немарност и дрчност државних службеника, ни лош резултат наших спортских пулена. Све постаје нормално. Пријатељи и познаници, који изненадно одлазе прерано, тихо нестају као да их није ни било. Брзо се све заборавља.

          Лијепа времена бивају прошлост. Тек када прођемо улицом, сокаком, засеоком, пропланком, буде се успомене на догађаје и сусрете којих више нема. Стазе и путеви зарасли. Њима више нико и не пролази. Ту и тамо, као феникс из

Бокорова кућа у Дервенти свједок је бурних догађаја у прошлости, али и људске небриге у садашњости

пепела, преко ноћи изникне нека зграда, која изненади пролазника. Он остаје изненађен и збуњен, са питањем без одговора: откуда и чије је то ту пред његовим носом.

          Па и старе зграде, које као оронули пањеви пропадају, тек у пролазу наговијесте да се ту некада нешто догађало. Обични пролазник и не примијети да је на крову те зграде у којој нико не станује израсло дрво. Ни цигле, црепови, отпали олуци и сливници на побуђују пажњу пролазника.

          Бокорова кућа, некада власништво неког Бокора, била је, кажу, важна у прошлости. Ту је ономад била смјештена ОЗН-а, која је морала „све да дозна“, па неке установе, па станови за људе, а и сада се добро држи. Њени подруми, који су били некада казамати у исплетеној паучини и прашини, могли би да испричају много интересантних прича из прошлости о патњама заточених.

          Данас та зграда изгледа сабласно. Брезе, које су на крову изникле и  одрасле, као да говоре о постојању и кретању свега у круг и у најтежим временима. Ваљда ће и људи надвладати садашња искушења и вратити се оним исконским вриједностима које човјека чине човјеком.

„Глас“, 21. јуни 2005.

ЕКОНОМИЈА

Дервентско Приватно предузеће за производњу обуће „Санино“

КРОЗ ЕВРОПУ СА ЗЛАТНИМ КОПАЧКАМА

Успјех „Санина“ има велики значај за економски развој Дервенте. Производњу почело 40 радника у закупљеном простору. Сада ради 370 радника у властитој фабрици

          Дервента – Фабрика обуће „Санино“ из Дервенте за непуних седам година произвела је више од два милиона пари обуће за познату њемачку компанију „Адидас“. Произведено је и милион пари обуће за друге компаније, што је дервентски колектив учинило стратешким партнером успјешних њемачких привредника за југоисточну Европу.

          У 2003. години „Санино“ је прославио први велики успјех, кад су произвели милионити пар обуће „адидас“ и том приликом њемачка компанија им је додијелила признање у виду „златног пара копачки“ које су заштитни знак „Адидаса“.

          Присјећајући се дана када је одлучио да започне производњу обуће у Дервенти са два партнера из Словеније Бењамином Фугином и Мартином Жилником, сувласник фирме „Санино“ и директор предузећа у Дервенти Радован Пазуревић истиче да је по сваку цијену желио да тај објекат буде у Дервенти и поред тога што су у то вријеме имали повољније услове у Мађарској, Румунији или Словачкој. Партнери су имали слуха за његову емотивну везаност за родни град и обућарску традицију у Дервенти, и – нису погријешили.

          „Санино“ је почео са радом 1999. године у неусловним просторијама Стручне школе за радничка занимања, али данас је у модерној фабрици површине 2.640 квадратних метара. У погонима се налазе најсавременије машине вриједне око 1,3 милиона марака за производњу  обуће.

          На почетку је у „Санину“ било запослено 40 радника, а ове године на платном списку је 370 радника који сваког 15. у мјесецу примају плату која још никада није каснила. У фабрици је 60 одсто квалификованих и висококвалификованих радника, док је 30 одсто радника са разним средњим школама који су се преквалификовали за рад на производњи обуће. Ту су још економисти, менаџери и мањи број радника са основном школом. Ово предузеће је једно од ријетких гдје радници имају животно колективно и појединачно осигурање.

          -Цјелокупна наша производња је била заснована на изради горњих дијелова обуће. Настојали смо да заокружимо циклус производње готове обуће. То смо успјели у марту 2004.

„Санино“: Ради се пуном паром

РАДНИЦИ             Борка Вајић ради три године у „Санину“. Каже да је најгоре када се посао не може пронаћи. Она је, вели, имала среће.             -Јавила сам се на оглас за преквалификацију, успјешно сам свладала рад на машини и остала да радим. Волим свој посао и сада сам задовољна – каже радница Виолета Обрадовић из Петровца.             У фабрици је све више млађих радника. Даница Новић је дошла прије шест мјесеци. Има 19 година. Чим је завршила школу, дошла је у „Санино“.

године. Од тада су производња и запосленост повећани, а наравно и добит. Имамо у плану усвајање властите производње, односно домаће обуће за домаће тржиште, што неће бити лако, јер је репроматеријал скуп, а ми бисмо хтјели да дођемо до доброг производа који ће и по цијени одговарати нашем народу и стандарду – каже Пазуревић.

          Дервента има много малих обућарских погона који не могу да развијају самосталну производњу, али ту је „Санино“ који им прискаче у помоћ.

          Већ је осјетан недостатак младог квалификованог кадра, па ће „Санино“ у наредној школској години уписати један разред обућара у Стручној школи за радничка занимања и на тај начин припремати нове квалификоване раднике. Око 60 одсто стручне наставе биће обезбијеђени у погонима „Санина“.

Вријеме и пракса

СРПСКА ПОСЛА

          Ко каже, да се нисмо промијенили и постали богатији. Сваки дан све више умијемо и знамо. Нисмо баш више заостали као ономад. На примјеру мог комшије могу да науче многи. Он ти је из ничега преко ноћи постао неко и нешто.

          Ето, отишао он на неки семинар и то још у иностранство у Славонски Брод. Био је пуна три дана и тамо је каже едукован. За та три дана толико је изедукован, да је он почео едуковати друге. Пардон, оно „ОН“ морам писати великим словима, јер не зна се шта може све бити. Чим је ОН дошао са семинара започе стварати инкубатор бизнис центре. И не само то, комшија то јест ОН, убрзо се поткожио и ошкоперио. Е, шта би било?, да је био на семинару званом факултет четири године. Можда не би знао ништа, нер тамо нема донатора са инкубатор бизнис центрима.

          Стално га неки медији посјећују и интересују се о његовом менаџер пројекту, и како то ОН успјешно презентује донаторима на аплицирање.

          Позвао комшија и мене на један „округли сто“ и поред тога што нигдје нисам видио „округли сто“ него све на ћошкове и у шеми „П“ а на средини ОН презентатор са микрофоном у руци и објашњава аплицирање пројекта за промјену јавне свијести грађана кроз организовано едуковање, анимирање и евалуацију редовних активности. Ама баш ништа нисам разумио. Сви само климају главом,  нико ништа не дискутује нити пита а сви као да разумију и записују јер ће требати едуковати друге.

          Дигох ја два прста да питам нешто и да допринесем укупној активности округлог стола, па обако мало стидљиво што све не разумијем започех своје излагање, обраћајући се комшији, а ОН ће ти мени: „Нисам ја за тебе комшија него менаџер едукатор!“ Е то, то и хоћу да кажем, да ако овако наставимо неће нас разумјети обични свијет, па ће од којекаквих презентатора када не буде донатора бјежати као од ђавола, „боље је својој ријечи повратити избугљену важност него ли је себи тражити под туђом ријечи“, кажем ја да је тако рекао В.С.Караџић. И јако онако љосну од стида на столицу, јер су се сви толико смијали да сам чуо само оно, да је Радована доста и да на оваквим округлим столовима нема политике.

          Па нека, и треба ми, ко је мене задужио да браним српски језик?

ЖВАКАЛИЦА

          Када се данас изговори ријеч жвакалица обично се помисли на жвакаћу гуму, која је омиљена међу младима, а све више и међу угледним људима. Жвакаћих гума има на стотине врста, од оних првих када су се негдје на америчким и европским градским улицама појавиле и убрзо преплавиле читав свијет. Без тих жвака, скоро да се не би могао замислити модеран имиџ младих, који се извођењем разних гримаса и покрета устима чине чуднијима и привлачнијима и поред тога када је потпуно „сажваћу“ баце на асфалт или било гдје на под, столицу, само нека је што арогантније прљавије и одвратније. Некада се и намјерно потура другима да се за жваку залијепе а гуму је тешко скинути са одјеће, па се може остати без нових панталона или сукње, нарочито на то требају да пазе учитељице, средњошколски а поготово универзитетски професори. У Шведској, кажу да су за бацање жваке на улици казне ригорозне и нема их на улици ни на јавним мјестима. Нисам био тамо, али, то је Шведска.

          Много прије, од 1800. године на овамо, а можда још раније, ријеч „жвакалица“ у нашем језику је означавала сасвим нешто друго, али ако пажљиво погледамо око себе њен тадашњи смисао обиљежавања нечега није се ни до дан данас изгубио, насупрот добила је значајну улогу и удомаћила се као друштвена појава, без које се ништа не може урадити ни постићи.

          Ево шта је о томе забиљежио Вук СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ.

          „Приповиједа се да су некаки Турци, зликовци, пошто их људи почасте, искали још да им платите жвакалицу, то јест што су се трудили и жвакали. И сад кад ко којешта имате много, рече му се: „Још да ти платим жвакалицу!“

          Ипак, жвакалица није од Вукова записа до данас изгубила свој крајњи смисао и значење, као и много прије његова записа. Само што су се улоге промијениле па нису више Турци него Срби који, кад све имају и све им даш са чашћу међу првима не буду, још ишту да им се плати „жвакалица“.

          Какво вријеме?!

          Научили наши од Турака свашта и не само да ишту него да и отимају и преко мјере узимају, па је жвакалица постала општедруштвено понашање, али ми то обични људи, нисмо знали, и увијек изнова вјерујемо да ће доћи нека нова времена гдје ће народ добијати жвакалицу и не удјељивати и то још у еврима „жвакалицу“ сваком и најмањем службенику у народној власти. А да не говорим...!, ћут, не жваћи, могао би награјисати, ако ... поменеш све.

          Вријеме, дакле, пролази, жвака „бубли гуме“ и даље се жваће а наопака људска ћуд остаје!

          Жвакао не жвакао „жвакалица“ траје и не застарјева.

3.     ПРОСВЈЕТЉЕЊЕ У ВЈЕРИ

„Глас“, 26. и 27. фебруар 2005.

У селу Појезна код Дервенте

ИСТОРИЈА НА СВАКОМ КОРАКУ

Село је вјероватно утемељено и прије 16. вијека. Прва богомоља била је такозвана „чадор-црква“, потом ће бити направљена брвнара, а касније и зидана црква

          Село Појезна код Дервенте у писаним и историјским документима први пут се помиње 1570. године, када је, према турским тефтерима извршен попис. То су, заправо, први писани извори о нашим селима на подручју општине Дервента.

          Подаци казују да ни Дервента, која се звала Горња и Доња Укрина није имала много више становника од Појезне. Истина, тада се као назив села помиње Чеслица, што је можда означавало шире подручје. Но, према том попису у селу су биле три муслиманске и 31 хришћанска кућа. Село је имало 70 пореских обвезника, што ће рећи пунољетних мушких глава.

          Други попис је обављен 1600. године и већ тада се умјесто имена Чеслица помиње име Појезна. И тада су у селу биле три муслиманске, али и 62 хришћанске куће, укупно 90 „пореских глава“. Хришћани су у међувремену пристигли углавном са Влашића, али и из Херцеговине, па чак и из Црне Горе.

          Због сталних ратова, сеоба и премјештања становништва, ова слика ће се и даље мијењати.

          У селу је још прије 17. вијека, а можда и много раније постојала црква. Служба јеобављана у такозваној „шатор“ или „чадор“ цркви, а касније ће бити направљена брвнара. Служба Божија се у овој цркви служила на грчком језику, па су нека мјеста доскора називана као „Грчко

Из старих албума: Некадашњи изглед сеоске цркве

гробље“ или „Грчко збориште“. Сматра се да су цркву брвнару запалили Турци, и да од тада једно вријеме у селу није било православне богомоље. Професор др Миленко С. Филиповић је 1937. године записао: „Прича се да је на старом православном гробљу у Појезни била и црква и да су је запалили сејмени“...

          У Појезни је све донедавно чувано платно од првобитне „шатор-цркве“. На том мјесту је подигнута мала црква, покривена дрветом, која и данас постоји. Прича каже да је у олтару била нека плоча са натписом, али је она наводно однесена у Прњавор. У цркви је један дискос од олова, а натпис на њему показује да је припадао некадашњој „чадор-цркви“.

          Интересантно је да се помиње и извјесна рукописна књига коју је из цркве наводно однио сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић.

          У давна времена свештеници су сахрањивани у цркви или поред цркве. Приликом радова на учвршћивању темеља цркве, својевремено су нађене двије лобање. Протојереј појежњански Јово Марковић напомиње да је веома интересантно да нема осталих дијелова костура. Тајна би могла да буде расвијетљена само детаљним истраживањем. Претпоставља се, међутим, да је ријеч о свештеницима којима су у бунама против турске тираније одсјечене главе, које су касније ту сахрањене.

          У деветнаестом вијеку у Појезни је изграђена нова црква која се одржала све до 1966. године. Била је направљена од прућа и земље, а кров од дашчица прикованим ексерима. Били су то ковани ексери (мулије), што значи да је у то вријеме рађена најбољим материјалом.

          Али, од цркве посвећене Светом Илији Пророку није остало ништа, осим понеке изблиједјеле фотографије. Порушена је, а на истим темељима је 1968. године саграђена нова, посвећена Светом цару Лазару. Она је недавно потпуно адаптирана.

          -Били смо веома изненађени када је црква обнављана. Пронашли смо месингани крст, те још много предмета који имају археолошку вриједност. Крст 

КРСТ             Крст који је пронађен у Појезни је највјероватније донесен са истока, из цариградских умјетничких радионица и потиче из 19. вијека. Два слична крста су пронађена у пиротском крају у селу Орља. Једино по чему се разликују је што на доњем и горњем попречном краку имају додатне крстове.             За ове крстове историчар умјетности Радмила Влатковић тврди да су поријеклом са истока, па се отуда може извући закључак да и крст пронађен у Појезни припада истој радионици и истом времену израде. Претпоставља се да га је у Појезну донио неки свештеник. Иначе, познато је да су у Појезни некада службовали и свештеници из Грчке. Фотографија

смо пронашли у откопу темеља са југоисточне стране, код олтара. Урађен је од месинга, са веома лијепом орнаментиком. Поједини дијелови су откивани, а

неки рађени у дуборезу или одливу. На крсту се не може тачно прочитати година (1656. или 1856.), што би се морало посебно утврдити.

СЕЛО             У Појезни је 1875. године побројан 371 становник у 51 кући са 94 тежака, десет кметова и седам надничара и слугу. Село ће тек послије Другог свјетског рата, а посебно седамдесетих година прошлог вијека, доживјети препород. Данас је главни проблем у Појезни одлазак младих. Прије неколико деценија у сеоској школи су била пуна два разреда ђака-првака, а данас се они могу набројати на прсте.             Село је удаљено од Дервенте 28 километара, повезано је с њом асфалтним путем, а у њему је неколико занатских радњи, пилана, бензинска пумпа, трговина и кафана. Ипак, све више младих напушта Појезну.

Нова црква у Појезни: Посвећена Светом цару Лазару

У близини смо нашли и остатке одежде у жутој, плавој, црвеној и зеленој боји – каже протојереј Марковић.         

          Ипак, на крсту је видљиво да је црква била посвећена Светом Николи, што потврђује да је она на овом мјесту постојала и прије градње цркве посвећене Светом Илији Пророку, која је срушена 1966. године. Ваља рећи и да је 1943. године запаљен парохијски дом у којем је, како се претпоставља, била и црквена архива. Тако ће неки детаљи из историје цркве у Појезни, највјероватније, ипак остати у домену нагађања.

Црква Вазнесења Господњег у Великој Сочаници

БЛАГОСЛОВЉЕНА ЧУДОТВОРНА ИКОНА

          ДЕРВЕНТА – Владика зворничко-тузлански Василије благословио је чудотворну икону Светог Николаја која се налази у цркви Вазнесења Господњег у Великој Сочаници. Прошле године на Митровдан икона Светог Николе је проплакала.

Велика Сочаница: Владика Василије рукоположио свештенике

          - Вјерници ће моћи сваке младе сриједе да се поклоне чудотворној икони – рекао је протонамјесник Славољуб Тривић.

          Владика Василије је рукоположио Славка Пантелића из Обудовца у свештенички чин, а Јована Максимовића из Црнљева Бијељина у чин ђакона.

          - У Сочаничкој парохији, захваљујући вјерном народу и свештенику Славољубу Тривићу, много је урађено и учињено на изградњи цркава и светосавских домова. Исто тако, свештеник Тривић је увијек уз народ када је ријеч о изградњи села, било да се ради о асфалтирању путева, градњи школа и слично и зато сам радостан, а и овај вјерујући народ треба да буде радостан и поносан што је Црквеној општини Велика Сочаница додијељено највише општинско признање Великогоспојинска повеља за оно што је урађено – рекао је владика Василије.

          Уз присуство великог броја вјерника и општинских званичника владика Василије је служио парастос поред спомен-обиљежја погинулим Сочаничанима у отаџбинско-одбрамбеном рату.

          За све госте припремљен је богат славски ручак уз народно весеље.

„Дервентски лист“,

број 1831, 27.фебруар 2003.

Вјера српска – вјера православна

СВАКИ ДОМ ПОСТАЈЕ ЦРКВА

          Освећење водице и свакој хришћанској кући је посебан моменат који треба с пажњом и у молитви провести. У народу се више овај чин назива „бацање водице“, што није погрешно ако се асоцира на освећење. Погрешно је размишљање да свештеници у то вријеме раде само за себе ради материјалне неке добити. Плаћање или давање поклона није толика обавеза, али је ред дочекати свештеника у кући са чашћу и поштењем и оним што кућа има. Обично се тада и поприча са свештеником, искупе се укућани да попричају о неким питањима која би требало да заврши домаћин у цркви или у разговору са свештеником. Најчешће, у жељи да стигне у сваку кућу, свештеник нема времена да дуго сједи, па то опет неки погрешно протумаче. Поставља се питање колико ми, сви скупа, знамо шта тај чин значи и чему служи. Зато смо замолили протојереја ставрофора ДРАГАНА КАИНОВИЋА да укратко каже шта значи освећење водице.

          Вода јесте дар од Бога, а сада се ми молимо да је Господ освети како бисмо се кроз њу и ми осветили. Наш Господ Христос је кроз своје крштење на Јордану посветио воду, указујући нам да је цијела природа света. Тако смо позвани призвани да схватимо да је спасење природе неопходно за спесење човјека – буде ли природа уништена, неће бити ни нас, говори Св. Максим Исповједник. То је једна велика истина на коју освећење водице указује – природа није наш роб, према њој треба да се односимо као према дару од Бога. Када би то људи разумјели, сигурно је да не бисмо имали овакво стање у градовима, стање у коме никога није брига гдје баца своје смеће. Правилно разумијевање освећења воде може нам у многоме помоћи да промијенимо свој израбљивачки став према природи.

          *Шта значи долазак свештеника у кућу?

- Када свештеник дође у кућу, то значи да треба да се скупа са њим помолимо Богу за освећење наших живота. Водом која се освећује наша кућа се кропи, а од те воде се исто тако

мијеси славски колач. На тај начин се, кроз узимање хране (једењем славског колача), освећујемо како бисмо узрастали у духовном животу цркве. Дакле, породица се окупља и обнавља изнова, тако и у Христу. С друге стране, свештеник упознаје своје вјернике и кроз молитву и разговор остварује живи однос. На тај начин се указује на међусобну зависност свештеника и вјерника, јер вјерни народ је тако битан и незамјењив у животу цркве.

          * Молитва у кући, шта то значи?

- Наше мољење, у вези са освећењем водице, треба да буде (како смо раније нагласили) породично. Тако сабран на молитви, сваки дом постаје црква у малом, свака кућа бива наново рођена. Идентитет тој кући (у којој се породично доживљава освећење водице) даје молитвена атмосфера (паљење свијећа, кандила, црквено пјевање...) и сама кућа бива црква. Постоје многи догађаји око којих се укућани могу сакупљати, али сваки од њих и самој кући даје идентитет. Ако у кући влада разврат, пијанчење, псовке ... тада кућа није више црква, нити нас таква кућа позива да уђемо у Литургију (у Црквено сабрање). Стога је неопходно да чувамо и непрестано обнављамо црквени идентитет наших домова. А на то нам све указује управо освећење водице, према којој се често са ниподаштавањем односимо.

„Глас“, 29. и 30. јануар 2005.

О дервентској цркви Успенија пресвете Богородице

РУШЕВИНЕ КОЈЕ ОПОМИЊУ

Прва, дрвена, црква у Дервенти подигнута је прије 1450. године. Црква Успенија пресвете Богородице преживјела је Други свјетски рат, али је у посљедњем рату срушена

          Од 2. јуна 1992. године, на Спасовдан, стара црква у Српској вароши у Дервенти не постоји. Муслиманско-хрватске снаге су је срушиле употријебивши пун војнички камион експлозива и противтенковских мина. Тешко је оштећен и Парохијски дом.

          Црква Успенија пресвете Богородице и Парохијски дом уз незнатна оштећења прегрмјели су и Други свјетски рат, али, ето, овај посљедњи – није.

          Остао је само оштећени звоник и предулаз у цркву који је рађен од армираног бетона пред рат да свједочи о постојању православне богомоље старе 153 године.

          Иначе, на подручју Дервенте многобројни трагови указују да је православно хришћанство било дуго укоријењено много прије доласка Турака. То су, прије свих, црквишта у Појезни, Дријену на локацији Џигеровац, затим трагови о манастиру у Детлаку, црквина у Куљеновцима.

          Претпоставља се да су сви ови храмови грађени још у првим данима прихватања хришћанства код Срба. Лоциране су углавном на бреговима са остацима липа и храста, светих биљака, старе славенске многобожачке религије. На њихову велику старост указују многобројне легенде, углавном о црквама које су пред Турцима и „турским безакоњем“, морале да се „селе“ на сјевер преко Саве.

          Турци ове крајеве заузимају у првој половини 16. вијека. На мјесту два стара сеоска насеља Горња и Доња Укрина они граде малу касабу која се полако развијала у тип средњовјековне варошице. Она ће тек касније бити названа Дервентом.

          Крајем 17. вијека саградиће се и мала тврђава чија је превасходна намјена била да заштити пут из долине Босне према долини Укрине и прелазима преко Саве код Брода и Дубочца. Само име града, заправо, означава пролаз (персијски Дербен). Из те ријечи временом ће настати ријеч Дербент, касније Дервент односно Дервента. Први становници Дербена били су Срби, који су у турским дефетрима означавани као власи, а њихов попис показује српска имена и постојање цркве на овом мјесту (на примјер, забиљежено име свештеника Богдана, извор Б.Б.Белић, мр археологије).

          У ранија времена обиљежје Српске вароши у Дервенти чинила је црква посвећена Успенију пресвете Богородице, која је била смјештена уз поточић недалеко од Укрине, док је са друге стране било православно српско гробље. Од четрдесетих година прошлог вијека назив

ДЕТЛАК             О постојању манастира у Детлаку, постоје неки подаци који, углавном, нису доступни јавности. Незванично, Јеванђеље рукописано у Детлаку 1509. године, налази се и чува у Народној библиотеци у румунској патријаршији у Букурешту.             На њему стоји: „Ово Јеванђеље је писано у селу Детлак на ријеци Укрини“. У „Српском именослову“ аутора Велибора Лазаревића („Темељи“, Београд 2001.) стоји, такође, да је у Детлаку код Дервенте, постојао манастир.

Старе разгледнице: На мјесту Српске кредитне банке био је изграђен Парохијски дом

Дервента: Остаци срушеног храма

Српска варош се губи, а и њени становници, углавном имућни Срби који су се бавили трговином, тјерани ратовима и погромима, су све рјеђи.

          У књизи „Дервента између два рата“ Неџимудина Алагића (Сарајево, 2001) наводи се да нема тачних података када је саграђена православна црква у Дервенти и ко је њен утемељивач.

          - Међутим из пописа пописивача босанског санџака 1570. године видљиво је да је у насељима Горња и Доња Укрина било влашко (флуријанско) становништво, па се спомиње брат попа Богдана у Горњој Укрини, а поп Богдан према наведеном попису, био је настањен у Доњој Укрини, па се може закључити да је у Горњој Укрини било влашко, односно православно становништво – стоји у књизи.

          Претпоставља се да је првобитна црква била дрвена и имала дрвени звоник одвојен од ње. Зидана црква је направљена послије 1458. године, али је звоник и даље остао дрвени, ван цркве.

          У овој цркви је службовао и поп Јовица Илић, који је 1833/34. године дигао буну против турске власти. У цркви је била вриједна икона светог Николе из детловачког манастира, која је према предавањима дуго времена добро чувана код виђених људи и пренесена у дервентску цркву. Икону је сачувао Гавро Степановић, а његова кћерка Зора дала је икону унуци Јоки, која је предала свештенику Нови Петровићу, пред сами рат. Нема података да ли је неко спасио икону прије рушења цркве 1992. године.

          Из љетописа дервентске парохије сазнаје се да је дервентска парохија стара више од 150 година. Раније је постојала детловачка парохија са сједиштем у Доњем Детлаку. У вријеме оснивања дервентске парохије чинили су је, поред града, још и села из најближе околине, Мишковци, Агићи, Пјеваловац, Куљеновци, Костреш, Градац, Поље, Кулина, Лупљаница Доња, Осојци, Доња и Горња Бишња.

          Та села су већина била чисто српска или је, уз православно, било и католичког живља. Нехришћана, осим у граду Дервенти, није било у дервентској парохији.

          Године 1851. тадашњи дервентски парох Стеван Јелић и трговци Ристо и Ђорђо Костић и Симо Карамитровић са осталим парохијанима почели су градњу дервентске цркве. Зидње је трајало до 1885, када је освештана и посвећена Успенију пресвете Богородице.

          Поводом освештења цркве одржано је велико народно весеље послије молитве, које је постало традиционално као надалеко познати дервентски вашар. Само се мјесто одржавања промијенило, па се данас свечаност не одржава поред цркве, него на дервентском сајмишту, док се молитвени дио одржава у сутерену још недовршеног храма Вазнесења пресвете Богородице у центру града. Дани вашара и свечаности поводом Велике Госпојине су и дани крсне славе општине Дервента.

          Православни храм Успенија пресвете Богородице у Дервенти био је својевремено један од највећих у околини и изазивао поштовање. Тако је аустријски министар Калај приликом посјете Дервенти овој цркви поклонио један никловани чирак и свијећњак. Руски цар даровао је двије литије, Јеванђеље и једну свештеничку одору.

          Неки су цркву даровали, неки поправљали, али било је и оних који су је рушили, палили и пљачкали. Већ 1915. године из ње су Аустријанци почели да односе драгоцјености. Тих година са звоника однесено је звоно за претапање и израду топова. Захваљујући добротворима купљено је ново звоно 1919. године. Године 1936. након прекривања цркве цријепом, сазидан је звоник са стубовима од бетона, а 1938. године Парохијски дом, као задужбина Васе и Марије Јакшић. Нажалост, и он је подијелио тужну судбину дервентске цркве.

          Остаци ових грађевина данас опомињу и позивају на разум, како се у будућности овакве трагичне ствари не би понављале.

Доња Бишња код Дервенте

ЉЕПОТА МАНАСТИРСКОГ МИРА

Бог нам подари вријеме када се наш народ све више враћа цркви, гдје у молитвама може наћи утјехе и тражити опроштај за своје гријехе на овом свијету, ријечи су епископа Василија

          ДЕРВЕНТА – У Доњој Бишњи код Дервенте, у дивном пејзажу уз рјечицу Бишњу поред трасе некадашње „ћирине“ пруге смјештен је женски манастир Покрова пресвете Богородице.

          Манастир замислише и одлучише да направе Ратко Ђекић и његова најближа породица, на њиховом имању, а благословом епископа зворничко-тузланског Василија, започела је градња општежитељног женског манастира, који би посвећен Покрову пресвете Богородице.

          Своје имање, величине 114.460 квадратних метара земље и шуме, коју су наслиједили од својих родитеља, даровали су Српској православној црквеној општини Дервента, на коме је 22. априла 2002. године отпочела градња манастира. Темељи манастирске цркве и манастирског конака освештани на Видовдан исте године.

          На празник Покрова пресвете Богородице 2004. године, уз присуство више од 1200 православних вјерника, ктитора манастира и уже породице Ђекић, а уз саслужење већег броја свештеника Архијерејског намјесништва дервентског, епископ зворничко-тузлански Василије обавио је свечани чин освештања конака, манастирских крстова и звона.

          Тада, за кумове манастирског конака бише изабрани брачни пар Новак и Даринка Божуновић из Лос Анђелеса, који су поријеклом са ових простора.

          За кумове манастирских крстова наметнуше се својим даровима и вјером младе сестре Санела и Мелани Савић из Дервенте, док кума манастирских звона постаде Снежана Божуновић из Лос Анђелеса, иначе кћерка Новака и Даринке Божуновић.

          У молитви и радости народа зазвонише тада по први пут манастирска звона за вјеке вјекова која ће позивати својом јеком на манастирску молитву, а епископ Василије у својој бесједи рече присутним вјерницима:

          - Ово је велики дан за све вјернике Српске православне цркве, а посебно за вјерни православни народ општине Дервента и читаве Посавине. На овом светом мјесту убудуће ће се вјерни српски народ окупљати и надахњивати вјером православном. Бог нам подари вријеме кад се све више наш народ истински враћа цркви, јединој својој кући, у којој молитвама Богу може наћи утјехе и тражити опроштај за своје гријехе на овом свијету – ријечи су епископа Василија.

          Ктитор манастира Ратко Ђекић није крио своје узбуђење:

          - Одувијек ми је била жеља да подигнем цркву на имању свога оца Анте, који је био добар али сиромашан човјек. У далеком свијету тај сам сан много пута сањао. Па могу рећи да ова сада љепота, црква, конак, двориште, рјечица Бишња, све ми је то као сан, јер не могу да вјерујем да сам остварио оно што сам желио и зашто сам имао пуну подршку моје породице, без које не бих испунио оно што сам одавно желио – рекао је Ратко Ђекић. 

Женски манастир: Остали још унутрашњи радови

          Манастир је попримио свој вањски изглед, а ових дана почеле су припреме за извођење унутрашњих радова, што је најсложенији и најскупљи дио посла.

          - Уз Божју помоћ урадићемо на вријеме све то, али је битније да су већ сада ове грађевине поред рјечице Бишње надалеко од града постале обиљежје и разгледница Дервенте. У дивном пејзажу то све скупа у свако доба године изгледа веома лијепо, а људи са стране долазе и фотографишу, хоће успомену – казује протојереј ставрофор дервентски Драган Каиновић.

Освештана црква Свих светих у Босанским Лужанима код Дервенте

ПРЕЖИВЈЕЛА СВЕ НЕСРЕЋЕ

Црква је изграђена 1860. године. У Другом свјетском рату је била оштећена, послије чега је поправљена. Поред старе цркве 1978. године започела је градња нове,

 која је освештана 1982. године, а срушена 1992. године

          ДЕРВЕНТА – Село Босански Лужани смјештено је на магистралном путу Дервента-Босански Брод. Ту је сједиште Лужанске парохије, гдје још спадају села: Поље, Костреш, Збориште, Доња Барица, Кулина и Жеравац.

          Кроз све сукобе и ратове Лужанска парохија је страдавала. Рушене су куће, вјерски православни храмови, а Срби убијани и одвођени у логоре, одакле се више никада нису враћали.

          У Другом свјетском рату са овог подручја је убијено пред кућом или одведено у логоре више од 900 српских глава. Села су  послије рата била скоро без способних мушкараца. Само је 220 Лужанчана убијено на кућном прагу и нестало у  усташким затворима и логорима.

          Најновија и трагична сјећања су из рата 1992. године, када се опет Лужанској парохији десио погром и страдање Срба. Народ је морао у избјеглиштво. Цркве и куће су порушене, опљачкане и запаљене. И овог пута, ова села су остала без својих 56 становника, а међу њима су неколико жена и дјеце.

          Ипак, како су страдавали тако су се дизали и из пепела започињали нову искру живота који опстаје и траје са ожиљцима који се никада не могу заборавити. Опстајали су зато што су били чврсти и непоколебљиви у својој вјери и нису је се одрекли и онда кад су им око главе сијевале каме мучких злочинаца.

          У Босанским Лужанима црква је изграђена 1860. године. Била је знатно оштећена у Другом свјетском рату, па је поправљена. Поред старе цркве 1978. године започела је градња нове, која је освештана 1982. године, а срушена је 1992. године. Била је посвећена Свим светим, а остаће запамћено да је у овој цркви пред почетак посљедњег отаџбинског рата патријарх Павле својим обраћањем народу свих вјера рекао да треба живјети у слози и миру позивајући на

ЈЕРЕЈИ             Градња цркве започела је када је након отаџбинског рата јереј Зоран Петровић започео своју службу и одмах све предузео на обнови цркава у Лужанској парохији, а вољом владике Василија радове је наставио јереј Драган Зарић.

толеранцију и уздржаност. Нажалост, упркос томе дошло је поново до крвавих догађаја у овом селу, а црква Свих светих постала је главна мета разјарених хрватских националиста, коју је су срушили 1992. године.

          Село је ослобођено у јулу 1992. године, али се тада нико није враћао на своје огњиште јер рат није био завршен. До ових дана вратило се више од 90 одсто становника. Обновили су своје куће и започели нови живот. Поред  цркве која је изграђена наново и много већа и љепша, у Босанским Лужанима је направљен и Парохијски дом, обновљена школа, доведен телефон, поправљени многи путеви.

          За Лужанску парохију пут у нови живот је још једном започео. Са злом судбином су се много пута сусретали и страдавали, опет се враћали, опорављали и истрајно своја села и огњишта никада нису трајно напуштали.

          У недјељу су Лужанчани и многобројни гости из других села и крајева поново славили освештење новоизграђене цркве. У јутарњим часовима достојанствено су дочекали епископа зворничко-тузланског Василија, који по трећи пут на истом мјесту обави чин освештења новообновљене цркве.

          - Ова црква је љепша и сјајнија од свих до сада које сте изградили, а душмани порушили. Ваш живот поново започиње након страдања и патњи у срећи јер сте вјеровали у Бога и своју цркву православну. Радују се данас сви страдалници гледајући с неба јер нису узалуд дали своје животе у патњи и мукама за оно у чему се ви радујете вјерујући у Бога и чувајући вјеру православну – рекао је владика Василије.

          Владика Василије је одликовао високим црквеним признањем и ордењем предсједника грађевинског одбора за изградњу цркве у Босанским Лужанима Мирослава Миличића, те још двојицу Лужанчана, Васу Мичића и Благоја Ђекића, а одликовања су добили и кумови цркве.

          - Ово ми је један од најрадоснијих дана у животу који сам могао да доживим и да учествујем у градњи цркве коју сам као дјечак запамтио, а онда сам био свједок њеног рушења. Жељели смо да буде иста и започели смо градњу на истим темељима, али да буде уређенија и сјајнија, љепша од свих до сада. Уложили смо више од 200 хиљада марака, што је много за ово село, у којем ни једна кућа није остала читава. Али, када је у питању била црква, нико није жалио да, према могућностима, уложи у њену градњу и обнову – каже предсједник црквеног грађевинског одбора Мирослав Миличић, који истиче да је и предсједник Савјета Мјесне заједнице Божо Радовановић доста допринио.                   

Трагом једне фотографије

СЛУЖБА БОЖИЈА И НАРОДНА

          Почетком 19. вијека у дијеловима Посавине на којима је живјело православно српско становништво није било грађанских школа. Учени људи су углавном били свештеници, па њима припаде и задатак да покрену културно-просвјетне активности у овом крају.

          Јер, у то вријеме су само богатији могли да приуште себи одлазак и већа мјеста и школовање, углавном у занатским и трговачким школама.

          Просвјетитељски рад православних свештеника често је био од власти, најприје Османске царевине, а потом и Аустроугарске, забрањиван и проглашаван „опасним по државу“.

           Не зна се тачно када је основана дервентска парохија, али се већ у 16. вијеку у неким писаним документима о попису становништва 1570. године спомиње поп Богдан, што упућује на закључак да је парохија постојала и много раније.

          Средином 19. вијека у Дервенти се појављују прве српске школе. Тако је у старом љетопису дервентске парохије забиљежено да је 1880. године учитељ на српској школи у Дервенти био Петар Малетић, а спомињу се и Новица Жугић, Милутин Ковачевић, Мита Николић... све до 1916. године када су у школи као учитељи радили Даница Петровић и Душан Живојиновић.

          Под окриљем цркве у Дервенти је још 1885. године постојало Српско пјевачко друштво „Змај“. Друштво су основали млађи уз подршку неколико имућнијих старијих људи који су вољели пјесму. „Змај“ је било приватно друштво и није јавно наступало. Чланови су се окупљали пред Црквеном општином и приређивали бесједе, нарочито о Светом Сави, те пјевали у цркви о свим великим празницима. Први хоровођа био је учитељ Милутин Ковачевић, а сталну бригу о друштву је водио Константин Костић, који је у свему потпомагао рад друштва.

Прота Коста Поповић: Први предсједник „Змаја“

          Године 1901. друштво је забрањено. Константин Костић, као предсједник Црквено-школске општине и хоровођа, у споразуму са својим пријатељима, а у договору са протом Костом Поповићем, доноси одлуку да оснује јавно друштво под именом Српско пјевачко друштво „Змај“.

          Веома је интересантна једна забиљешка из времена формирања друштва. Прије него што је поднесен захтјев босанској Земаљској влади, затражена је, од још живог пјесника Змај-Јове, дозвола да друштво може носити његово име. Пјесник одговара и честита друштву власторучним потписом који се данас налази у архиви друштва, те жали што не може на конститутивну скупштину 1. јануара 1901. доћи, усљед слабости. Змај-Јова поручује: „Србујте к'о људи, а човекујте к'о Срби-ово су тежње и жеље мојега живота.“

          Први предсједник друштва био је прота Коста С. Поповић, а затим Нико Куковић, те Душан Костић и Петар Гвоздаревић. Друштво је, и у вријеме док није јавно дјеловало, имало несумњив културно-просвјетитељски утицај и утицај на буђење националне свијести код овдашњих Срба.

          Не треба испустити из вида да су хришћани у дервентском крају, али и шире, у то вријеме били у веома незавидном положају. То је доба буна против турског зулума, које су припремали углавном овдашњи свештеници. Позната је буна поп-Јовице 1833-34. године, која је названа Дервентска или Поп-Јовичина буна, затим Требавска и Протина или Орашка буна, из 1858. године.

          Буне су угушене, а послије тога православни живаљ је прогањан. Многи виђенији Срби су погубљени, међу њима и један број свештеника. У таквим условима био је потребан опоравак и буђење националне свијести. Таквог посла су се опет прихватили свештеници, као истински предводници народа и православне вјере.

          Прогони, забране и терор над напредним Србима нису престали све до краја аустроугарске владавине. Школе су затваране, свештеници и учитељи одвођени у казамате, одакле се, најчешће, нису враћали. О томе свједочи уклесани натпис на мермерном споменику у Српском православном гробљу у Дервенти: „Овдје почива свештеник Ђорђе Петровић из Осјечана рођ. 1877. год. 14.7. у Хргама. Прогоњен од полицијско аустроугарских власти за свој национално културно-просвјетни рад би убијен као таоц 25.12.1914. године у Доњој Бишњи.“

          Ипак, црква и свештеници у дервентском крају бјеху веома јаки, храбри и

Свједочанство за историју: Дервентски свештеници 1880. године

упорни у својим тежњама да просвјећују народ и да га културно уздижу. Свештеници су се често састајали и о разним питањима живота и рада народа водили разговоре и доносили важне одлуке, које су углавном држане у строгој тајности и о њима нема писаних трагова. У то вријеме по броју свештеничких породица  предњачили су села Мајевац, Поповићи, из којег је био и дервентски прота Коста Поповић.

          О томе свједочи и једна стара фотографија из 1880. године, настала у Дервенти. Није познато којим поводом су се дервентски свештеници окупили, али се претпоставља да је то био веома важан скуп.

          Ова фотографија је сачувана код Душана Јелића из Дервенте који ју је наслиједио од оца свештеника Миливоја Јелића. Имена и презимена свештеника уписана су накнадно, по сјећању,  а на фотографији је и Душанов дјед Марко Јелић, те прота Коста Поповић, први предсједник Српског пјевачког друштва „Змај“. О значају и вриједности ове фотографије не треба трошити ријечи.

Како је свештеник Славољуб Тривић препородио великосочаничку парохију

ТРИ СЕЛА, ЈЕДНО РАДОВАЊЕ

Уз помоћ и подршку мјештана Велике и Мале Сочанице и Мишинаца, прота Славољуб успио да покрене многе акције које су препородиле духовни живот и села учиниле љепшим

          Као дијете волио је да иде у цркву с оцем и мајком који су били и остали вјерни Богу. За њега су то били незаборавни тренуци, послуживао је и помагао мјесном свештенику и једнога дана је пожелио да и сам постане свештеник.

          Та му се жеља испунила када га је свештеник Цвико Ђукић код кога је служио послао на Богословију 1988. године. Положио је пријемни испит на Богословији у Сремским Карловцима. Почео је да учи и посветио се изучавању Јеванђељских књига како би служио Богу.

          Богословију је завршио 1993. године и хтио је да настави студије теологије у Београду. Ипак, није могао да остане у српској престоници јер је његово родно село Самаревац у Посавини, између Обудовца и Пелагићева било у рукама непријатеља.

          Сви који су могли да узму пушке у руке кренули су у одбрану својих огњишта. Тамо се упутио и млади свештеник Славољуб Тривић са исконском жељом да брани што се

Са породицом: Разумијевање је најважније

ПОРОДИЦА             Протонамјесник Славољуб Тривић у школи предаје вјеронауку, а за своје ученике каже да су његови другари: ''С њима се дружим и они ми помажу у цркви, баш онако како сам ја то радио у свом родном селу код оца Цвике Ђукића''.             Прота не заборавља да помене ни попадију Снежану, која је увијек уз њега и трпи његова одсуства од куће, али се не жали. Сматра да је то њена обавеза јер се удала за свештеника. Њихово двоје дјеце: синчић и кћерка су рођени у Великој Сочаници и ко зна гдје ће их пут одвести, али Велику Сочаницу сви скупа неће заборавити.

одбранити може.

          - Моје село је било окупирано пуна четири мјесеца, а ја, какве ли ироније, у Београду. Сви моји су избјегли и узели пушке у руке, размишљао сам чему би вриједио мој живот ако њих не би било на овоме свијету. Кренуо сам у Пелагићево и јавио се у Народну одбрану. Одмах су ме распоредили у Главни штаб Војске Републике Српске – сјећа се данас прота Славољуб Тривић.

          Послије демобилизације, уз благослов његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Василија се жени и одлази на праксу у Зворник, гдје остаје годину дана. Након тога је постављен за привременог пароха у парохији сочаничкој, гдје остаје све до данашњих дана. Службовање у Великој Сочаници код Дервенте за младог свештеника постаје изазов који он не жели да препусти случају и стихији. Ваљало је с народом деверати и у злу и у добру.

          Сродио се са мјештанима три села парохије сочаничке која су била прилично разједињена, а и у рату оштећена јер су се налазила на линији раздвајања, нешто слично као његов Самаревац.

          Није му било тешко да схвати ћуд сељака. Одлучио је да буде с њима и међу њима јер ће им на тај начин најбоље пренијети глас цркве и сврху истинске молитве и вјере у Бога живога.

          - Дођосмо моја попадија Снежана и ја у непознато село, без игдје ичега али с вјером у Бога. Није ми много требало да упознам Сочаничане и Мишинчане. Људима је требало вратити вјеру у Бога, у цркву, а то се могло само на тај начин да будеш с њима стално, да си им на дохват руке у свако доба – вели прота Славољуб.

          Наглашава да се заклео да ће служити нашој православној цркви и да му зато ништа није било тешко. Тако је убрзо са мјештанима изашао на мобе, на свадбе, на дружења, а окупљали су се и у тужним поводима.

          - Почели су да ме схватају и да вјерују у оно што им кажем. Тако би све што сам сматрао да треба да се уради успјешно урадили. Црква је сваке недјеље и у остале дане молитве била све посјећенија.

Светосавски дом: Изграђен заједничким напорима

          У Малој Сочаници није било цркве. Мјештани су одлучили да је праве, а млади свештеник се придружио и стао им на чело. За кратко вријеме црква је направљена.

          Тако је било и у Мишинцима, тако је било и када се поправљао храм Вазнесења Господњег у Великој Сочаници. О тим активностима отац Славољуб ће рећи да није никога тјерао ни на шта. Слиједио је пут који су сами мјештани трасирали. Тако су успјели да ураде оно што никада до сада нису ни помишљали да могу.

          Сочаничка парохија је данас једна од најуређенијих у архијерејском намјесништву дервентском. Поред градњи цркви у Великој Сочаници и Мишинцима, изграђен је Светосавски дом у Великој, а у Малој Сочаници је његова градња у току. У сва три села су подигнути споменици погинулим борцима у протеклом отаџбинском рату. А из ове парохије страдало је 65 људи који су бранили своја огњишта.

          И све то не би било чудо, јер посао једног свештеника и јесте да брине о томе, али ако се свештеник нађе на чалу грађевинског одбора за изградњу пута онда је то – помало чудно.

          - Тако је народ хтио, а ја нисам могао да одбијем. Они кажу: „Ти то можеш и знаш, а ми ћемо за тобом, попе“ – каже свештеник Тривић, наглашавајући да су у том послу најважнији чисти рачуни.

          Сматра да није много битно колико је сам приложио за пут или неке друге пројекте. Важније је, истиче, шта чини за цркву, за храм Божји гдје се народ вјерни окупља.

          - Народ без вјере је што и стадо без чобана. Не зна се гдје ће и куд ће. Вјера га учи поштењу, да цијени друге, она му даје утјеху – каже протонамјесник Тривић.

          Много је у селима његове парохије урађено, асфалтирано је неколико путева, трасирани нови путни правци а село спојено са црквом до које се раније стизало обилазним, десетак километара дужим путем.

          Изграђена је школа у Малој, а у Великој Сочаници дограђена деветоразредна школа. Свугдје је отац Славољуб Тривић био присутан и помогао.

          На Митровдан ове године у Великој Сочаници у храму Вазнесења Господњег десило се чудо Божије: проплакала је икона Светог Николе.

          - Чудеса Божија су велика, па ће порука и сузе остати тајна, а нама обичним људима и смртницима пуним гријеха опомена да се поклонимо пред иконом светитеља и молимо се милом Богу за покајање и опрост гријеха које починисмо – каже свештеник Славољуб Тривић.

           Чврст у вјери и непоколебљив у настојању да заједно с народом овога краја учини све да би им живот био љепши, лакши и – хришћанскији. 

Велика Сочаница код Дервенте

ЦРКВА ГРАЂЕНА СРЦЕМ

Мира и Милорад Новаковић подигли су цркву у Великој Сочаници као вјечну успомену на своје најмилије који су вјечно страдали. Уложили су више од новца, уложили су своје срце

Црква у Великој Сочаници: Задужбина Мире и Милорада Новаковића

          ДЕРВЕНТА – У својој историји Срби су запамтили бројне ктиторе, који су, исказујући љубав према своме народу, држави и вјери православној даровали разне грађевине, као што су цркве и манастири, болнице, установе за сирочад, школе и слично.

          Тај лијепи и племенити обичај у данашње вријеме се готово изгубио: ријетки су примјери да је неко од богатих Срба изразио жељу да својим богатством помогне другоме, да помогне својој држави, цркви, своме народу.

          Данашњи „властелини“, изгледа траже само привилегије, а обавезе, а и оне моралне, су нешто што је у другом плану.

          Ипак, има примјера који говоре и другачије, а два биљежимо у околини Дервенте.

          У Доњој Бишњи код Дервенте ктитор Ратко Ђекић гради манастир, а на Цвијети ове године у Великој Сочаници освештана је и предата на употребу Српској православној црквеној општини сочаничкој црква посвећена рођењу Пресвете Богородице.

          Ова црква је задужбина Мире и Милорада Новаковића, који су цркву изградили као вјечну успомену на трагичну смрт супруга и оца Марка и сина и брата Младена Новаковића.

          Марко и Младен Новаковић страдалиу су у саобраћајним несрећама: најприје отац Марко, 1988. године. Журио је да из иностранства гдје је зарађивао за хљеб, што прије стигне кући синовима и супрузи.

          Негдје код Загреба трагично је страдао, а супруга Мира је од тада морала сама да се стара о својим синовима. Тешко и брижно, мајка је одгајала синове, свим силама упрла да њима двојици пружи онакву будућност какву је планирала док јој је муж био жив.

          Судбина се, међутим, поиграла са породицом Новаковић. Нису се сузне очи за оцем и супругом још ни осушиле, а страдао је Младен Новаковић.

          На Цвијети 2001. године још голобради младић кренуо је до града и на путу је имао тешку саобраћајну несрећу. Погинуо је у 18. години. Они који су га познавали кажу да је био смирен младић, узорног понашања, а поврх свега био је и добар и сталожен возач. Остала је тајна шта се десило те кобне вечери пред Дервентом.

         У кућу Новаковића уселила се вјечна туга. Остала је још само вјера у Бога и жалост за сином, братом, супругом и оцем. Мајка Мира и син Милорад туговали су и молили се Богу за све гријехе и опрост и миран вјечни починак најмилијих.

          И почели, стрпљиво и одано, да граде храм у помен својим најмилијим.

          - О овој цркви која је почела да се гради у Сочаничком гробљу 2001. године по жељи Мире и њеног сина Милорада Новаковића, у новинама није објављена ни ријеч, опет по жељи њиховој. Црква за покој душа њихових најмилијих урађена је по највишим стандардима градње, а градили су је најбољи мајстори и иконописци – каже протонамјесник сочанички Славољуб Тривић.

          Он наглашава да су Новаковићи одувијек били вјерни цркви и помагали. Послије трагедије коју су доживјели нису изгубили вјеру, они су је још више учврстили.  Одлучили су да праве цркву, а пошто је иначе било планирано да се у гробљу гради црквица уз благослов владике Василија, одлучено је да Новаковићи ту направе своју задужбину.

          - Од темеља до звона Мира и Милорад Новаковић све су сами финансирали и нису питали пошто је него су тражили да то буде све најбоље. Зато је ова црквица сигурно једна од најљепших на овом подручју – казује протонамјесник Тривић.

          О својим трошковима Новаковићи не желе да говоре и кажу да су уложили више од новца, јер је од срца. Зато њихова задужбина нема цијену и о њој не треба ни говорити.

          Приликом освештења цркве, епископ зворничко-тузлански господин Василије је задужбинарима поручио:

          - Изградњом ове прелијепе цркве учинили сте највеће богоугодно дјело и на тај начин показали своју снагу и вјеру коју имају само честити и поштени људи. Издигли сте се изнад људских слабости и показали да и поред бола и туге које осјећате због губитка најмилијих нисте заборавили вјеру у Свевишње.

          Владика Василије је породици Новаковић додијелио и посебно признање са повељом епископије зворничко-тузланске као примјер који треба да послужи свим православним вјерницима да не треба никада губити наду и вјеру у Бога.

Из прошлости дервентског краја

АMВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Претпоставља се да је аmвон, односно мјесто са којег свештеник говори,

направљен и прије доласка Турака на ово подручје

          Сваки, па и најмањи писани траг или археолошки налаз о нашим насељима значајан је за одређивање старости првих становника на неком подручју.

          За село Појезну код Дервенте могло би се рећи да је једно од најстаријих организованих сеоских насеља на подручју Дервенте из доба 14. и 15. вијека. Ово село, које сада има око 400 кућа, смјештено је на благој сјеверној висоравни на обронцима планине Крњин, у троуглу ријеке Укрине и њене притоке Илове.

          Првобитни назив овога подручја био је Чеслица, и оно је сигурно обухватало већу површину од садашњег села Појезна. О томе говори назив једног потока између села Церани и Дријен, који се назива Појезница.

          Назив Појезна је настао доласком Турака (у Босну 1463. године, а на ово подручје 1520. године). Већ 1570. године под турском управом биће обављен први попис становништва, који је једини писани извор о постојању становника на овим подручјима и прије доласка Турака.

          Археолошких или неких других писаних докумената о постојању хришћанских храмова у  времену прије доласка Турака нема. Ипак, с кољена на кољено, преношене су приче о постојању „грчких цркви“, шаторске покретне цркве, брвнаре и слично.

          И сада се у народу може чути прича како су цркве нестајале у току ноћи и преко Саве у Славонији освањивале. Цркве су, дакле, рушене и паљене, али их је народ подизао преко Саве бјежећи пред Турцима.

          Вјероватно је такође да су брвнаре са доласком Турака попаљене, а њихови трагови и мјесто постојања нису се могли задржати дуже вријеме. Тада је била забрањена градња хришћанских храмова од чврстог материјала. Служба Божија се могла служити у црквама под платном, такозваним „чадор“, односно покретним црквама.

          Према дефтеру из пописа становништва 1570. године, у насељу под именом Чеслица су биле три муслиманске и 31 хришћанска кућа, са 70 пореских мушких глава. У попису 1600. године већ се помиње име Појезна, а не Чеслица, а број хришћанских кућа ће бити двоструко

Појезна: Нова црква Светог цара Лазара

Анвон: Сачуван рељеф

већи. Проф. Др Миленко С. Филиповић је записао 1937. године: „У Појезни на старом православном гробљу, говори се да је била црква и да су је запалили сејмени.“ Он даље наводи да је у Појезни била и „чадор“, покретна шатор-црква. Платно од тога чадора се дуго чувало.

          „И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Кажу да је место трпезе била у олтару нека плоча са натписом, која је однета у Прњавор. У цркви је један дискос од олова. Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Октоих).“

          Од старе цркве у Појезни, која је порушена 1968. године, очуван је једино амвон- мјесто са којег свештеник говори. Амвон је округлог облика и исклесан је од кречњака, а ово подручје обилује таквим каменом. На амвону су видљиви уклесани писани знакови, али се не могу прочитати због тога што су слова и бројеви избрисани, вјероватно од употребе, односно ходања по њему.

          На амвону је, међутим, веома добро уочљив исклесани рељеф који подсјећа на сунце са осам зрака или листова у облику латице цвијета који су омеђени кругом.

          - По мом мишљењу, овај амвон је веома стар, чак се може везати и за вријеме или прије доласка Турака. Прављен је тако да се може преносити с једног мјеста на друго. Нека слова су, вјероватно, уклесана касније. Зна се да је прије цркве Светог пророка Илије, која је направљена 1893. године, у Појезни била црква светога Николе – каже протојереј појежњански Јово Марковић.

          Рељеф на амвону је веома лијепо урађен и састоји се од осам латица цвијета или зрака сунца. Нико до сада није посебно проучавао значење овога рељефа.

          По једној верзији, овим латицама су тачно исцртане стране свијета јер се амвон, који се, претпоставља се, селио са мјеста на мјесто, морао поставити тачно на правац исток-запад.

          Овај амвон данас се чува у новој цркви Светог цара Лазара у Појезни и више се не употребљава. У цркви је направљен нови, мермерни.

П О Ј Е З Н А

          Око извора у Појезни одвајкада се народ окупљао и цркву на томе мјесту направио. Овај призор од када се памти о највећим сушама никада није пресушио и увијек је имао довољно воде не само за оближње становнике него и шире. Исто тако од давнина ту су застајали пролазници да би се окријепили питком водом и уморне коње и магарце напојили.

          Отуда је и настао ваљда назив појезна, што значи појило на застанку. То ће рећи на томе мјесту постоји појило-вода и треба стати. Временом из тих ријечи је настало (појило-застанак) пој-за, спајањем појза. Касније и тај назив је прешао у ријеч Појезна што обиљежава назив села, као именица.

          Код Појежњана и данас се овај извор назива „Зборачка азна“, што још једном говори да се око њега о тешким радовима окупљало да би се питка вода захватила а о светковинама ту се окупљало и чинила се божија служба а након тога забављало. Изнад извора је још у давна времена, око 17. вијека, и црква направљена од прућа и земље у плетеру и као таква се одржала све до шездесетих година овога вијека када је срушена и на њеном мјесту нова направљена.

          Старије генерације помало ову стару цркву памте а уз њу је и прва школа у селу направљена још у аустроугарско доба.

Забиљежено у Доњим Церанима код Дервенте

ИЛИНКИНЕ БИЈЕЛЕ ПЧЕЛИЦЕ

Илинка Спасојевић је дочекала и чукунунучад, али жали што су они расути по свијету.

Живи са сином Милорадом и љути се што јој не дозвољава да ради

          ДЕРВЕНТА – Бака Илинка Спасојевић из Доњих Церана код Дервенте прославила је пред Светог Илију 96 рођендан. Каже да је рођена далеке 1908. године уочи Илиндана и зато је добила име Илинка.

          - Имена дјеци су се давала по светковинама које су биле најближе, тако да би се знало када су рођена, јер није било у то вријеме писмених. Ни ја нисам писмена нити сам школе учила. Тада није било школа по нашим селима. Послије ће се направити школа у Појезни, али је за мене било касно – каже Илинка Спасојевић, рођена Бећаревић.

          Илинка добро изгледа, види и може конац у иглу да увуче. Нешто је мање служи слух, али се с њом може добро споразумијевати. Остао јој је само један предњи зуб, па се чуди што нови не расту, јер чула је да у старости расту трећи зуби. Запамтила је три рата, а каже да никада није било теже и горе као у овом посљедњем.

          Памти Илинка и дан када је погинуо краљ Александар. Било је добро за вријеме краља, казује она, а кад је погинуо, данима се у свим нашим крајевима туговало и жалило за њим.         

          - У животу сам увијек радила тешке послове, нисам се штедјела, али ме је здравље служило. Знало се на њиви радити по читав дан, а кад дођеш кући, чекају те кућни послови. Од кад сам родила дјецу, пушим дуван и нисам осјетила да ми нешто шкоди и сад ноћу по неколико пута устајем да запалим цигару. Мој покојни муж Ристо није пушио, а мени није бранио – прича старица.

          Илинка памти када је у Доњим Церанима било само неколико кућа, а у ово вријеме је више од 500 домаћинстава. Од оца Јове, који је имао много кћери и синова и сви су били у једној кући, живе су она и њена млађа сестра Госпа. Њен муж Ристо умро је прије 25 година, а она је остала са сином Милорадом за кога каже:

          - Добар је мој Милорад, не да мени да радим, а ја би хтјела још нешто, јер осјећам да могу, нисам научила да не радим, па ми је то тешко.

          У својој причи о дјетињству прича да је запамтила када се узимала трећина од сваке љетине која се убере.

          Са Ристом се упознала чувајући свиње и стоку. Пет година је ашиковала, чекала га да дође из војске три године, а онда је отац Јово припремио велику свадбу са десеторо коњских кола који су носили прапорце. То јој је остало у сјећању. Са собом је понијела два дуката, којим ће се почети кућити са Ристом и куповати земљу.

          - Жао ми је што нисам свога Ристу пољубила док смо ашиковали. То се није смјело тада, није био обичај, а нисам знала како ће он на то гледати. Да сам знала за ова времена, урадила би' ја то, онако сам остала жељна своје младости – казује Илинка, до у детаље  се, са сјетом, сјећа своје младости и љепоте с којом је живјела.

          Удахне, па застане и каже:

          - Лијепо је било, а сад стигле године. Нема ништа од тога.

          - Прије, светковином и недјељом се није радило. Ујутро се порани и обиђе љетина. Оде се у цркву. А поподне се спустимо до ријеке Укрине. Купале смо се голе, а мушкарци нису смјели бити ту. С пјесмом смо ишли кући, а с друге стране момци припјевавају и тако све до куће. Онда они дођу кући и питају оца смију ли с нама причати. О, да не заборавим, могла сам заиграти у колу, није ми било равне. Много сам се дружила са свим женама, некако су ме вољеле. Сад ми и није лијепо. Поумирали су и млађи од мене. Остала сам сама и најстарија у овом крају – приповиједа бака.

          На предвиђање да ће доживјети 106. годину, каже:

          - Ма, не треба. Много је. Нека живе млађи, ја сам се наживјела – вајка се бака Илинка, а није баш да је тако.

          И заиста бака Илинка је имала свој богат и лијеп живот, воле је сви и посјећују. Има много унучади, а ту су и праунучад: Љиља, Никола и Гордана са синовљеве стране, а од кћери: Сара, Павле, Љиља, Славен, Николина, Маја, Младен, Мерса, Џана и Ивана.

          Ријетки су они који су, као бака Илинка доживјели да имају своје „бијеле пчелице“ – чукунунучад: Данијела и Сандру. Дођу јој и кажу:

          - Ти, бако, нећеш умријети, јер те сви волимо.

То Илинка говори о својим „бијелим пчелицама“, а види се да јој сузе влаже лице. Тугује што они нису с њом, него су расути по Њемачкој, Аустрији и Америци. Село, вели, остаје пусто и, ако остане овако, свешће се на три куће, као у доба када се она родила.

Изложба традиционалних јела у Дервенти

ХРАНОМ ДО ЗДРАВЉА

Сви експонати су у сласт поједени. Домаћице су на трпезу изнијеле попару, цицвару, кукурузу, јагле, разне врсте бакиних колача са воћем и медом, млијечне производе... Задовољни су били и стари и млади

 ДЕРВЕНТА – У оквиру Великогоспојинског сабора у Клубу војске Републике Српске у Дервенти одржана је изложба традиционалних домаћих јела.

Како и приличи оваквим изложбама, „експонати“ су у сласт поједени. Приговора на њихов квалитет није било.

 Претходно је одржано предавање о здравој храни и здравој исхрани. Посебан нагласак стављен је на могућности које пружа природа да се, колико је могуће, избјегне употреба индустријски прерађене хране.

Запажено излагање је било магистра Мирослава Дуроњића који је говорио о изворима и коришћењу здраве природне хране. Он је рекао да би сваки човјек, колико год може, требало да се храни чистом природном храном која му је, неријетко, на дохват руке. С таквим односном  према природи човјек себи одржава здравље и продужава живот.

Ову изложбу је организовао Форум невладиних организација, па су своје експонате изложили многи произвођачи чајева, прерађевина и производа од воћа, млијека, разних врста домаћих готових јела, меда...

На богатој трпези могла су се наћи и опробати стара, помало заборављена јела као што су попара, цицвара, сирница, кукуруза, јагле, разне врсте бакиних колача са воћем и медом, млијечни производи, између осталог познати полумасни календеровачки сир с подручја Дервенте и разне врсте џемова, сокова, слатка од воћа и разних салата од поврћа.

Стара јела одушевила су младе, који за нека од њих нису ни чули а камоли да су их пробали. Старији су се подсјетили прошлога времена када су попара, цицвара, кукуруза...свакодневно била на њиховим трпезама.

- Знам да направим више од педесет јела која су некада припремана у нашим домаћинствима. Од оних са најбогатијим садржајем – разних врста млијечних, месних и повртларских производа – до оних која су спремана у домаћинствима лошијег имовног стања, као што су лијене и пите зељанице, јагле и друго – каже наставница домаћинства Милка Дурмиш, једна од покретача организовања овакве изложбе.

Изложбу је посјетио велики број грађана а након што су пробали јела, нису крили одушевљење.

- Ја све ове наше домаћице које су припремале домаћа јела добро познајем и није ме изненадило оно што су приредиле – рекла је агроном Весна Јунгић.

Приказом домаћих јела под називом „Храном до здравља“, направљен је прави потез, јер и најпробранији сладокусци нису могли наћи мане припремљеним јелима и оном што су од природне изложене хране могли да виде.

- Коначно смо, у оквиру Великогоспојинског сабора, успјели да направимо праву ствар за наше грађане. Идеја о оваквој изложби у Форуму невладиних организација већ одавно постоји. Великогоспојински сабор је био права прилика коју нисмо оропустили – вели директор Форума невладиних организација Дервента дипломирани еколог Чедомир Ћорић.

Слоган „Ал' се некад добро јело“ не треба сводити на обични, што би се рекло, крканлук.

Одричући се природе и онога што му она у изворном облику нуди, човјек се, у доброј мјери, одриче самог себе. Тако сам себе доводи у апсурдну позицију – тежећи напретку, све више уништава и себе и природу, своју једину сјајну тачку. Истовремено, све више се приближава „умирању од велике усамљености духа“.

Једноставно речено – ако људи не чувају природу, зашто би она бринула о њима.

Мирко Шаран: кућа од угледа

ПОВРАТАК НА ПОЧЕТАК

Прва болница отворена 1885. године. Послије великог успона, силом закона сведена на Дом здравља

          ДЕРВЕНТА – Прва општа болница у Дервенти је отворена 1885. године за вријеме Аустроугарске монархије и имала је 25 постеља, а припреме за градњу су започеле 1884. године. Тада није било школованог медицинског особља које би успјешније сузбијало колеру, маларију, оспице.  Љекари су углавном долазили из Аустрије, Мађарске, Пољске и Чешке.

          Болница у Дервенти била је тада једина здравствена установа у средњој Посавини. Била је смјештена у изнајмљеним просторијама. Године 1901. почиње се градити а три године касније завршава се прва болница.

          Нова болница је коштала 113.300 круна, имала је 10 болесничких соба, са 31 постељом. Имала је модерно опремљену операциону салу и амбуланту. Уз зграду болнице је била изграђена посебна зграда са мртвачницом, купатилом за инфективне болеснике и дезинфекцију, ћелијом за изолацију болесника и вешарницом. Болница је имала комплетну водоводну и канализациону мрежу.

          Управник болнице био је тада др Ернест Фирт, млади љекар који је у Дервенту дошао одмах након дипломирања на бечком Медицинском факултету. Њему су приликом већих оперативних захвата помагали др Елиас Мајер из Дервенте и котарски љекар из Босанског Брода.

          У Дервентском лугу је 1913. године саграђена „колера-болница“ која је могла да прими 200 болесника. Болница је настала због тога што је до 1916. харала колера, а 1918. избила је епидемија шпанске грознице.

          Одмах након ослобођења Дервенте 1945. године у Дервенти су формиране Среска и Градска болница, као прве јавне здравствене установе за превентивну здравствену заштиту. Зграда у којој је била смјештена градска амбуланта је у рушевном стању и нико је не поправља нити заштићује од даљег пропадања.

          Након ослобођења земље били су веома тешки услови. У згради која је изграђена 1904. године биће смјештена Среска болница са 50 постеља. Зграда је затечена у веома лошем стању, опљачкана и оштећена у ратним разарањима. У њој је прво била смјештена Друга армијска болница и служила је искључиво за војне потребе. Војна болница је престала да ради 1945. године, када је поновно отворена цивилна болница. У то вријеме била је основана због разних епидемија и Привремена епидемијска болница у којој су лијечени болесници од трбушног тифуса и пјегаваца.

          У послијератним годинама у болници је био запослен један љекар, а други је радио у Среској амбуланти. Била је једна градска апотека, док зубара није било.

          Од тада па све до 1992. године здравство у Дервенти се стално развијало. Изграђена је модерна болница у којој је радило више од 80 љекара. У мјесним заједницама направљене су амбуланте.

          У ратним дејствима 1992. године болница је оштећена, опрема је опљачкана. Њен опоравак је тешко ишао. Још док је рат трајао било је неколико љекара који су радили у веома тешким условима. Реформом здравства Дервента је сведена на ниво Дом здравља, па се њен развој што се тиче здравства зауставио и вратио малте не на почетак.

          - У овој болници сам радио прије рата. Била је заиста тада част радити у Дервенти. Била је то болница која је имала углед и услуге на врхунском нивоу. Одавде су само најтежи случајеви просљеђивани даље, а радило се с неким посебним еланом – вели директор Дома здравља др Мирко Шаран.

          Он каже да је Дервента требала имати болницу јер за то испуњава све услове.  За то су биле и општине Прњавор и Брод, којима су Добој и Бања Лука далеко, ипак се то није остварило.

          - И поред свега учинили смо све да Дервенћани имају колико толико квалитетну здравствену заштиту у свим условима. Истина за специјалистички преглед се плаћа 15 марака, али за одлазак у Добој потроши се више од тога – каже др Мирко Шаран.

          Поред организоване болничке здравствене заштите у Дервенти се рано започиње развијати и апотекарство, тако је већ 1885. године Јо___ Олтвани, апотекар из Мађарске, добио концесију за отварање апотеке у Дервенти. Ипак највеће заслуге за развој апотекарске службе у Дервенти ипак припадају апотекару Александру Сусману, који се са своја _______ сина дуго задржао у Дервенти. Он је 1900. направио зграду у којој је била апотека. Ова апотека је нажалост порушена након 104 године постојања и на том мјесту направљена је друга зграда, која није сачувала ништа од спољњег изгледа грађевине на чијим темељима је подигнута.

Присјећања дервентског поштара Владимира Бећаревића

Владимир Бећаревић: Писмо је значило много

ЖИВОТ У ПИСМИМА

Доносио сам и добре и лоше вијести. Некада сам морао да чекам да се окупе сви укућани да им отворим и

прочитам писмо, јер нико у кући није умио да чита, каже Бећаревић

           ДЕРВЕНТА – Ако у Доњим Церанима код Дервенте упитате за Владимира Бећаревића, мало ко ће се одмах сјетити о коме се ради. Наиме, овог човјека сви знају углавном по „имену“ – Поштар.

          То „име“ носи „заслужено“ – цијели свој радни вијек разносио је писма. У пензију је 75-годишњи Владимир Бећаревић отишао 1992. године, али му је надимак и данас остао. Млађе генерације, које и не памте вријеме у којем је Бећаревић радио, такође га  знају једино као Поштара.

          Почео је да ради као поштоноша далеке 1949. године у пошти Осиња и ту је остао до пензије на истом радном мјесту. За то вријеме упознао је буквално све становнике из села Доња и Горња Осиња, Појезна, Доњи и Горњи Церани и Црнча. Нема куће на подручју осињског краја којој није долазио и доносио писма.

          - Била су то времена кад је писмо значило много. Људи су одлазили у далека мјеста како би нашли посао, млади су ишли на одслужење војног рока. Са њиховим писмима стизали су радост и весеље у куће осињског краја. Често сам морао сачекати да сви укућани дођу да бих отворио и прочитао писмо, јер је било случајева да нико од укућана није знао да чита – присјећа се Бећаревић.

          Вели да је многа писма морао више пута да прочита. Укућани би га слушали и научили скоро сваку ријеч напамет. Бећаревић признаје да му је најтеже било уручивати судска писма са доставницом и телеграме са тужним садржајем о несрећи и смртном случају.

          - Није било лако доћи пред туђу кућу и донијети телеграм да му је неко смртно настрадао. Али, увијек сам ишао сам, није ми требала помоћ. Људи су ме познавали и чим бих дошао знали би којим поводом долазим. Увијек када бих доносио тужне вијести, притекле би упомоћ и комшије – каже Бећаревић.

          Истиче да је данашњим поштарима неупоредиво лакше да раде. Имају мотоцикл, а путеви су проходни, асфалтирани. Када је Владимир почео да ради није било ни путева, ни мотоцикла. Пошту је доносио из Дервенте и разносио је у тридесетак километара удаљена села Осиње.

          Педесетих и шездесетих година прошлог вијека није било ни телефона у Осињи. Писма су путовала дуго, по 15 и више дана, а ако негдје „залутају“, и мјесецима.

          Владимир је добро знао коме и од кога стижу и она миришљива писма са љубавним садржајима. Доносио је радост у њедарца и срца младих дјевојака које су с нестрпљењем чекале писмо од момка. Таква писма увијек је морао лично уручивати, јер се није смио упустити у „опасност“ да неко други дође до писма и прочита га. Често су га момци или дјевојке молили да таква писма чува и не уручује „трећим лицима“.

          - Ех, кад би се сва та писма сад на једном мјесту сакупила, била би то читава историја нашег краја – каже Владимир и са задовољством истиче да никада није пожалио што је читав живот радио посао поштара. Док је био млађи нудили су му да иде у школу, али до краја је остао вјеран послу разношења поште.

          Имао је и непријатних случајева, углавном када би замолио некога да понесе писмо свом комшији, а тај би успут навратио у кафану, напио се и изгубио писмо. Ипак, новац није давао никоме, увијек у руке онога на чије је име упућен.

          Владимир Бећаревић у свом радном вијеку никада није кажњен, а много пута је похваљиван и награђиван.

          Каже да своје политичко опредјељење није промијенио пуних пола вијека. Ушао је у СКОЈ давне 1947. године, а већ двије године касније примљен је у Савез комуниста. Остао је досљедан љевици па је сада најстарији члан Социјалистичке партије у општини Дервента.

          - Увијек сам поштено радио и нисам трчао за нечин великим. Био сам на много омладинских радних акција. Добро се сјећам кад смо почели кроз наша села да правимо прве путеве. Радили смо и дан и ноћ да би било боље. Зато ми није лако да данас гледам како се све то упропаштава, а нико за то не сноси одговорност – каже Бећаревић.

          Додаје да добро разумије потребе новога времена, али да не разумије неодговорност и бахатост. Да је мало старог васпитања, свима би нам било боље, тврди Владимир Бећаревић или једноставније – Поштар.

Прича о необичном фоторепортеру

ЂЕДО СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ

Момчило Ђалић ни данас не зна зашто је пензионисан прије 40 година.

Умјесто пиштоља и полицијске палице у руке је узео фотографски апарат

          ДЕРВЕНТА – Момчило Ђалић из Дервенте прима пензију пуних 40 година или онолико колико треба да се она заради. Да ли је то срећа или несрећа ни сам Момчило не може да одговори. Он је имао среће да је нашао свој нови животни пут, али се поставља питање шта је с онима који нису могли да се снађу.

          Момчило је 1964. године морао „по сили закона“ да оде у пензију. Тако се то тада говорило, ујутру дођеш на посао и „они“ ти кажу да си ти од тога дана у пензији, без образложења и без права на жалбу. Истина, било је прича и причица, сумњи и нагађања, али се никада није баш потпуно знало ко ће сљедећег јутра награбусити.

          Ни до дана данашњег Момчилу није јасно гдје је и у чему погријешио. Нико му никада није рекао зашто мора да у 35. години живота скине милиционарску униформу и постане пензионер. Њему се чинило паметнијим да не пита, да ћути.

          Срећом по њега, прије пензионисања добио је стан. Примања су му била скромна, а пензионерима је тада био забрањен било какав додатни рад. Да је тада морао да плаћа подстанарску собу, не би му било лако.

          Момчило је рођен у селу Мајевцу 1929. године, гдје је завршио четверогодишњу основну школу. Послије Другог свјетског рата започео је службу у тадашњој Народној милицији. Службу је схватио озбиљно и ревносно је извршавао све постављене задатке. У томе је био међу најбољима. Гдје командир оком ту он скоком. Нису изостајала ни признања, награде и похвале за добар рад. Завршавао је највише курсеве и школе у милицији, напредовао у служби.

          Када су му једноставно саопштили да мора у пензију и да за њега нема више мјеста у милицији, тад је почео да размишља зашто су то урадили? Помишљао је на најгоре, али га је увијек тјешила супруга Манда, његов животни сапутник и најбољи друг.

          Био је здрав као дрен, а морао је у пензију. Тако се и данас осјећа, а већ му је 76 година. Момчило пуши, али не пије. У јелу је избирљив и много води рачуна о свом здрављу.

          - Било је веома тешких дана, а радити се требало по најтежим данима, киши и снијегу. Тад су од нас сељака правили грађане који треба да се лијепо и пристојно понашамо и да будемо на сваком мјесту примјер за друге. Понекад је ту било и веома смијешних догађаја – сјећа се Момчило.

          - Пошаљу нас неколико младих милиционара одмах негдје послије рата на курс у Сарајево. Били смо смјештени у једну собу. У њој је била сијалица на средини собе. Нама се свидјело свјетло од сијалице, па је нисмо гасили, а онда је дошла собарица да нас опомене да је морамо угасити јер је вријеме спавања. Сви смо дували у сијалицу, а она се није гасила. То нас је помало уплашило. А онда је поново дошла собарица, окренула прекидач и тад сам научио како се гаси сијалица – прича Момчило.

          Након пензионисања Момчило је завршио курс за фотографе, а тада почиње излазити „Дервентски лист“. Момо постаје фотограф и убрзо почиње стално да ради као фоторепортер за „Дервентски лист“. Никада није радио друге новине. Ишао је до Београда, како би „Дервентски лист“ имао оригиналну и аутентичну фотографију. Сликао је, каже, многе познате личности, које су навраћале у Дервенту, а често је и са општинским руководиоцима ишао у посјете у друге општине. Заволио је овај посао и фотоапарат ни данас не испушта из руке, иако му око није оштро онако као што је некад било, али се Ђед, како га зову, не предаје.

          Направио је на хиљаде фотографија. Има их које су обишле свијет, а посебно су сад многе његове фотографије вриједне послије силних рушења у рату и послије рата, па Дервента се из онога времена не може више препознати како је изгледала. Момо каже да је била много љепша и боља, јер сад ови руше све по реду да би направили неком богаташу вилу усред града. Срећом, Момо је барем забиљежио како је Дервента изгледала некада.

          - Момо је најбољи фоторепортер и остаће са нама док год буде  могао да ради – каже уредник „Дервентског листа“ Драшко Одић. – „Ђедо“ је упоран као „мазга“. Кад сви виде да је партија шаха изгубљена он се не предаје, а зна и да лови у мутном, али му сви опраштамо, гледамо на његове године, ко зна какви ћемо ми бити када прегурамо седамдесету...

          И док су се на средини партије „копља ломила“, зазвонио је телефон. Момчила је звала супруга Манда. А кад она зове, тад Момчило оставља све и одмах креће. Нико га ни не покушава зауставити. Сви знају да, осим Манде, нема никог другог да зове Момчила.

Једини оџачар у Дервенти

ВЕДРИ ЧОВЈЕК ГАРАВОГА ЛИЦА

Јово Видовић каже да се никада није покајао што је 1960. године почео да учи оџачарски занат.

Од овога посла не може се обогатити, али се може пристојно живјети

          ДЕРВЕНТА – Ускоро би Дервенћани могли остати без свога оџачара, јер Јово Видовић који овај посао ради већ 40 година је посустао и мораће се повући без обзира на то што се никада није покајао што је 1960. године у Школи ученика у привреди почео да учи оџачарски занат.

          - Није то посао за свакога. Човјек мора бити потпуно здрав, храбар, са стабилним живцима и здравог срца, јер верати се по крововима није лако. Са мном је завршио још један мајстор ову школу, али није смио на кров, па је брзо напустио. Од тада сам ја у Дервенти једини димњачар, а идем по позиву и у Босански Брод јер они немају оџачара. Од оџачарства живим. Не могу рећи да нема зараде, али не може се од тога богатство стећи. Другима никада не би препоручио да то раде из мојих личних принципа, јер не бих могао у случају несреће себи опростити што сам некога за овај посао препоручио. Ако неко хоће да буде оџачар треба сам да одабере тај позив – казује Јово.

          Јово стрпљиво,  нарочито пред јесен и зиму обилази куће, по позиву или лично јер је дужан то да ради. Многи га радо примају, а има и оних, каже он, који те неће пред кућу, а камоли да им очистиш оџак. Није био тај који је пријављивао такве да би се поднијела прекршајна пријава. Често су ти исти када им затреба хитно звали да интервенише. Јово није гледао на то што га је неко прије отјерао испред капије, него се прихватао посла. Једноставно, он живи са оџацима. Без верања по крововима и обилазака кућа његов живот би био сасвим нешто друго. У граду га сви познају, необичан је само онда када није гарав и без своје опреме за чишћење оџака.

          Велики је шаљивџија, насмијан, никада га не можеш видјети да је љут и изнервиран. Познаје све тајне свих тавана и кровова у граду, па и оне који нису за причу, јер Јово није тај који ће било кога да трача.

          Воли да се нашали са женама, јер њих углавном налази код куће. Нема куће коју он не зна и како се чељад у њој  зову и колико их има.

          - Много је било интересантних догађаја, као на примјер када ме позвао један домаћин да му очистим оџак. Дођем и попнем се на кров и у оџаку нађем свашта: комшија затворио комшији оџак. Све мирно урадим и кажем да је много био зачадио и да ће од сада бити добро. Нисам хтио рећи никада шта сам нашао, али сам одмах знао да су комшије у завади, па подмећу један другоме. Знају и птице да направе гнијезда у оџаку, па се мора очистити. Такав је живот. Не треба улазити у њега ако није твој. Свашта сам ја са кровова виђао. А јој, да не причам! Умало једном због тога нисам пао с крова – прича Јово.

          Осјећа се веома здрав, а већ пуни 60 годину, свој посао обавља савјесно. Сиротињи не наплаћује, а воли мало гуцнути ракије, не много, каже да никада од када ради свој посао ни у једној кући није узео храну, из практичних разлога јер би се морао опрати, очистити и сјести онако прљав од гарежи, а како да запрља туђе ствари. Тако је научио од почетка, тако се одржао до данас. И још нешто. Јово све куће обилази пјешице, ријетко и скоро никако не користи превозно средство.

          - Многим је драго када ме угледају, а неки се одмах окрену, хватају се за дугме и тако нешто слично. У те гатке ја не вјерујем, али не могу другим бранити шта ће да мисле и чине. Некима доносим као срећу, а опет другим несретан дан, па нека мисле шта хоће, Јово је Јово, гарави Јово и такав ће остати.

          И заиста, оџачара у Дервенти осим Јове више нема. Јово је посљедњи међу њима. У школи се такви мајстори више не школују. Ко ће послије Јове чистити оџаке и чувати многобројне интиме других као тајну коју је само он видио. Занат који изумире, па већ многи градови и немају ове службе.

          - Прљав је ово посао, млади од тога бјеже. Солидно се може живјети, али се не може постати газда, па зато није нико заинтересован. А да хоће, има посла за још барем два оџачара само у Дервенти – прича Јово Видовић, који не испушта своју сајлу са четком из руке.

          У већ поодмаклим годинама још се вјешто пентра по крововима као да је младић, а неће још дуго, вели, јер га године обузимају.

Војислава Сибинчића живот одвео на пут о којем није ни сањао

УМЈЕСТО СВЕШТЕНИКА БРИЦО

Иако је одмалена желио да буде свештеник, Војислав је изучио за брицу. У избору посла

није погријешио. Заволио је свој занат и увијек пристојно живио од њега

          ДЕРВЕНТА – Да живот није увијек онакав каквим га ми замишљамо и да се често оно што желимо не испуни, најбоље показује судбина педесеттрогодишњег Војислава Сибинчића.

          Иако је од малена желио да постане свештеник, живот га је одвео у другом правцу. Постао је брицо. Још кад је био дијете, често је одлазио у цркву.

          - Свештеник Бранко, који је тада службовао у календеровачком подручју, често је долазио у моје родно село Доњи Детлак. Тада је моме оцу знао говорити да ће од мене бити добар свештеник и препоручивао му да ме пошаље у свештеничку школу – присјећа се Војо.

          Његов план да изучава школу за свештенике пореметила је зла судбина попа Бранка, који је настрадао подлетјевши под воз. Послије његове смрти, није имао ко да му помогне да упише школу коју је желио.

	ДЈЕЦА             Са дјецом је Воји увијек било најтеже радити. Доведу их родитељи на прво шишање, па се малишани уплаше.             - За свако дијете постоји „цака“ којом га мораш привући. Док се оно нечим забавља, ти га зачас ошишаш. Када те једном заволе, остану заувијек твоје муштерије – прича Војислав и додаје да за прво шишање родитељи увијек часте.

 

          - Умјесто за свештеника, одлучио сам да изучим казанџијски занат. Али ни овај пут срећа ми није била наклоњена. Те године, када сам требао уписати први разред у дервентској Школи ученика у привреди, укинуто је ово занимање – казује Војо своју животну причу.

Војо на радном мјесту: Све по жељи муштерије

          Иако је био добар ђак, а Гимназија и Учитељска школа на гласу, Војо за њих није марио. Више га је привлачио занат. Одлучио је да упише онај којим се и данас бави.

          - Када сам послије основне школе отишао у Дервенту да изучим занат, у почетку сам се плашио и стидио. Тако је то када дијете дође из села у град. А у радњу долазили све озбиљнији људи, од свакакве сорте – каже брицо.

          Долазили су, вели, сви, од сиромашних, болесних и убогих, до угледних сељака и уважене господе из града. Дјечачке руке дрхтале су када узму маказе и почну радити. Тада се радило машинама које су, како се онда говорило, „шишале пјешке“. Осоколио га је, каже, његов први мајстор Махмут Шехерац. Од њега је Војо научио све вјештине овога посла, али и како дочекати муштерију.

          - За неке муштерије бријање и шишање је било забава. Дођу да нешто чују, испричају... Желе да посао радиш полако, натенане. Мало радиш, мало с њима причаш. Одговараш шта те питају, ако знаш. Знали су остати и по два сата и обично плате више – сјећа се Војислв.

          Школу је успјешно завршио и почео да ради код свога мајстора. Упознао је Војо тада многе познате личности, од политичара и умјетника до спортиста. Сјећа се да је пред наступе шишао и уређивао пјеваче Бору Спужића Кваку и Тинета Живковића.

          - Дођу понекад и тадашњи општински политичари и кажу: „Дедер, Војо, добро ме уреди. Идем у Сарајево на важан састанак.“ А ја тако и учиним – вели брицо.

           Отворио је своју радњу, радио и друге подучавао. Готово да није било човјека у граду који није знао ко је Војо брицо. Тако је и данас.        

РИБАРИ             Осим шишања, брицо Војислав има још једну љубав – пецање. Навикли су људи да Воју питају када „ради риба“.             - Када им кажем да нећу у рибу јер ми не да супруга Божана, сви причају да ми је строга. У ствари, она у метеоролошкој станици очитава инструменте, па тако знам када улов неће бити добар. Упратили људи и то, па када не идем ја на пецање, не иду ни они – кроз смијех казује Војо.

За тридесет и пет година, којико ради, Војислав је ошишао више од 150 хиљада муштерија. У просјеку, шишао је 15 људи дневно. Никада се нико на његов рад није жалио.

У животу свако може погријешити у избору посла. Иако није радио оно што је желио, Војислав Сибинчић ипак није погријешио. Заволио је свој занат и увијек пристојно живио од њега. И послије рата он га је одржао. У радњу му долази свако. Причају, шале се, измишљају досјетке... Тако ће и остати док Војислав буде имао снаге да ради.

Даринка и Миливоје Тешендић из Детлака код Дервенте у браку 65 година

НИКАДА СЕ НИСМО ПОСВАЂАЛИ

За ово година није било свађе. Било је ситних чарки, али увијек у послу. Тешко смо и вриједно

 радили и стицали имање. Најтеже нам је што смо остали сами, причају Тешендићи

ДЕРВЕНТА – Када су прије 65 година рекли судбоносно да Миливоје и Даринка Тешендић из Горњег Детлака код Дервенте нису ни слутили да ће њихова љубав и срећа тако дуго трајати.

Из истог су села, а Даринка је по рођењу из породице Чолић. Рођена је 1921. године, здравље је још служи. Ради све послове у кући и око куће, гаји свиње, кокоши, овце, држи краву... Све је, каже, научила у Чолићима, гдје их је било 19 у кући.

Са 85 година старости, веома се добро осјећа. Не жали се на болест, више се плаши да остане немоћна и сама.

Миливоје је годину дана старији од Даринке. Ухватила га костобоља и повишен притисак. Најбољи лијек му је то што не пије и не пуши.

- Рекао ми доктор Стајчић из Дервенте да се морам држати његових савјета и доживјећу стоту – казује Миливоје.

Више је озбиљан него што се шали, јер не одустаје од прославе јубилеја 70 година брака. Организоваће, каже, велико славље и позвати сву фамилију, као када су се Даринка и он вјенчали.

- Било је то давно, још 1940. године. Сакупио сам више од 40 сватова и једна коњска кола. Кренули смо у Чолиће ноћу. Са Даринком сам се договорио гдје ће изаћи и тако сам је довео кући. Она је понијела и ковчег са даровима и ручним радовима које је као дјевојка урадила. Била је то крађа дјевојке, јер се њени родитељи нису слагали с нашим браком – прича Миливоје.

Послије свадбе, требало се помирити с пријатељима, па су у Чолиће отишли тројица виђенијих комшија и однијели поштење. Прву вече поштење није примљено, али други пут су се измирили.

- Дјевојке су момке морале тражити и гледати кришом. Није се смјело баш јавно показивати ко кога воли. Ашиковање је било на сеоским игранкама и на прелу, а дјевојке су договарале састанке – сјећа се Миливоје.

У селу су се у оно вријеме, у  зимским ноћима дјевојке и жене искупљале на плетењу и предењу лана, конопље и вуне. То је била прилика да непримијећене изађу из куће и састану се с момцима. Прозборе по коју ријеч и договоре сљедећи састанак.

- Имала сам много симпатија, тражили су да с њима ашикујем. Родитељи су тада били другачији, као да своју дјецу нису вољели. Бранили су да се ашикује с оним кога волиш, а они су тражили згодну прилику како би се цура удала. Ја сам вољела Миливоја и одмах сам

Даринка и Миливоје Тешендић: Још увијек се воле

одлучила да се за њега удам – казује Даринка и признаје да је са другим момцима само стајала и причала.

          Њен Миливоје је, каже, био згодан и досадан као „осен“. Гдје год би пошла, и он би за њом.

           У браку су стекли двоје дјеце, а одавно имају унуке и праунуке.

          Кћи Славка, која је добила име по Даринкином брату Славку родила се 1941. године, син Здравко двије године касније. Славка сада живи у Пули, удата је и има двије кћери, Злату и Јадранку. Злата има двије кћерке, Петру и Ану, а Ана је већ за удају па би Даринка и Миливоје погли дочекати чукунунучад.

          Син Здравко је у Београду. Отишао је у пензију. Био је возач у најближем Титовом окружењу. Возио је чак и Тита. Има два сина, Дејана и Милоша, који су ожењени, али још немају дјеце.

РУКОТВОРИНЕ Даринка је сачувала неколико приглавака и тканицу из времена када је била дјевојка и што је донијела када се удала. Тканице и шарене прегаче су биле веома цијењене, а тканицу од ситних ђинђува је сама урадила како би могла љепше изгледати на игранкама. Она каже да су дјевојке биле веома лијепо обучене и да су носиле рубине са разним везовима. Имала је два дуката која је носила око врата, што је посебно привлачило неожењене момке јер је у то вријеме то био велики мираз. Од два дуката се могло започети живјети.

Даринка и Миливоје причају да се за 65 година заједничког живота никада нису посвађали. Било је ситних чарки, али увијек у послу. Тешко су и вриједно радили и стицали имање. Најтеже им је што су остали сами. Дјеца су у свијету, а они остарјели. Вољели би да су унуци и праунуци мало ближе, да их чешће виђају. Миливоје се сјећа да је у његово доба у Детлаку било на стотине мушкараца, одраслих момака. Када се коси или жање, њиве су биле пуне.

- Сад су куће напуштене, а боље се може живјети него прије. То води у пропаст, јер одоше млади са овакве земље и лијепог села – вели Миливоје.

За 65. годишњицу брака, Тешендићи нису правили славље, али обећавају да ће на прави начин обиљежити 70 година заједничког живота.

Архимандрит Партениос поново у Дервенти

ПУТЕВИ МИЛОСРЂА

Грчку, земљу која срцем и топлином озарује многа српска срца, свештеник архимандрит Партениос Махериотис приближава и доводи у многе куће у Републици Српској.

Наиме, на своме часном и хуманом путу из Грчке је још једном, по ко зна који пут, у Дервенту дошао овај свештеник, који је својим трудом и радом сам пронашао спонзоре за више од стотину дјеце погинулих бораца. Грчки спонзори посредством овога свештеника великог срца у правилу свака три мјесеца обрадују српску сирочад својим даровима и новчаним прилозима.

Свако дијете и овај пут је добило по 50 евра, које је лично уручио архимандрит Махериотис. Своју захвалност упутиле су породице корисника ове помоћи, као и јереј дервентски Радојица Ћетковић, а у име општинске управе Дервента Душан Малић.

Архимандрит Махериотис каже да тренутно у Републици Српској на овај начин помаже преко 1000 дјеце, али увијек истиче Дервенту у коју је прво дошао и започео свој мисионарски поход још 1992. године, када је у Републику Српску било веома тешко доћи.

Све то није спријечило архимандрита грчке цркве да помаже онима који пате и онима којима је било тешко. Тренутно се помоћ у Дервенти обезбјеђује за 107 дјеце.

„Грчки народ је великодушан и радо даје новац ако је помоћ за Републику Српску, зато се воде чисти рачуни и оволика папирологија, јер сви желе да виде да је помоћ уручена, а када се увјере поново дају“, каже Махериотис.

У знак захвалности Скупштина општине Дервента је прогласила архимандрита Партениоса Махериотиса за почасног грађанина ове општине, а у 2002. години му је додијељена и Великогоспојинска захвалница.

Свој пут свештеник Махериотис није завршио у Дервенти. Наставио је по другим градовима Републике Српске да носи и дијели помоћ.

Наши људи у иностранству помажу најугроженије у Републици Српској

ХУМАНИТАРЦИ ИЗ БИЈЕЛОГА СВИЈЕТА

Чланови Српског хуманитарног фонда из Франкфурта, који су прикупљали помоћ у вријеме рата, нису били само Срби, него и многи Нијемци, пријатељи Срба, Грци, православни Турци, Кипрани и други

ДУШАН ПИЈЕТЛОВИЋ из Дервенте већ више од 30 година ради у иностранству. Отишао је као и многи други у Њемачку и радио најтеже послове у грађевинарству, копао канале, чистио канализације...

У то вријеме добро се зарађивало и могло се уштедјети и обезбједити нешто и за кућу у Дервентском лугу. Времена су тако пролазила...

- Та генерације радника, којој и ја припадам, радила је и црнчила у Њемачкој од јутра до мрака. Слаба храна, јер се штедјело на свему. Није се имало времена за одмор, јер су сви размишљали о брзом повратку кући и да неће остати за сва времена у далеком свијету. Изграђивали смо Њемачку умјесто своју земљу и задржали се у њој – прича Душан Пијетловић.

Своју причу о животу и раду у бијелом свијету, о тешком послу у туђини, Душан би могао приповиједати данима.

Он каже да су за све наше раднике у иностранству најтежи дани у животу били они када је започео рат у бившој Југославији. Били су сви „изгубљени“, нису могли вјеровати да се тако нешто може десити. Прорадио је инат и здрав разум да се мора помоћи свом народу.

- Прихватили смо се тешког и одговорног посла да формирамо неко удружење које би прикупљало помоћ. Сви су размишљали на исти начин и почела је акција пружања помоћи на овим просторима – вели Душан.

Тада, те 1991. године, неколико радника Срба у Франкфурту се састало и основали су Српски хуманитарни фонд и Српско умјетничко друштво „Коло“ у коме је и Душан од почетка припадао.  Сада је овдје задужен за дјецу ратну сирочад.

- Одмах на почетку, наш основни циљ је био помоћи нашем народу на подручјима захваћеним ратом. У удружењу је било више од 500 чланова. Прикупљали смо новац, робу и санитетски материјал и слали на све стране у Републици Српској. А касније, када је нападнута

Душан Пијетловић: Помоћ људима у отаџбини у најтежим данима

Савезна Република Југославија, слали смо и тамо помоћ – говори Душан Пијетловић.

Велике се паре послане као помоћ које је њихов фонд прикупио и упутио у отаџбину. Може се рећи да је више од десет милиона марака у разним врстама помоћи дошло у најугроженија подручја и онима којима је помоћ била најпотребнија.

ЛИЈЕЧЕЊЕ             У Републици Српској 365 дјеце прима помоћ из Српског хуманитарног фонда, а велики је број и дјеце из Србије. Посредством Фонда у Франкфурту на лијечење је из Дервенте у Њемачку ишао тешки ратни инвалид Владимир Чечавац, који је од експлозије мине потпуно ослијепио, а оштећени су му екстрмитети и цијело тијело. За њега је све трошкове боравка у болници платио један Нијемац, члан Фонда. Душан Пијетловић каже да је у овом Фонду много чланова Дервенћана, а најактивнији од свих је Мићо Којић из Велике Сочанице, преко кога је углавном отпремана помоћ.             У Њемачкој су ради ширења истине о Србима и потребе сакупљања помоћи издавали лист „Добротвор“, који је штампан у Републици Српској и дистрибуиран по свим западним земљама..

- За све постоји уредна документација, јер су то увијек захтијевали дародавци. Радили смо по свим прописима Њемачке и били под сталном присмотром. Имали смо чак и неприлика и неколико хапшења и привођења због нашег рада. Покушавали су на разне начине да нас ометају у раду, више им је то био циљ, јер су знали гдје помоћ иде. Често их је интересовало ко су чланови Фонда и донатори – каже Душан.

Чланови овога Фонда нису били само Срби, него многи Нијемци, пријатељи Срба, Грци, православни Турци, Кипрани...

Помоћ је сакупљана и просљеђивана за ратне војне инвалиде и све угрожене људе.

Душан Пијетловић дошао је из Франкфурта накратко код својих. Позван је на годишњу скупштину Црвеног крста као гост који је заслужан за помоћ која стално преко Црвеног крста долази у Дервенту. За допринос у раду Општинске организације Црвеног крста Дервента добио је и писмено признање, као и Српски хуманитарни фонд из Франкфурта.

ЉУДСКЕ СУДБИНЕ И

ТРАГЕДИЈЕ

Парастос убијеним Србима у Сијековцу

ЗЛОЧИНЦИ ЈОШ НЕКАЖЊЕНИ

Тражимо истину, правду, одговорност и казну за злочинце, порука свијету из Сијековца.

Прије тринаест година звјерски убијено 20 српских цивила

БОСАНСКИ БРОД – У Сијековцу, код Босанског Брода у суботу је обиљежена тринаеста годишњица злочина над Србима.

Двадесетшестог марта 1991. године, за само један сат, припадници хрватске војске и паравојних хрватско-муслиманских формација са подручја Босанског Брода на најбруталнији начин убили су 20 цивила. Најмлађи међу њима био је седамнаестогодишњи Драган Милошевић, а најстарија жртва Јово Зечевић, који је имао 72 године. Сљедећих дана Хрвати и муслимани су у Сијековци убили још 51 српског цивила, од чега 10 жена.

У помен на ову трагедију у суботу, у Сијековцу у цркви Огњене Марије, уз присуство породица погинулих бораца, републичких и општинских званичника, свештеници из Босанског Брода и Дервенте служили су парастос недужним становницима Сијековца.

ГОРАН             У вријеме покоља у Сијековцу, Горан Зечевић је имао свега 17 година. Да би сачувао главу, сакрио се у подрум породичне куће.             - Кад су нас открили, изводили су нас из подрума и једног по једног убијали. Могао сам добро да видим и запамтим лица. На срећу, остао сам жив, јер је један хрватски војник рекао да „не смију више убијати жене и дјецу“. Мој отац, чија су два брата већ била убијена, молио је да нас пусте да сахранимо мртве. То су учинили тек 28. марта. У мојој породици побијена су три стрица и дјед, код Милошевића два брата и њихов отац и још рођак Мирко Радановић и комшија Свето Тривић.             Девет само за тај дан, свједочи Горан Зечевић. Њему се, каже, злочин за сва времена урезао у сјећање и не може да га заборави. Не зна, каже, како да опрости, јер се за злочин у Сијековцу мора одговарати, иако се на томе мало ради.

          Присјећајући се трагичних догађаја из Сијековца, Симо Пиваш каже да су навече прво почеле да падају гранате.

- Ујутру, када су убијени Зечевићи, заједно са још неколико мјештана, повукао сам се према Рибњаку и селу Колибе. Читаву смо ноћ тумарали, да бисмо спасили главу. Сутрадан смо се вратили у Брод, јер смо мислили да ће нас неко спасити. Кад сам ујутру дошао у Сијековац, дочекали су ме синови Пере Блажевића и хтјели да ме туку, али сам успио да дођем код куће која је већ горјела – прича Симо.

Када сам се вратио, додаје Пиваш, на лијевој страни пута, у дворишту, видио сам тијела Васе и Милана Зечевића. Петрово тијело било је под оградом, а код Луке Милошевића, под колима, примијетио сам угљенисано тијело.

Сијековац: Да се зло не заборави

- Зечевићи никада ни мрава нису згазили, били су свима добри и нису се никоме замјерили, па су се надали да и њих неће нико дирати – свједочи Симо Пиваш.

Предсједник општинског Удружења породица погинулих бораца и цивила из Босанског Брода Душан Костадиновић, нагласио је да је Хрватска почетком марта 1992. године окупирала бродску општину, без објаве рата и напала БиХ.

- Само у ноћи између 3. и 4. марта 1992. године из Хрватске у тадашњи Босански Брод пребачено је више од двије хиљаде добро наоружаних хрватских војника које је предводио Парагин „црнокошуљаш“ и посланик у Сабору Анте Пркачин из Славонског Брода – рекао је он и додао да је Брод тада постао велики логор и српско мучилиште.

Костадионовић је истакао да је сијековачким жртвама претходило убиство трочлане породице Мартић у Босанском Броду.

Предсједавајући Предсједништва БиХ Борислав Паравац упозорио је да неоткривање и неутврђивање праве истине о злочинцима у протеклом рату у БиХ могу бити подстицај за нове злочине у будућности.

- У Сијековцу се десио стравичан злочин. Људи су страдали само зато што су Срби – рекао је Паравац и напоменуо да се злочин десио и због чињенице да су раније сличне судбине, које су доживљавали Срби, годинама искривљаване.

Паравац је још већим злочином назвао ћутање тадашње власти БиХ, која није спријечила ове злочине, али и чињеницу да се злочинци над Србима у Сијековцу данас некажњено шетају овим просторима.

Испред Спомен-цркве, која је посвећена првим жртвама ратног злочина посљедњег рата у БиХ, свијету је упућена порука: „Тражимо истину, правду, одговорност и казну за злочинце“. Сијековачким жртвама вијенце су положили Борислав Паравац, Душан Стојичић, представник републичке Борачке организације, Савеза логораша, републичке Канцеларије за тражење несталих, Министарства рада и борачко-инвалидске заштите, општине Босански Брод, мјесне заједнице, политичких странака.

О једној фотографији из Костреша код Дервенте  

СЈЕЋАЊЕ НА ЗБЈЕГ

Историја се у Кострешу понавља. Тако је и 1992. године село задесила зла коб, а његови мјештани морали су у збјег

Мало село Костреш код Дервенте пуно је плодних њива које су већ у првим јутарњим сатима сунчевим зрацима обасјане, па су мјештани надалеко познати по производњи раног поврћа. Захваљујући таквим условима и положају  ово село је одувијек имало богата домаћинства, добре баштоване, воћаре и произвођаче житарица.

Ипак, такав положај, на узвишењу са кога се на сјеверу види Сава и преко Славонија као на длану, а јужно Дервента са укринском долином и западно планина Мотајица, увијек је одређивао, рекло би се, и злу судбину овога малог села.

Не зато што је мало, него што му ратови и сукоби, кошмари и страхови, бјежаније и збјегови које се као црни облак надвијао над њим и зато није никада могло да буде велико и да „одрасте“. Назив Костреш је веома интересантан, али мјештани овог српског села не знају његово поријекло. Неки етимолози ће закључити да је име потекло баш од судбине која је село пратила кроз вјекове – најближе ријечи су кошмар и страх. А страхови и кошмари се у Кострешу памте од када село постоји.

Многе су се војске бориле за Костреш, а када би наступио мир сви су наизглед живјели сложно и помагали једни друге. Чим би настао сукоб и рат, страсти би прорадиле. Житељи села више пута су протјеривани али су се увијек враћали на огњишта.

Почетком Другог свјетског рата, 1941. године, село је снашла зла коб, већина мјештана изгину на кућном прагу, а преостали настрадаше по логорима Јасеновца и Славонске Пожеге.

Послије рата, малобројни преживјели ипак су успјели да обнове живот. Али, опет изби рат, нови погром, прогонства од комшија, рушења кућа и уништења свега што је српско у Кострешу. У неповрат су готово за трен отишла сва добра вриједних Кострешана, срушене су и школа и црква која је направљена крајем 19. вијека. У априлу 1992. године Кострешани мораше поново у збјег. Неки нису могли ни побјећи јер их је стигла судбина њихових дједова и прадједова.

У памћење преживјелих заувијек ће остати утиснути злочини који над недужним Кострешанима починише припадници хрватске војске, уз свесрдну помоћ локалних Хрвата. Било, не поновило се!

Фотографија коју објављујемо дјело је неког од хрватских војника. Она ће, противно вољи њеног аутора постати не само документ о страдању српског живља, него и својеврсна икона Кострешана и опомена за будућност.

По ослобођењу села у њему није било читаве куће. Све је порушено, камен на камену, цигла на цигли. Мирис паљевине се дуго осјећао. Село је ослобођено у августу 1992. године и дуго је зјапило пусто.

ЖРТВЕ             У једном дану, 4. априла 1992. године у Кострешу је, на кућном прагу убијено 12 Срба: Миле (Ђорђе) Секулић, Љепосава (Тривуна) Секулић, Ђорђо (Миле) Лазић, Петра (Боже) Лазић, Миле (Недо) Шкрга, Стоја (Теодора) Плавшић, Ристо (Раде) Пиваш, Десанка Пиваш, Петра (Мирко) Митровић, Анђа (Илије) Шкрга, Госпава (Милована) Тривунчевић и Симо (Милована) Милојевић.             Они нису хтјели да бјеже са свога прага, или нису успјели да побјегну. То су они који су страдали у једном дану, а списак кострешких жртава, нажалост, много је шири.

Документ за опомену: Фотографија начињена 1992. године

Обнова почиње нешто интензивније крајем 1996. године, углавном снажном жељом мјештана да се врате на огњишта. Није изостала помоћ општине, хуманитарних организација. Највише је помогла влада Краљевине Норвешке. Тако се Костреш, уз силне муке, поново вратио „међу живе“, са надом да више никада неће бити рушења, прогона и страдања.

- Били смо понижени, али смо на крају и поред многобројних жртава и уништења свега што смо створили остали морални побједници – рећи ће Кострешанин Андрија Стринић.

Костреш је страдао док су многи још вјеровали да рата у БиХ неће бити. Кострешки Срби, очигледно су били наивни па су се са истинском вјером у мир и мирно рјешење политичких неспоразума, препустили онима који  су рат планирали и у њему нису презали ни од најсуровијих злочина.

Зато Кострешани имају много тога да испричају о почецима рата у БиХ, о наметнутој црно-бијелој слици и посебно о причи о жртви и агресору. Фотографија уз овај текст тек је један од прилога за то свједочење.

САД МОГУ ДА ИХ САХРАНИМ

Иако му се срце цијепало од туге, Мирко није могао да преузме остатке мајке, оца и сестре.

 Али, уз помоћ добрих људи, данас ће их ипак сахранити

ДЕРВЕНТА – Ако је ишта могло да барем мало ублажи бол и тугу којом је већ десет година опхрван Мирко Зорић, онда је то скромна, али искрена помоћ добрих људи.

Јер, на сву голему муку породице Зорић, избјегле у Дервенту из села Пркос код Петровца, од прије неки дан накалемила се још једна. Мирко је обавијештен да су ДНК анализом идентификована тијела његовог оца Триве, мајке Перке и сестре Мире, убијених у рату. Добио је позив да у сриједу у Бањој Луци присуствује њиховом и испраћају још 23 идентификоване жртве. Али, није отишао.

Јад и сиромаштво савладали, па, иако му се срце цијепало од туге, није могао да оде да достојно испрати своје најмилије и да их сахрани. Није имао новца ни за аутобуску карту!

Послије непреспаване ноћи, муке и бол Милана Зорића и његове породице ипак ће се барем мало ублажити. Наиме, у напуштену кућу покривену церадом, која је сада дом Зорића, јуче су стигли представници Скупштине општине Дервента, општинског Одбора породица погинулих и несталих  и други добри људи. Они ће Зорићима помоћи да данас сахране најмилије.

- Рано моја, сад ћу бар моћи да их сахраним како Бог заповиједа – вели тихо сломљени Мирко, који тек од прије неколико дана зна да му је отац Триво погинуо.

Зорићи у загрљају бола: Преживјели пакао

          За сестру Миру (1945.) и мајку Перку (1922.) чуо је да су убијене, али није могао да пронађе њихова тијела.

Зорићи су настрадали у офанзиви бошњачко-хрватских снага на Крајину септембра 1995. године. Био је, сјећа се Миркова жена Мика, црни 14. септембар.

САХРАНА             Посмртни остаци Триве, Мире и Перке Зорић биће сахрањени данас у 14 часова у Српском православном гробљу у Дервенти.             Породицу Зорић Општина Дервента помогла је са 500 марака, а Зоран Давидовић из Осојаца организоваће бесплатан укоп. И дервентски свештеници ће без накнаде служити опијело, а у помоћ ће притећи и комшије, па ће Милан Зорић моћи достојно и како приличи да сахрани најмилије.             Иницијативу за помоћ породици Зорић покренуто је предсједник дервентског одбора Удружења породица погинулих и несталих Душан Малић.

- Када су почеле да падају гранате по селу, свекар и свекрва, заова, двије моје кћерке и ја побјегосмо у шуму. Мирко  је био на ратишту. Други дан скривања свекар рече да иде до куће да види шта је са стоком. Од тада га више нисмо видјели – с муком се присјећа Мика Зорић.

Са кћеркама Миленом и Мирјаном она ће поћи да види шта је са Тривом и још издалека видјети да је кућа у пламену и диму. Дједа нису могле да нађу.

ТРОШКОВИ             Портпарол републичке Канцеларије за тражење несталих и заробљених Милан Иванчевић истиче да породице цивилних жртава рата, уколико саме организују сахрану, имају право на 500 марака за трошкове сахране идентификованих.             У већини случајева сандуке и превоз посмртних остатака похрањених у бањалучкој Спомен-костурници обезбиједе надлежни у Градском гробљу, док све трошкове сноси Министарство рада и борачко-инвалидске заштите посредством канцеларије.             Иванчевић каже да је ово први пут да породица није преузела тијела јер није била у могућности да их сахрани. Дешавало се, међутим, да породице не преузму посмртне остатке јер не прихватају резултате ДНК анализе.

- Дјед ме много волио, а и ја сам вољела њега. Плакала сам и била љута што неће да се јави – кроз сузе говори Мирјана, која је тада имала шест година.

Њена сестра Милена (1981.) никада неће заборавити повратак у шуму.

- Било је страшно. Баку Перку и тетку Миру затекле смо у локви крви. Легла сам на баку и дуго плакала. Седам ноћи смо лежале на грудима тетке и баке, а сестра Мирјана није никако са  бакиних мртвих груди склањала главу. Седам дана смо лутале по шуми, излазиле на њиву да нађемо коју воћку или кромпир, да не бисмо скапале од глади. Навече смо се враћале код мртве баке и тетке и поред њих спавале – прича Милена.

Када више није знала шта да ради од страха, Мика је одлучила да са кћерима крене према кући. Тамо ће одмах бити заробљене. Услиједило је дуготрајно мукотрпно испитивање о свему, понајвише о Мирку.

- Питали су и за дједа Триву, баку Перку и тетку Миру. Нисмо смјеле да кажемо да су побијени, већ да су помрли у Ковиљачи, а Бјелају. Еско Дружић је хтио да нас води на мјесто гдје смо их пронашли, али нисмо смјеле да идемо. Бојале смо се да ће и нас побити – вели Милена.

Мика Зорић каже да су тада добиле чаја, а тек трећи дан и мало риже. Дружић их је питао за Мирка.

- Питао је да ли је и Мирко убијао њихове. Одговориле бисмо да не знамо, а он је узвраћао: „Знам ја. Побио је хиљаде наших људи.“ Тада нас је обузимао још већи страх.

Мирко Зорић се послије неколико дана у Дервенти састао са трећом кћерком Милком, која је сада удата у Мркоњић-Граду. Тада није ништа знао о судбини супруге Мике, кћерки Милене и Мирјане, оца Триве и мајке Перке, као и сестре Мире.

Тек након три мјесеца, 27. децембра, Мика ће са двије кћерке бити размијењена, а породица ће се окупити на Светог Саву. Тада је почела потрага за посмртним остацима Мире и Перке. Гајили су наду да је дједа Триво ипак преживио. Међутим, временом се и та нада гасила.

Прије двије године Мирко Зорић и још пет чланова породице дали су крв за ДНК анализу. Прије десетак дана стигло мује обавјештење да су посмртни остаци његове мајке, оца и сестре идентификовани. Својим потписом је потврдио да се ради о његовим најмилијим.

Сада ће, уз помоћ добрих људи, успјети барем да их достојно сахрани. Јер, кроз сузе каже он, најмање то су заслужили.

Рад удружења жена „Дервента“ из Дервенте

ЗАБОРАВЉЕНА ОД СВИХ

Чланице дервентског удружења жена пружиле велику помоћ старици Марији Ереш,

која дуго живи сама и без ичије помоћи

ДЕРВЕНТА – Дервентско удружење жена води бригу и пружа помоћ изнемоглим, болесним, остарјелим и усамљеним женама, како у граду тако и на селу.

У том смислу остварено је више посјета старим и угроженим женама. Чланице удружења однијеле су им пакете помоћи и упознале се са њиховим проблемима, да би на крају преузеле обавезе да и даље пружају помоћ како би оне оствариле права у Центру за социјални рад Дервента или у некој другој надлежној установи.

Чланице удружења жена „Дервента“ ових дана су организовале посјету 67. годишњој Марији Ереш, која живи сама у Доњој Лупљаници и уручиле јој поклон-пакет са намирницама и прибор за одржавање хигијене.

Марија је рођена у Тетими 1938. године од оца Јуре и мајке Кате Врдољак, који су давно умрли, а нема ни брата ни сестре. Није се удавала, јер је као сиромашна особа од 15. године радила на надницу за комад хљеба и сланине, како би преживјела. Већ одавно живи на старом имању и оронулој кући, некада богатих Љубичића, који су одатле давно одселили. Кућа је у пропадању, као и дворишне зграде које су зарасле у коров, шибље и шуму, па им се тешко може прићи. Ту на том мјесту самује и далеко од комшија преживљава Марија Ереш, којој само повремено, каже, наврате Слободан Томинчић, месар из Бишње и његов зет Миро Поповић, да би јој донијели нешто хране. Миро често долази да би прегледао електроинсталације које су дотрајале и промијени сијалицу, која много значи овој усамљеној жени.

Пред трошном кућом у Доњој Лупљаници: Марија Ереш са гостима

ХУМАНИТАРНА МИСИЈА Чланице Удружења жена „Дервента“ иду тамо гдје су потребне и гдје могу да помогну усамљеним, а поготово болесним и изнемоглим особама и тамо гдје могу да придобију што више присталица на хуманитарном плану. Међутим, поред хуманитарних посјета жене Дервенте организују разне приредбе, сусрете са успјешним женама, са привредницима којима предлажу да буду дародавци и да помажу свим људима који су у невољи.

- Кад промијеним сијалицу, она је љуби и с њом разговара – каже Миро и истиче да њу посебно брине како ће платити струју, дуг од 200 и више марака. Ето кад нешто дугује, онда је знају пронаћи, а овако, ако бисте било кога овдје питали за њу, тешко ће вам у околини знати рећи гдје се она налази.

Удружење жена је брзо реаговало и пронашло рјешење за Маријине невоље.

Марија је рат прегрмјела заједно и уз помоћ Срба који су јој помогли да преживи. Од њене куће све су комшије далеко, а Марије нема ни у каквој евиденцији у општинским књигама и нико на њу и не рачуна. Нису јој дошли ни из Центра за социјални рад ни из хуманитарне организације „Каритас“. Она је неписмена и не зна кад је рођена ни одакле је дошла. Не иде у цркву, па јој каже зато и не долазе из „Каритаса“.

- Овако усамљених жена има свуда, али она је посебан случај. Неписмена и неука не зна да се снађе и чами као усамљеница у овој кући. Настојаћемо да јој на основу родног листа набавимо остала лична документа, а посебно здравствено књижицу – каже Нада Додиг, која је заједно са Јованком Поповић, Горданом Пијетловић и Милицом Ратковац била у посјети код Марије Ереш.

Како се Бранко Беговић из Босанских Лужана бори са невољама

ПРОХОДАО НА – РУКАМА

Тешко рањен у ногу у „Олуји“, Бранко Беговић морао је да научи да хода - на рукама.

Као тежак инвалид успио је да својој породици озида и кућу

Невоља је Бранка Беговића, садашњег становника Дервенте, иначе избјеглицу из Петриње, натјерала да, када га већ ноге не служе, почне да хода на рукама.

Бранко је тешко рањен у ноге у офанзиви Хрватске војске „Олуја“. Гелери гранате који су му се зарили у ноге, у почетку су му дозвољавали да хода. С временом, ноге су му се потпуно одузеле. Зато је био присиљен да, уз помоћ кратких штака научи да хода практично на рукама, уз тек овлашно ослањање на одумрла кољена.

Бранко је из села Беговићи код Петриње, у коме је, поред његовог, живјело још 51 домаћинство. Све Срби. Данас је у Беговићима пет повратничких породица које, према Бранковим ријечима, живе у биједи и безнађу.

Ни Бранку, кога је, заједно са његовом породицом, ратни вртлог довео до Дервенте, није много боље. Он, наравно, није запослен, а не прима ни инвалиднину јер није пријављен. У ствари, Бранко нема ни личне карте. Живи са супругом Марицом, кћерком Бранком и 84-годишњом мајком, која је скоро потпуно непокретна. Кћерка и супруга су такође незапослене, али, каже Бранко, зараде покоју марку „на дневницу“.

Ипак, Беговићи се не предају. Посебно Бранко. Прије три године његова породица добила је од општине Дервента плац за градњу куће у Босанским Лужанима. Послије вишегодишњих потуцања по разним рушевинама и туђим кућама, био је то спас. Али, ваљало је, са готово никаквим приходима и са Бранковим хендикепом, почети правити кућу.

Темеље и плочу излио је уз помоћ комшија. Али, требало је наставити започето. Овај чудесни човјек, који данас не тежи више од тридесетак килограма, ипак се није поколебао. Радио је код једног хрватског повратника у селу Жеравац, а он му је заузврат дао нешто грађевинског материјала.

Тада до изражаја долази Бранкова челична воља и упорност. Почиње да зида кућу, сам са својих десет прстију, истина уз помоћ супруге Марице, која га пење и спушта са скеле и додаје му грађевински материјал.

Сам је озидао кућу и поставио кровну конструкцију. Комшије и путници намјерници су се чудом чудили како тај упорни човјек зида, забија ексере, поставља летве, ради за апаратом за заваривање...И трактор је прилагодио својим потребама. Кад је слободан, сакупља отпад, „мајсторише“, заварује, покушава да заради коју марку.

Тако на властитом примјеру показује да је истинита она Хемингвејева реченица да „Човјек није створен да буде побијеђен“.

- Мука ме натјерала, ето то ти је – вели Бранко Беговић – Патимо се, ћутимо и радимо. Љети је лакше, зими патимо.

ОЖИЉЦИ             Бранко Беговић у Хрватску не може нити жели да иде. Још на почетку 1991. године осуђен је на 40 дана затвора, без икакве кривице, осим што је рођен као Србин. За „успомену“ су му остали ожиљци од цигарета које су бојовници гасили на његовом тијелу. А онда је, као и сви Срби из његовог краја, морао са породицом у збјег. Тада је и рањен, а послије неког времена ноге су му се потпуно одузеле. ЗЛОЧИНИ             Хвала Богу кад сам породицу спасио. Хрватска војска је тенковима газила људе код Двора. Ми смо њима били само звијери за одстрел и сада нас позивају да се вратимо. Али, гдје и зашто да се вратим, када су се иживљавали нада мном још 1991. године – пита се Бранко Беговић.

Истиче да не би успио да уради тако велики посао да није супруге Марице.

- И она је велики борац. Подигне ме на скелу, донесе цигле, малтер, и ја полако зидам. Како зид иде горе, она ме подиже и тако све до крова – каже Бранко Беговић.

Невоља је ову породицу сустигла када им је било најгоре. Али, велики суборци. Не жале се, иако би им помоћ, било каква, добро дошла. Надају се да ће некако успјети да покрију кућу и поставе столарију, па да уселе у свој нови, муком саграђени дом.

- Да ми је само да завршим ову кућу – вели Бранко, вајкајући се на лијеву руку која га у посљедње вијеме „слабије слуша“.

Беговићи веле да им није ни на крај памети да се враћају у Хрватску. О родном крају сањају, али их за њега вежу сувише болне успомене. Зато су своју судбину везали за Републику Српску. Живот их баш и не мази, али не предају се. Ако неко помогне, неће бити на претек.

Са Танкосавом и Борком Лејић у Календеровцима код Дервенте

ПРОГРИЈАЛА НАДА

Танкосава и Борка су се силно обрадовале шпорету. У животима које њих двије троше у неком другом,

 давно прошлом времену, и наизглед мале ствари су вриједне велике захвалности

Танкосаву и Борку Лејић, дервентске „Робинзоне“ о којима смо писали у марту, ових дана су обрадовали чланови Форума невладиних организација из Дервенте, који су им допремили скромну, али за њих вриједну помоћ – нови шпорет.

- Знали смо да има веома сиромашног становништва, али текст који смо прочитали у „Гласу Српске“ нас је запањио. Једноставно нисмо могли да вјерујемо да неко живи у тако тешким условима. Зато смо одлучили да помогнемо Борки и Танкосави и, ето, довезли смо им нашу скромну помоћ – каже извршни директор Форума невладиних организација Дервента Чедомир Ћорић.

Танкосава Лејић и њена кћерка Борка своје дане проводе у Календеровцима код Дервенте. Живе усамљенички, у условима који више подсјећају на оне у претпрошлом вијеку. У колиби од прућа и дрвета покривеној травом самују далеко од свега што се догађа око њих. Струја, вода, телефон, канализација, телевизија... ствари су о којима ни не сањају. Срећне су када имају довољно брашна или кукуруза за оброк. Са свога сиромашног имања одлазе само када треба да купе нафту за лампу и нешто кућних потрепштина, или, како кажу – да се подмире.

Када је наша екипа у марту посјетила ове двије изнемогле жене мајка Танкосава је имала 85, а кћерка Борка је загазила у 55. годину живота, али изгледа много старија од болести и тешких радова.

Танкосава је издржала  зиму али јој је нагло ослабио вид. Тренутно на једно око  ништа не види, а на друго, вели „једва нешто“ са наочарима.

- Видјела сам добро до почетка овога прољећа,  а онда ме ошинуо неки топао вјетар и од тада не видим скоро ништа. Ишла сам код љекара и ништа ми није помогло. Не може ни помоћи, кад ми је неко урок набацио. Била сам овдје код једне жене која много зна и „страве саљева“ па ми је рекла да је на мене неко бацио урок. Није ми јасно само, ко то има нешта против мене – јада се Танкосава.

Борка потврђује, понављајући скоро сваку мајчину ријеч. И она је болесна – од тешког физичког напора страдала јој је кичма и хода потпуно погрбљена. Ипак, то не значи да је сада „поштеђена“ од послова. Да би се преживјело, мора се и радити.

Проклета оштра и дуга зима исцрпила је двије дервентске усамљенице. У зимском амбијенту човјеку који живи у иоле нормалним условима застрашујуће је и замислити да заноћи у њиховој рушевној колиби, у дивљини поред Укрине. Чак се ни на зов нико не може одазвати, јер су прве куће удаљене и од њихове колибе одвојене шумом.

До колибе нема пута, па је немогуће доћи до ње неким возилом, изузев трактором. Кроз траву и излисталу шуму, тек кад се приђе сасвим близу може се уочити колиба и неколико пластова сијена у ћошку шумарка.

Рекло би се да је с пеољећа овдје све много љепше и угодније, него зими. Ипак, кад се стигне до кућерка, опет завлада осјећај усамљености и дивљине. Одавде се, осим неба и густог растиња не види ништа.

Танкосава и Борка овдје „другују“ са лисицама, зечевима, а змије смукови око куће су уобичајена појава. Веле да се и у колибу завлаче. Али, навикле су и није их страх ничега.

На пут до Танкосаве и Борке Лејић кренуо је Сретко Николић који добро познаје овај крај јер је у оближњем селу рођен, а има и комад землље у близини њих. Закачио је приколицу на ауто и натоварио шпорет који је превезао у Календеровце.

И поред најбоље намјере Сретко, ипак, није могао да стигне до колибе. Шпорет је морао да истовари око 500 метара од колибе. Преко глиба и јарака ауто није могао, па је шпорет морао да се носи.

Борка и Танкосава се силно обрадовале поклону. Од сада ће њихову отужну кућицу загријавати бијели „фијакер“. Није им много објашњавано ко им је, зашто и одакле послао шпорет, јер то не би могле ни да разумију. Али, нису криле срећу-радовале су се као мала дјеца.

Њих сада муче друге бриге:како да поправе колибу и унесу нови шпорет у њу. Кажу да је „јапија“ почела да труне и прокишњава па се плаше да вјетар не преврне колибу.

- Не жалим што сам овај дан потрошио и што сам о свом трошку превезао шпорет кад видим коме смо га довезли. Па, оне се радују као мала дјеца кад им купиш играчку – каже Сретко Николић.

Његове ријечи су и истовјетан позив свима осталима који на било који начин могу да помогну овим несрећним женама да наредну зиму дочекају у барем мало бољим и људскијим условима.

Искушења Пере Ђукића из Дервенте

ПРОФЕСОРОВА ЛЕКЦИЈА ЖИВОТА

Пензионисани професор историје прошао је у животу разна искушења. Људи су према њему били више

него неправедни, а он се, упркос свему, није предавао

Не треба живот потрошити тако лако и без садржаја, а још да о том животу, који је, иначе кратак, одлучују други. Пензионисани професор историје Перо Ђукић из села Порјечине на Озрену цио се живот борио да му живот не одређују други, да му живот не униште мржња и подозрење. И успио је.

Рођен је 1934. године од оца Милана и мајке Анице. Домало изби и рат, а његово сјећање биљежи да су кроз Порјечине пролазиле разне војске и да је послије сваког од тих сукоба село остајало ојађено.

- Као дијете, све страхоте оног рата сам претрпио и упамтио – вели Перо, који се сјећа да је било муке и са четницима и са партизанима.

Углавном преживио је више гладан него сит, уплашен и немоћан. По завршетку рата имао је 12 година и у првој послијератној школи и у селу Порјечини 1946. године уписао се у основну школу.

- Тај период био је обиљежен биједом и сиромаштвом. Није се могла купити ни обућа ни одјећа. Мени је сестра од неких врећа сашила гаће, па сам то носио. Сви су ме у школи звали Перо „Пеленгаћа“. Од обуће били су путравци, ријетко прави опанци, а исплетени приглавци одоздо би се подшивали кожом од јунета или брава – памти своје дјечачке муке Перо Ђукић.

У Порјечини је школа убрзо затворена јер није било учитеља. Тако је Перо морао да иде у Сочковац, па је становао код тетке.

Основно школу ипак завршава са одличним успјехом и 1949. године се враћа у родно село.

Пошто је недостајало учитеља, добио је 30 динара ондашњих пара стипендије за упис учитељске школе у Бијељини. Убрзо му је, међутим, укинуше, па је морао да прекине школовање јер родитељи нису могли да га финансирају. Двије године се у селу бави земљорадњом, истиче се у омладинском раду, па га 1952, када је напунио 18, примају у Комунистичку партију. Изабран је за члана Среског комитета омладине. Организује рад омладине и радне бригаде које су ишле на изградњу хидроцентрале на Јабланици. Два мјесеца и сам ради у Јабланици и проглашавају га ударником.

- Као момак ишао сам на игранке и прела. Једног дана, за вријеме вашара на Велику госпојину, отишао сам код манастира на Озрену. Сутрадан сам позван у Комитет и ту су ме осудили да сам увеличавао вјерски празник. Тадашњи секретар партијске организације Вукашин Кушевић ме предложио за искључење – сјећа се Перо.

Тако, недуго по пријему, 1953. године бјеше избачен из Партије. Али, није прошло много времена, опет је поднио молбу за пријем, и то да би могао да иде у подофицирску школу. У школу је отишао, али су га у Партију примили тек 1955. године.

Завршио је подофицирску школу у Задру и четири године радио у  Земунику. Ипак, уписује средњу економску школу, коју ванредно завршава 1959, па уписује Филозофски факултет, смјер историја.

- Дуго ми нису дали да се демобилишем. Након неколико молби успио сам да се ослободим војске и наставим студирање редовно – каже Перо.

Факултет је завршио 1963. године, па пошто је био стипендиста општине Грачаница, морао је на посао у Петрово. А тамо упознаје Данку из Драгачева код Чачка, која такође „одрађује“ стипендију. Недуго затим њих двоје се вјенчавају.

- Опет мени ђаво није дао мира – наставља Перо Ђукић, а супруга Данка потврђује – Нас двоје одемо на Велику госпојину код манастира, да се мало провеселимо. Опет нас неко откуца, и ујутро нас обоје зову у комитет. Једва смо се изборили да нас не истјерају из Партије.

У Дервенту млади брачни пар стиже 1965. године. Перо се запослио у Гимназији, гдје предаје историју, а Данка чека на посао још двије године. УДервенти за њих двоје започиње лијеп дио живота. Добили су и опремили стан, стекли пријатеље и углед. Тада се у њихов живот

Перо са супругом Данком: Заједно пребродили муке

унијешаше други и почеше разна подметања. Перу 1971. изабраше за директора Гимназије, што је некима, очигледно сметало.

- Од тада у општинском Комитету СКЈ према мени покренута је општа кампања. Био сам одбачен и проглашен непријатељем. Избачен сам из Партије, анатемисан као националиста и велики Србин. Сви моји снови су се одједном срушили као кула од карата. Пријатељи су ме почели избјегавати, нису смјели са мном ни да се виђају – каже Перо Ђукић.

Из личне архиве вади документ под називом „Информација о неким негативним појавама, групашкој, фракционашкој и антикомунистичкој дјелатности у Гимназији „Владо Шупут“ Дервента“. У том документу стоји, између осталог, да је 29. јуна 1971. године расправљано о ставу Пере Ђукића у вези са револуционарним ликом Владе Шупута.

- Тачно је да сам рекао да Владо Шупут као дјечак од 16 година, не заслужује да се о њему пише монографија. Дијете које је у рату једном носило пошту на Озрен и полило тинтом слику Анте Павелића нема тих заслуга. Од двије реченице његовог ревулуционарног рада не може се написати монографија – вели Перо, који је тада дефинитивно био проглашен антикомунистом.

Послије тога  забрањују му да предаје историју, да не би политички утицао на ученике, јер историја има доста политичких тема. Од тада предаје одбрану и заштиту, латински и дактилографију.

Али, ту није крај Периних мука. Стицајем околности, 1989. на његову адресу стиже писмо Четничког покрета са материјалом о четницима и њиховој улози у рату. Изгледа да су негдје чули да је Ђукић „дисидент“, па се докопали његове адресе.

Углавном, без обзира на то што он нема никакве везе са њима, писмо доспијева у полицију. Почиње „нова рунда“ прогона и малтретирања.

- Морао са два-три пута ићи у СУП. Коначно је из Добоја дошао Мирко Џеба, који ме два сата саслушавао и на крају ми пружио руку: честитао ми на држању и рекао ми да заиста нисам крив ни за шта.

Послије тога Перо конкурише за мјесто професора историје у Гимназији, која се тада поново формирала, али умјесто њега изаберу Паву Равлића, његовог некадашњег ученика. Бјеше то вријеме почетка рата у Хрватској, националног груписања и у Гимназији. Перу колеге Хрвати означише као непријатеља хрватског народа. Дође и делегација Хрватске демократске заједнице на специјалан разговор са њим.

- У глави ми је настала збрка. До јуче су ме етикетирали као српског националисту и четника. Сада они који су водили кампању против мене почеше да се бусају у прса да су баш оно што су мени приписивали. А Хрвати ме прогласише њиховим непријатељем. Тада сам видио да су испред свега лични интереси, а да је прича о народу само параван – каже Перо Ђукић.

Судбина се, међутим, опет поиграла с њим. У Дервенти га заробише припадници Збора

ЗАРОБЉЕНИШТВО             - Када је у априлу 1992. године настала гужва у Дервенти, склоним се у кућу Вида Бобића. Убрзо дођоше „зенге“ и ухапсише ме. Одвели су ме у Дом ЈНА и смјестили у подрум. Везали су ме за столицу Илија Толић и Иван Токић. Хтио сам да сломим столицу, свашта сам им псовао, и усташку мајку. Зато су ме 24 сата држали везаног за радијатор. Неки затвореници су ме савјетовали да се не буним јер ће ме заклати, они су видјели кад су једног заклали пред њима. Тада сам се уплашио и смирио. Прошао сам разна мучења у Дому ЈНА, Рабићу, и онда сам, послије три мјесеца у Драгалићу, размијењен 30.6.1992. године. Био сам поново рођен – сјећа се Перо Ђукић.

народне гарде. Послије три мјесеца мучења и малтретирања размијењен је и дочепао се слободе. Радио је на припремању школа за наставу, а када поче школска година, опет му забранише да предаје историју. Био је „сумњив“ јер није учествовао у рату (а добровољно се пријављивао), и јер је „остао у граду са Хрватима“.

Овај професор историје данас ће рећи да је читав његов живот историја. Не може да прежали што у пензију није отишао као професор историје. Вели, ипак, да је поносан јер су његови бивши ученици барем научили да је „историја учитељица живота“.

Са Владимиром и Недељком Чечавац из Дервенте

КЋЕРКА ИМ ОСВИЈЕТЛИЛА ЖИВОТ

Владимир је у рату остао слијеп, без руке и са тешким оштећењима тијела.

Недељка је од рођења слијепа. Њихову таму обасјала је кћерка Александра

Само је јако праснуло и свјетлост је као змија зијевнула испред мојих очију. Затим дубока тама без бола. У трену све је нестало, а ја сам тада био свјестан да сам остао слијеп, без једне руке и са тешким оштећењима ноге и осталих дијелова тијела. Од тада је почела борба за мој живот и вид који ми се никада није вратио.

Ово је прича Владимира Чечавца из Босанских Лужана код Дервенте, који је као деминер 25. октобра 1995. године приликом деминирања терена у теслићкој општини тешко рањен. Од тада Владимир не види, нема руку, пола десног стопала. Инвалид је  прве категорије са стоодстотном неспособношћу.

Каже да је морао да се помири са судбином и да се прилагоди ситуацији.

- Никада се не треба предавати. Човјек док живи треба да се бори и да има наду и вјеру у боље. Није било лако, својом упорношћу успио сам се прилагодити новом животу, па ми није толико тешко – каже Владимир, истичући да је његов животни сан прекинут и да се више никада не може повратити.

- Моје очи и мој вид сад је кћеркица Александра. Она ће мене и супругу Недељку водити даље у живот који тек са њом има смисла. Њеним рођењем нашли смо своју срећу – рећи ће поносни Владимир.

Љекари више не могу помоћи овом човјеку да поново прогледа. До кобног дана био је потпуно здрав, али се судбина сурово поиграла с њим.

Владимир данас не може да одговори на питање како је човјеку који је нормално видио сада када види само тамну и ледену дубину испред себе у коју стално понире и не може из ње изаћи. Опет ће поновити да је морао да се прилагоди, а одакле му воља и снага за новим начином живота, ни сам не зна.

Послије дуготрајног лијечења завршио је курс читања и писања на Брајевом писму у Заводу за слијепа и слабовида лица у Дервенти. Од аустријског Црвеног крста добио је донацију за аутоматску телефонску централу и запослио се као телефониста у Заводу. Уз помоћ општине Дервента и борачке организације ријешио је и стамбено питање и каже да је – задовољан.

Али, ако му је та несрећа донијела толико патње, други догађај се посрећио: у Заводу за слијепе и слабовиде у Дервенти упознао је Недељку Симић, родом баш из Теслића. Да прича буде интересантнија родна кућа јој је само неколико стотина метара удаљена од мјеста гдје је Владимир страдао.

Недељка је слијепа од рођења и у дервентском заводу је нашла посао. Њих двоје никад се нису сусрели док Владимир није дошао у Завод на обуку из Брајевог писма. Потом се и он запослио.

- У Заводу сам Владимира упознала као радног колегу. Кроз разговор наша веза је све више јачала и једноставно сам се заљубила, а и он је исто осјећао. Тако смо се и вјенчали.

Недељка је слабовида од рођења и каже да јој то много не смета, јер није ни научила на боље. У кући нормално ради све послове: куха, пере, пегла, а у слободно вријеме разговара са супругом.

- Нисам се никада надала да ћу наћи за мужа човјека који је изгубио вид у најбољим годинама. Успио ми је дочарати љепоту природе и живота коју никада нисам видјела.  Тужно је и помислити а камоли рећи, али да није страдао, вјероватно се никада не бисмо ни срели – вели Недељка.

Каже да се обоје исплачу када иду у Теслић и пролазе поред мјеста на којем је Владимир настрадао.

- Вољела бих да није страдао и да данас види, па макар ја и не била његова супруга – каже Недељка.

А Владимир додаје:

- Ко зна, да није било ове несреће, можда бих опет нашао Недељку.

Ово двоје слијепих људи се добро слажу и кажу да имају брак пун среће и задовољства. Њихов живот увесељава кћерка која је крајем октобра прославила први рођендан. Она им је животна спона која даје наду за живот и борбу за боље. Кажу да су са дјететом добили више него што су очекивали. Недељка је сама хранила бебу једно вријеме, а онда је нашла једну жену да је чува, јер је морала да се јави на посао.

Владимир и Недељка. Кћерка највећа срећа

ЛИЈЕЧЕЊЕ             Владимирово лијечење је трајало веома дуго – од 1995. до 2000. године. Више пута је оперисан и то у Бањој Луци, на Војно-медицинској академији у Београду, у Антверпену и Франкфурту. Послије операције у Франкфурту више није било наде да ће му се вратити вид.             - Љекари ми нису могли вратити вид и с тим сам се морао помирити – каже Владимир.

Владимир Чечавац је савладао и Брајево писмо на рачунарима на једногодишњем курсу у Бањој Луци и сада преко интернета успоставља везу са многим сличним породицама. Преко интернета и помажу једни другима, набављају књиге, стручну лиетратуру, дописују се...

- Нисмо пуно захтјевни – каже Недељка – слажемо се и не треба нам ништа више. Кћерка нам је све. Имамо доста пријатеља и задовољни смо.

Кћерка је већ проходала, а када у кућу улазе родитељи од задовољства вришти и скаче. То их посебно радује. Недељка ипак каже да Александра више воли тату, али да због тога није љубоморна. Обоје маштају да једног дана купе ауто и да их кћерка вози, да не морају увијек друге молити кад негдје путују. Зато су већ почели да штеде за ауто.

За Владимира највећа срећа и животни садржај је онај кад се оженио са супругом Недељком. Од тада рећи ће он, све у његовом животу испуњено је задовољством и вољом за живот. Поготово од када је на свијет дошла Александра.

Двоје младих људи са којима се судбина поиграла ипак су задовољни. Кажу да за срећу није потребно много. Нешто новца им треба за живот, добили су стан у којем мирно и сложно живе, а богатство већ имају – зове се Александра. Она им је свјетиљка која обасјава таму у којој су се, стицајем околности нашли.

У Основној школи „19. април“ у Дервенти

ЖЕЉАНИ СЕ ИСПУНИЛА ЖЕЉА

Уз велико разумијевање наставника и ученика и мајчину помоћ  Жељана је савладала своје прве лекције

Жељана Татомир, хендикепирана дјевојчица из Дервенте, најзад је досањала свој сан: кренула је у школу, а наставу слуша са својим вршњацима у Основној школи „19. април“.

Тако ће Жељана моћи да осјети како изгледа „стварни свијет“, од којег је због свога хендикепа морала да буде одвојена. Жељана, наиме, не може да се креће без специјалних колица.  Уз мајчину помоћ и разумијевање и подршку наставника и ученика, Жељана је, ипак, одслушала своје прве часове. И, бескрајно је срећна, јер јој се испунила стална жеља.

Укључивање лица с посебним потребама у нормалне друштвене и животне токове представља, заправо, посебан проблем који се настоји првенствено превазићи у породици.

Може се рећи да је то лакши дио тешког процеса у коме потом слиједи укључивање у друштвену заједницу у којој живи.  На тај начин се лицима са хендикепом помаже да се не осјећају одбаченим у друштву.

Уједно, разним активносима са здравим и уз помоћ здравих, хендикепирана особа исказује своју креативну способност и усмјерава своје напоре ка новој, сврсисходнијој организацији властитог живота.

Овим веома важним друштвеним питањем данас се, нажалост, баве ријетки, међу њима и неке невладине организације. Но, реформом школства предвиђено је да дјеца с посебним потребама и одређеним хендикепом морају да похађају школу заједно са здравим ученицима.

Школе, међутим, нису баш спремно дочекале дјецу са разним врстама хендикепа. Оне, наиме, у ранијим периодима нису ни школским програмима, али ни архитектонским рјешењима, прилагођене овој дјеци.

У дервентској Основној школи „19. април“ већ се сусрећу са таквим проблемима. И поред најбоље намјере да се уради све на прихвату ове дјеце и да се испуне потребни услови,

Жељана Татомир: Најзад са вршњацима у учионици

школа још није у могућности да ријеши све препреке за нормално похађање наставе Жељане Татомир.

Ипак, успјели су да преуреде санитарне просторије за њене потребе, да организују наставу у учионици која је у приземљу, а о њој је задужена и посебно брине њен разредни старјешина Борка Бешлић.

- Жељана је добро дијете, вриједна је и добро учи, а другови у разреду јој помажу у читању, писању, цртању и у другим активностима – каже учитељица.

Ипак, велики терет у Жељанином укључењу у друштво, сноси њена мајка Мира Татомир.

- По читав дан сам са својом Жељаном – од јутра до мрака. Устајем ујутро у шест и морам да је отпратим у школу. На великом одмору јој однесем доручак и одведем у тоалет, а послије дођем по њу да је одведем кући – каже мајка.

Њих двије код куће заједно раде задатке, вјежбају на струњачи. Скупа раде и неке кућне послове.

- Тешко је, али сам за своје дијете спремна да уложим сав свој труд и напор. Драго ми је што иде ушколу са здравом дјецом гдје јој сви желе помоћи да буде успјешна – каже мајка Мира Татомир.

У школи истичу да се Жељана одлично уклопила са својим вршњацима. Комуникације су нормалне, а другари и другарице већ су почели према њој да се понашају као и према свим другим ученицима. А то је, за дјецу са посебним потребама најважније – да се осјете једнако вриједним и корисним.

Иначе да би се дјеци са посебним потребама омогућио лакши долазак у школу дервентско Удружење ратних војних инвалида је у оквиру програма „Учимо заједно“ уредило прилазну стазу.

Тако Жељана са својим колицима – мотором може несметано да уђе у школу. Али, потешкоће и даље представља улаз са главног пута према школи који је потребно асфалтирати, а за шта школа нема новаца.

Ипак, треба вјеровати да ће се изнаћи рјешење овога проблема јер Жељана је на неки начин „пробила лед“ и за другу дјецу са посебним потребама која би требало да крену у школу.

КНЕЗ СА СЈЕКИРОМ

Надимак који носи Зоран Кнежевић не одговара баш његовом животу. Јер, Кнез, како га сви зову, за живот зарађује тешко и мукотрпно – сјекиром.

Кнежевић је четрдесетједногодишњак који је у Дервенти познат по томе што преживљава цијепајући огревно дрво. Има чак и подсјетницу, на којој пише „Цијепам дрва брзо и квалитетно – Кнез“.

Необичним и тешким „занатом“ је почео да се бави прије 12 година, још док је трајао рат. Као и многи други, остао је без посла, па је тешке ратне дане ваљало некако преживјети.

Негдје 1994. године исцијепао је комшији пет метара дрва, а овај мује платио. Зарада је била мала, али је било довољно да се купе основне потрепштине.

Од тада Зоран не испушта сјекиру из руке. Послије тога и други су почели да му нуде тај посао.У први мах могао је дневно да исцијепа пет метара кубних, али је сваким даном усавршавао технику и начин цијепанја, па је убрзо достигао рекордних петнаест метара дневно.

На тај начин је могао да стигне на више мјеста и да више заради. Људи су га звали на све стране, а Кнез је испуњавао жеље и договарао послове биљежећи датуме када ће гдје стићи. Никада није омануо – долазио је тачно у заказано вријеме, а непоштене уговоре није склапао. Некад је морао и да одбије посао, ако би процијенио да не може да заврши на вријеме.

Зато, углавном не пристаје на захтјеве да исцијепана дрва сложи у шупу, јер му то одузима много времена. Ипак, то ће урадити, чак и без додатне накнаде код старијих и изнемоглих лица.

Кад цијепа дрва, Кнежевић је увијек сам. Не воли друштво, а кад ујутро започне посао, не стаје док не падне ноћ. Одмори су кратки, тек толико да запали цигарету и одахне.

- Зна се, сезона цијепања дрва је у јесен. Тада је највећа потрага за мном и не могу свима удовољити, али има оних који ће по мјесец и више чекати да исцијепам дрва, јер им се допада што ја цијепам све цјепанице исте величине. То им је погодно за ложење – каже Кнежевић.

Вели да нема дрвета које не може поцијепати.

- Овај посао ријетко је ко савладао као ја. Не могу ме стићи ни у количини исцијепаних дрва. Мој рекорд је 15 кубних метара, а просјек ми је око 12 метара дневно. То је велика гомила дрва, треба свако дрво преврнути преко руке – вели Кнез.

Живи у стану са мајком Олгом којој су 64 године и сестром Смиљом којој је 39 година. Сви живе од мајчине пензије од 88 марака, па је Зоранова зарада као добро дошла да се преживи.

- Нисам никада ни могао сањати да ћу морати хљеб са сјекиром у руци да зарађујем. Али, неко, ваљда, и то мора да ради. Зарадим толико да нас троје можемо да преживимо. Срећом, нисмо трошкали, скромни смо, па се некако изађе на крај – каже Кнежевић, наглашавајући да је боље да ради и овако тежак посао, него да краде.

- Поштено радим, а жуљеви на рукама су само моји, а образ чист не боји се да ће неко банути ноћу у кућу због шверца, дроге или крађе. Ја своје знам и не бих се мијењао са многима које знам – каже искрено Зоран Кнежевић, звани Кнез.

Живот га није мазио и не мази га, али је спреман да му погледа у очи. Већина Дервенћана га познаје, а посебно је радо виђен гост код пензионера, старијих и изнемоглих људи. Јер, када не цијепа дрва, он их обиђе, донесе новине, помогне. Такав је дервентски Кнез.

Уз пругу  од Дервенте до Добоја још стоје бункери из Другог свјетског рата

СВЈЕДОЦИ ЗЛИХ ВРЕМЕНА

Бетонска утврђења, у облику стијене, са улазом и пушкарницама, служила су за чување пружног правца до Сарајева

ДЕРВЕНТА – Поред трасе некадашње пруге уског колосијека, популарно зване „ћиро“, од Дервенте до Добоја, још се могу видјети остаци бункера који су израђени за вријеме Другог свјетског рата.

Бетонска утврђења у облику стијене, са улазом и пушкарницама, служила су за чување пружног правца до Сарајева, гдје су боравиле до зуба наоружане фашистичке окупационе снаге и усташке сатније које су имале задатак да сачувају жељезницу по сваку цијену.

Шта је све тадашња власт предузимала како би сачувала пруге, свједоче записи из књиге „Раднички покрет и НОР Дервенте“.

Котарска област Дервента упутила је 22. новембра 1941. године наредбу Опћинском поглаварству за одређивање талаца.

У наредби се каже да су „с обзиром на честе нападе на жељезничке пруге, државне власти приморане да подузимају оштрије и ефикасније мјере на очувању државне имовине и живота грађана“. Као гарант да ће шине бити сачуване, тадашње власти су узимале таоце из општина кроз које је пролазила пруга. Упозоравали су таоце, али и цјелокупно становништво,

да ће у случају и најмањег напада на жељезничку пругу и објекте на подручју овога котара, сви бити стријељани.

Из тог документа, упућеног Великој жупи Посавље у Броду, види се колико је било одређено талаца.

Из општине Лужани узели су три, Дервента село десет, из Осиње десет талаца, као и из града. Из Лужана се није могло узети више, јер тамо готово да више није било мушкараца. У наредби коју је потписао „Котарски предстојник“ напомиње се да жељезничку пругу Дервента – до граница Котара – чувају и домобрани.

Лужанчани су већ у то вријеме били масовно одведени у логоре Славонска Пожега и Јасеновац, па их зато није ни било у селу.

Многобројни поборници рушења споменика који свједоче о страдању народа у Другом свјетском рату, никада нису ни поменули да би те бункере, из којих је убијано све живо, требало порушити или натписом обиљежити да сви знају у које су и какве сврхе прављени.

Реченица „очувању државне имовине и живота грађана“ у то вријеме није подразумијевала Србе, Јевреје, Цигане и све друге непослушне Хрвате, муслимане и комунисте.

Прије почетка Другог свјетског рата у Дервенти је било више од 40 угледних домаћинстава Јевреја, а заједница је бројила преко 300 чланова. Послије рата у Дервенти их је остало неколико.

КУЛТУРА И ОБРАЗОВАЊЕ

„Ослобођење“, 6.август 2003. године

У Прљачи на Укрини код Дервенте и Прњавора

ДРУЖЕЊЕ РИБОЛОВАЦА И ПЈЕСНИКА

У Доњим Церанима један мали диван крајолик увучен у обале ријеке Укрине, браном преграђен за прњаворски рибњак у љепоти рогоза, зеленила и разног дивљег цвијећа свуда околином, врба и топола које се надвијају све до воде и пењу високо у небо, са оближњим шумарцима у којима има љешника и дивљег воћа, назива се Прљача. У долини с друге стране ријеке простиру се кукурузишта, па све личи на неку малу оазу омеђену љепотом природе и плаветнилом неба. И док, тик не дођеш на то мјесто поред ријеке не можеш видјети ништа. Са дервентске стране је село Доњи Церани, преко ријеке је прњаворска општина и село Штрпци. Над обалом шума са друге стране непрегледна равница, па се из далека не види то мјесто како га људи од давнина називају Прљача, гдје је у непосредној близини некада била воденица – Каиновића млин са браном.

Стога, хтио или не хтио, да би видио љепоту звану Прљача на ријеци Укрини, мораш се спустити из Доњих Церана низ обалу уз коју возила могу само првом брзином, а са друге стране се долази равницом из села Штрпци. А онда, када се стигне пред очима се стварају чари природне љепоте и људског стварања. Бетонска брана преко које се вода прелијева и лагано клизи пребацујући се у валовима даље преко огромног камења са мноштвом купача у вировима и на брани, којом плове шаролики бродићи и  чамци. На обалама поред врбачића пецароши, и дивни објекти за боравак и пружање угоститељских услуга, што све укупно употпуњава природну љепоту и ствара једну равнотежу између ријеке и земље у вјештачки додатим елементима пред очима које виде и души која осјећа љепоту крајолика на ријеци Укрини.

Интересантно је, зашто се то мјесто које није прљаво и ружно зове Прљача. О томе не знају ништа ни мјештани. Кажу да се некада ријека Укрина звала Дерава, зато што никада није мировала. Сваке године је своје корито мијењала, правила завијутке, менадрирала, пресијецала саму себе. Сва равница уз ријеку назива се укриништима. Никада се не зна, када ће и куда сљедеће године скренути свој ток. Наизглед, то је мирна ријека, али њене бујице када се спусте са планине и скупе многобројни потоци, рјечице и притоке Илова и Вијака, тада просто полуди и руши све пред собом.

То је ријека Укрина! Извире испод планине Борја, спушта се до бање Кулаши гдје се спаја са Малом Укриницом и даље тече кроз општине Прњавор, Дервенту и Српски Брод. Ту се улијева у ријеку Саву. Највећа је ријека која има извориште и утоку у Републици Српској.

Негдје, на средини тока ријеке Укрине између села Доњи Церани на дервентској општини и села Штрпци на прњаворској је мјесто звано Прљача, које постаје познато сваке године све више по „Илинданском дружењу пјесника и рибара“.

СУСРЕТИ ПЈЕСНИКА „ПРЉАЧА 2003.“

У организацији Српског књижевног клуба „Вихор“ из Дервенте већ четврту годину заредом одржавају се књижевни сусрети и дружења књижевника из Републике Српске и спортских риболовних друштава. Спортско риболовно друштво „Укрина“ из Дервенте уједно организује такмичење рибара. На Прљачу су до сада долазили и упознали је рибари из свих дијелова Републике Српске и дружили се са пјесницима.

На овогодишњем књижевном дружењу окупила су се значајна књижевна имена као што су: Ранко Прерадовић и Стевка Козић Прерадовић из Бања Луке, Миле Мутић и Сузана Драгић из Приједора, Недељко Санчанин и Војин Тривичевић из Прњавора, Алек Перановић и Васо Антић из Шамца, те Милорад Мишо Ђурђевић, Славко Покрајац и Савко Пећић из Дервенте, млађи чланови Српског књижевног клуба „Вихор“ Дервента и „Таласи“ Прњавор.

Од спортских риболовних друштава били су присутни рибари из Бања Луке, Градишке, Шипова, Добоја, Дервенте, Доњих Церана и Појезне.

Илинденска књижевна дружења су започела прије четири године с циљем, да се кроз стваралаштво и поезију анимира очување ријеке Укрине заједно са рибарима и љубитељима лијепе писане ријечи и свих оних који воле чистоту и љепоту природе. До сада је на стотине исписаних стихова и пјесама о ријеци Укрини и ријекама од дана првих сусрета.

Мјесто, као што је Прљача је права инспирација за пјеснике у љепоти жубора чисте ријеке и природе која се као Богом дана родила за пјесника. На том мјесту душу одмарају, пјесме за незаборав стварају, бистрину бистре и рибу води дарују и пјесници и рибари.

Посебна част на овогодишњим „ИЛИНДАНСКИМ КЊИЖЕВНИМ ДРУЖЕЊИМА ПРЉАЧА 2003“ је била да је Српски књижевни клуб „Вихор“ дочекао и представио многобројним знатижељницима лијепе писане ријечи Ранка Прерадовића. Био је то и први његов сусрет са пјесницима и публиком баш на дружењу на Прљачи након претходног дана када му је саопштена награда за књигу „Кост и цвет“ на „Шушњару 2003“.

Ранко, посебно расположен, био је узбуђен сваким поменом који се односио на награду, па ће у једном моменту рећи, да се никада до сада није радовао награди као овој, јер је она за њега нешто посебно. Посебно, зато што је читав скуп и манифестација на Шушњару посвећена невиним жртвама геноцида над српским, јеврејским и ромским народом уочи Илиндана 1941. године, када је само за један дан побијено 5500 дјеце, стараца, жена – невиних људи, па ако је само дио нечега написао или рекао да се ове жртве не забораве и у вјечности запамте онда је својим дјелом успио.

Док рибари рибаре, писци се сликају

И о организацији књижевних дружења на Прљачи такође су изречене највеће оцјене за организацију.

- Сматрам да је Српски књижевни клуб „Вихор“ успио да за кратко вријеме ово дружење претвори у највиши републички ранг. Штета је што се ово све скупа још више не манифестује, а потребно би било уложити мало више труда да се можда сљедећих година одржавају и службени књижевни сусрети, а након тога дружење, то би више значило за град Дервенту, а може се придружити и Прњавор, рекао је Недељко Санчанин.

Миле Мутић је одушевљен карактером сусрета и каже да ће сваке године доћи, а ово му је био први пут.

- Као дијете сам ловила рибице зване пишкур у кошару, стога ме ово све скупа подсјетило на моје дјетињство и куд ће шта више да ти неки сусрет или дружење учини задовољство и натјера на размишљање које те одмара. Рибице, ријека, пјесници рибари, а ријека тече, тече, тако су рекли и за мене, Стевка, тече, тече.....! – одушевљено рече Стевка Козић Прерадовић.

- Волим дружења и упознавања нових људи, ово је за мене било непознато, а шта рећи, доћи ћу и на годину, сада знам гдје смо – на Прљачи, чудно ми је то некако звучало, ријечи су Алека Перановића.

А рибари нису могли да схвате да дружење са пјесницима може бити овако интересантно.

- Ма рибу ловимо, а пјесници пјесме пишу о љепоти Укрине, о нама, куда ће шта љепше и боље, ја се с правом на овим сусретима одморим, каже Стојан Давогић, предсједник Спортског риболовног друштва „Укрина“ Дервента.

КАРАКТЕР ДРУЖЕЊА

Дружење пјесника и рибара на Прљачи има више забавно-рекреативни карактер и поред тога што се на дружењу могу чути и стихови, рибарске или пецарошке приче. Зато су ова дружења посебна, што ће рећи необавезна за учеснике да се презнојавају и траже коју ће најбољу пјесму или рад прочитати. Превасходан је циљ, одмор, рекреација, дружење, упознавање, што не значи, да ће сваке године и овај сусрет а већ има размишљања постати и на неки начин наградни или да се прогласи најбоље пјесничко остварење барем регије.

На крају су рибари подијелили дипломе, а за награду побједницима „Вихор“ је обезбједио књиге.

Српски књижевни клуб „Вихор“ је додијелио „Повеље“ о Илинданском књижевном дружењу „Прљача 2003“.

Посебно интересантан је био сусрет такмичара рибара и књижевника. Књижевници су добро прошли, заузели су трећу позицију, а требало је удицом на пловак најбрже ухватити три рибице.

Културно-умјетничко друштво „Дервента“

КОНЦЕРТ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Српско културно-умјетничко друштво „Дервента“ обиљежило је десет година свога постојања концертом игара и пјесама, припремљеног поводом крсне славе ВРС Видовдана. Пред многобројном публиком у сали Клуба ВРС чланови Друштва су представили све што су научили у току једне године, односно за десет година свога успјешног рада и дјеловања. Српско културно-умјетничко друштво „Дервента“ је формирано 27. јуна 1994. године. За протеклих десет година друштво је окупило велики број младих људи, који су играјући, пјевајући и свирајући научили и остварили то што је најважније, дружење, рад и живот у колективу, његовање пријатељства, традиције српског фолклора и фолклора осталих народа.

У Друштву углавном раде ентузијасти, а највише се истичу кореограф Милица Ратковац, Душанка Панзаловић и професори Јованка Поповић и Нада Додиг. Уз велике напоре постављено је 11 кореографија, а поводом јубилеја десет година постојања изведена је и дванаеста кореографија. За све кореографије КУД „Дервента“ посједује сопствене ношње са примјерцима старих оригинала. Друштво чине фолклорна, хорска, музичка, рецитаторска и новинарска секција.

Прво своје гостовање Друштво је имало 1994. године у Дрвару, а затим 1995. турнеју по Савезној Републици Југославији. Послије тога низали су се сусрети, фестивали, концерти у свим крајевима Републике Српске, Србије, Хрватској и Грчкој. Све је више младих људи који желе да науче играти и пјевати и да од заборава сачувају обичаје и ношњу свога краја, кажу у Српском културно-умјетничком друштву „Дервента“.

Од кореографија најчешће се изводе игре из Шумадије, нијемо гламочко коло и за ову кореографију на фестивалу у Грчкој Друштво је добило посебно признање, затим Врањанска свита, а дванаеста кореографија су игре из Македоније.

Традиционално сваке године чланови Друштва свечано испраћају на студије своје колеге. Овога пута, то су биле: Славица Радановић, Наташа Мрђа и Маринка Зорић, а бивши чланови Друштва, сада већ успјешни студенти за ову прилику су дошли на концерт и извели једну од својих кореографија. По оном што су показали, могло се видјети, да је ово Друштво својом организацијом и зрелошћу достигло врхунац у области фолклора, па није чудо што је публика сваки наступ и нову кореографију пропратила дугим аплаузима.

Дјела Саше Богдана у Дервенти

ГРАФИКЕ - СИМБОЛИ ОПСТАНКА

Изложбе не бројим, јер увијек настојим да стварам даље и што боље. Ако је ова изложба најбоља до сада,

а о њој говори присуство посматрача, онда је то моја прва изложба, рекао аутор

ДЕРВЕНТА – Изложба графика дервентског сликара и вајара Саше Богдана, под називом „Опстајање“, која је отворена у просторијама Народне библиотеке „Бранко Радичевић“ у Дервенти, привукла је пажњу љубитеља умјетности.

Организатор ове изложбе је Удружење ликовних стваралаца из Дервенте, у сарадњи са Дерветнском библиотеком.

У сриједу навече, просторије Народне библиотеке биле су претијесне да приме све знатижељнике и љубитеље ликовне умјетности који су жељели да присуствују отварању и разгледању графика које носе поруку опстајања.

Оне снажно изражавају поруку и опомену времена у којем живимо и потребу очувања околине.

Саша Богдан: Опомена времену

- Поруке из графика Саше Богдана осјећам као оштро упозорење наступајућем дану. Желио бих да извор може бити само извор. Сад ми се чини да само ријетки, и то они који ће вјероватно у најблажем случају прогласити чудацима, његују извор, док остали понором газе.

БИОГРАФИЈА             Саша Богдан као сликар и вајар, а поред тога и пјесник, члан је Удружења ликовних и примијењених умјетника Котор.             Самостално је до сада излагао по неколико пута у Дервенти, Прњавору, Добоју, те у Загребу, Новом Саду, Котору, Маглају, Приједору, Херцег Новом, Бањој Луци. Оснивач је и предсједник Удружења ликовних стваралаца Дервенте.

А ми, свјестан сам више изворе и морамо и можемо његовати и сачувати, и лијепо писаном ријечју и упозоравајућим покретом боје у неспутаном мишљењу – рекао је отварајући изложбу дервентски пјесник Милорад-Мишо Ђурђевић.

- Изложбе не бројим, јер увијек настојим даље да стварам и то што боље. Ако је ова изложба најбоља до сада, а о њој говори присуство посматрача, онда је то моја прва изложба – рекао је Саша Богдан, не кријући задовољство што је на отварању изложбе било доста посјетилаца.

Изложбу је посјетио и начелник општине Дервента Милорад Симић.

Вече Слободана Наградића у Дервенти

ЧОВЈЕК У СМУТНОМ ВРЕМЕНУ

ДЕРВЕНТА – Књижевник, публициста и научни радник Слободан Наградић је упознао, спознао и искусио оне животне нити које говоре о настајању, постојању и опстајању човјека у једном смутном времену у којем се не зна да ли појединац нешто значи свијету или не.

Ово је на књижевној вечери, посвећеној стваралаштву истакнутог српског писца Слободана Наградића, одржаној у Дервенти, истакао пјесник Милорад Мишо Ђурђевић.

- Слободан Наградић је познат и непознат у свом завичају, поред својих најмилијих, умом и дјелом које чини. Да није тако, онда се Наградић, који се роди у малом селу Црнча, не би представио први пут послије више од 20 година пред својим суграђанима. То је, ваљда, усуд људи који не требају бити криви што су рођени у малом селу _____ духом и памећу – рекао је Ђурђевић.

Слободан Наградић: Спознао животне нити

ХРАБРОСТ             - Ово је ново вријеме изазова, и оно тражи оне који имају нешто у глави, који ће знати и умјети ходати усправно, а да не постижу аутоголове. Лакше је и орати и копати ,а и то сам радио, него на празан бијели папир пренијети мисли које далеко стижу и значе у топоси полиса мог – рекао је Слободан Наградић.

Зоран Милошевић казао  да је књига „Голуб и маслина књига о миру“ испред испред времена у којем је настала, те је она примјер и поука за наук и дјеловање у раду за мир. Књижевник  Анђелко Анушић је рекао да је Наградић књижевно-публицистички истраживач, о чему говоре и његове књиге ''(У) Топоси полиса мог'' и ''Друштвенословне енеаде''.

О новој Наградићевој књизи, која је тек изашла из штампе''Цијена усправног хода'' говорио је бањалучки писац Ранко Прерадовић.

Он је подсјетио да је Слободан Наградић до сада написао 23 књиге и брошуре,48 научних радова, 88 стручних радова и мноштво других публикација.

Сликање на Патковачи поред Укрине

РИЈЕКА ОБОЈИЛА ПЛАТНА

Богатство ових сусрета је и у томе што је отворило душу за многе младе ствараоце,

а неки од њих су имали први пут контакт са уљем и платном

ДЕРВЕНТА – Ликовна колонија на Патковачи поред ријеке Укрине одушевила је посјетиоце и све љубитеље ликовне умјетности у Дервенти. Дервенћани, који су привржени природним љепотама ријеке Укрине, били су веома изненађени и одушевљени оним што су у три дана могли да виде на познатом купалишту Патковача.

Лијепо вријеме привукло је велики број посматрача, који су имали прилику да се први пут сретну са сликарима у природи и да виде како се ствара једно умјетничко дјело. Умјетници су погледом и душом доживјели амбијент у свом окружењу и пренијели природне љепоте на платно.

Сусрет сликара је имао веома добар одзив еминентних и већ надалеко познатих сликарских умјетника као што су академски сликари Бранко Никитовић из Вишеграда, Бране Вишт из Добоја, Изет Ђузел и Нарцис Катарџић – Дервенћани који живе у Загребу и Словенији.

Млади сликари: Показују таленат

Свој ауторитет и дружење са сликарима предсједник Удружења ликовник стваралаца Дервента Саша Богдан искористио је да, поред многобројних младих сликара, привуче и обезбједи учешће једног броја оних веома познатих ликовних умјетника. – Сви су они били одушевљени мојим позивом и нису гледали на услове и значај колоније, него су хтјели да је подрже. Умјетници су дали једну нову димензију овој колонији, која ће већ сљедеће године бити много садржајнија и боље организована – рекао је Саша Богдан.

Учесници колоније нису крили задовољство што су учествовали на једној малој колонији сликара, која тек треба да се развије и да процвјета у оном смислу како је то све замишљено. Њих је избор мјеста за колонију на ријеци, са обиљем лијепих детаља, купача, пејзажа, риболоваца и оних који као шетачи навраћају, одушевио и својим учешћем су допринијели да све то буде више од обичног сусрета ликовних умјетника.

Бранко Никитовић: Инспирисан природом

- Долазићу сваке године и даћу све од себе да колонија заживи пуним сјајем, а ово што сам доживио и видио је више од стварања колоније. Ја ћу и помоћи не само учешћем, него и у организацији самих сусрета – каже Бранко Никитовић из Вишеграда.

Бране Вишт из Добоја пожелио је успјех дервентским сликарима.

- Да не желим успјех, не бих се нашао на овом сусрету. За почетак је много урађено, тешко је овакве послове радити кад нема новца, а ја мислим да ће Дервенћани имати слуха да још јаче подрже Удружење, јер ће од свега увијек имати највећу корист град, који ће стварати фундус умјетничких дјела сваке године – истиче Бране Вишт из Добоја.

ФУНДУС Сви радови су остали Удружењу ликовних стваралаца у Дервенти, од којих ће се направити фундус сликарских дјела, а планиран је посебан изложбени простор, као и једном годишње излагање сликарских радова на Патковачи, на отвореном, са учешћем и сусретом књижевних стваралаца.

Богатство ових сусрета је и у томе што је отворило душу за многе младе ствараоце, а неки од њих су имали први пут контакт са уљем и платном.

Представљен живот и рад Слободана Наградића и Станише Тутњевића

РОДНИ КРАЈ У ДУШИ

Прву пјесму објавио сам у „Дервентском листу“ и зарадио хонорар. Колега који је објавио укрштеницу добио је

више новца. Схватио сам да се од књижевности не може много зарадити, прича Станиша Тутњевић

ДЕРВЕНТА – Захваљујући Секцији за дјечији осмјех из Основне школе „19. април“ Дервенћани су имали прилику да се упознају са животом и радом професора доктора Станише Тутњевића и професора Слободана Наградића.

Секција је организовала трибину под мотом „Књига о животу човјека“ како би представила ове двије истакнуте личности из научног, књижевног и културног стваралаштва које су поникле на просторима ове општине.

О њиховом животу и раду говорио је и професор доктор Срето Танасић са Српске адакемије наука и умјетности у Београду, који је такође родом из Дервенте.

Станиша Тутњевић рођен је у селу Доњи Детлак из којег је отишао у свијет жељан учења. Животни пут одвео га је у Београд, гдје и данас живи и ради, али своје село никада није заборавио. Говорећи о своме животу, Тутњевић каже да је поезију заволио још у основној школи.

- Своју прву пјесму објавио сам у „Дервентском листу“ и зарадио хонорар. Колега који је објавио укрштеницу добио је више новца. Још тада сам схватио да се књижевним радом не може много зарадити – прича Тутњевић.

Без обзира на све, наставио је, каже, да пише до друге године факултета. Окушао се у дјечијој поезији, али и пјесмама о свакодневном животу. На факултету се, ипак, опредјелио за научни рад у области књижевности.

Мало село Црнча дало је још једно име значајно за науку и књижевност на које суграђани могу бити поносни. Слободан Наградић из овога мјеста отишао је у Сарајево гдје је завршио филозофију и социологију. Ту је остао до рата, а данас живи у Градишци. Радио је као новинар, предавао на Филозофском факултету у Бања Луци, а сад је помоћник министра за људска права и избјеглице у Савјету министара БиХ.

- Иза себе је оставио дубок траг, како у новинарству, тако и у научном раду. Написао је низ научних и стручних радова и читаву малу библиотеку књига – рекао је о њему Срето Танасић.

Секција за дјечији осмијех за посјетиоце је припремила и културно-забавни програм, а придружио им се и женски хор Културно-умјетничког друштва „Босиљак“. Гостима су поклонили и повеље и портрете урађене на платну.

Дервента: Основна школа „Ђорђо Панзаловић“ Осиња

ЊЕГУЈЕ СЕ ИЗВОРНИ МЕЛОС ОСИЊСКОГ КРАЈА

У ОШ „Ђорђо Панзаловић“ Осиња активна је фолклорна секција, која његује изворни мелос осињског краја. У секцију су укључени ученици свих разреда, па и они млађи, што су тек кренули у школске клупе. Наставници у школи настоје, да што више прикупе података о етно ношњи осињског краја и на основу тога се реконструишу у праве ношње, по узору како су некад изгледале. Понегдје се у селу још нађе ношња стара више од 100 година, што је драгоцјеност и вриједан примјерак за сваку етно збирку.

Уз велику подршку Милана Гаврића, директора школе, омогућен је рад фолклорне секције, а дјеца желе учествовати у томе. У томе им много помажу родитељи, како у набавци тако и у прављењу ношње. Најмлађи узрасти већ знају да играју једноставније игре, као што је: „тамо и тамо“, а уче и „бруђу“, „валцер“ и друге игре уз шаргију и виолину.

Многи дјечаци знају шаргијати шаргију и свирати на виолини. Може све заједно, кажу дјечаци и дјевојчице. У школи вјежбамо фолклор. Код куће слушамо рок музику, забавњаке и народњаке, а ови наши изворњаци иду у тренд с нама и пјевају: „Мала моја убила те киша, шта ће теби на пупку минђуша“, а некад се пјевало овако: „Мала моја бостане у 'ладу, ко те не би пољубио младу“ и слично. Било како било, пјесма је увијек ишла у корак с временом. Али да се не би заборавило како је било давно, млади уче и остављају другима у насљедство. Славица Савић и Данијел Петрић веома лијепо изгледају у народној ношњи. Слична је оној која је ношена у доба њихових прабака и прадједова и кажу, да им се то свиђа. Воле играти уз шаргију и виолину, а ношња им лијепо стоји. На слици изгледају симпатично и уједно озбиљно.

У Осињи обиљежена 125. годишњица школства у овоме крају

ПРОСВЈЕТА КАО ПУТОКАЗ

Прва школа која ће давати писменост људима на овом крају изграђена је у засеоку Калоперовићи у Осињи 1874. године, а њен рад је, због недостатка учитеља, отпочео тек након двије године. Интересантно је напоменути да'је, по етнологу-историчару М. Филиповићу, у овим селима постојала некаква „пословичка“ школа и да су ти људи знали „пословички“ разговарати и били су цијењени међу другим грађанима. Овдје се вјероватно ради о неком курсу за трговце и тада пословне људе који су требали са ових подручја да узимају робу и за другог купца обезбјеђују јефтине производе.

1904. године свештеник Марко Јелић је на челу одбора за градњу школе, која се завршава 1907. године. Први учитељ у школи је Ђуро Вујаклија, претходно професор карловачке гимназије, одакле бива због нечег протјеран, касније ће бити и директор мостарске учитељске школе. Школа ради до почетка Првог свјетског рата. Међу 115 српских школа у тадашњој БиХ биле су и школа у Осињи и Појезни и то грађене од чврстог материјала.

Први учитељ у појежњанској школи је био Душан Которац. Ова школа је запаљена и срушена за вријеме Другог свјетског рата, док је осињска школа одолијевала времену и промјенама власти и система све до 1991. године.

Након Првог свјетског рата школе у Осињи и Појезни су почеле поново да раде 1923. године са по осамдесет ученика. Учитељи у Осињи су били свештеник Миливоје Јелић, а у Појезни учитељица Милица Грујић. Рад ових школа престаје почетком Другог свјетског рата. Након рата почиње обнова и градња школа по свим селима. Тако ће са радом школа у Осињи отпочети 1947. године, у Појезни 1950, у Церанима 1954, у Црнчи нешто прије 1952. године и у Доњој Осињи 1956. године. Помиње се да је тада у пет народних школа 1954. године било 1610 ђака. Почетком школске 1954. године у Осињи се отвара шестогодишња школа, а 1959. године се отпочиње са активностима на градњи осмогодишње школе, која ће са радом коначно почети 28. маја 1961. године, под називом ОШ „Ђорђе Панзаловић“ – Осиња. Тај дан се обиљежава као дан основне школе у Осињи. Ове године је обиљежено 40 година постојања осмогодишње школе и 125 година од првог описмењавања мјештана ових крајева, што је свакако значајан јубилеј.

Данас ова школа у 21 одјељењу има 402 ученика, што је у односу на школску 1981/82. годину, када је било у 31 одјељењу 1063 ученика, заиста поражавајући податак, који говори да села полако умиру.

„Сретни смо што смо ове године у прве разреде уписали 14 ученика више него прошле године, и сматрам да ће се то из године у годину повећавати и да је граница најниже тачке

ДОКТОРИ И ПАТРИОТЕ             Много је високообразованих људи поникло из ове школе, између осталих да поменемо Бору Ђурчића, доктора хемијских наука, који тренутно ради у Холандији као директор једног института, те доктора хиругра Душка Панзаловића, директора Регионалне болнице „Свети апостол Лука“ у Добоју.             У отаџбинском рату су просвјетни радници из Осиње били међу првима. За слободу је и живот дао појежњански учо капетан Милан Пећић те кућни мајстор Ненад Савић. Важно је напоменути и учитељице, наставнице, које су се својим ангажовањем истакле у организовању печења хљеба за борце у школи, када нити једна пекара није радила и када није било ни герме-квасца за хљеб. .

уписника у прве разреде већ прошлост. Надам се да ћемо убрзо имати много више ученика што је на радост свих нас јер то је добар знак уопште и за осињски крај, за општину Дервента, па и РС“, рекао је приликом обиљежавања јубилеја и годишњице школе директор Милан Гаврић.

За разлику од минулог комунистичког периода данас се у школи предаје и вјеронаука, ђаци слободно и без страха посјећују цркву и уче се српској и православној духовности.

Вриједни су успјеси ове школе, од такмичења у знању до спорта. Све активности у селу на изградњи осињског краја су углавном полазиле од просвјетних радника, а прихваћане од мјештана. Тако се у Осињу стиже асфалтним путем, центар села све више личи на урбанизовану варошицу него на село, што се само прије тридесетак година није могло ни замислити.

Српски књижевни клуб „Вихор“ Дервента

ШАРЕНИЦА ОД СТИХОВА

Српски књижевни клуб „Вихор“ Дервента приредио је једно дивно и угодно дружење пјесника, организујући књижевно вече поводом промоције књиге под називом „У несну Вихор“, као заједничке збирке пјесама десет својих чланова и на тај начин своме граду подарио још један велики културни догађај који ће се дуго памтити међу свим оним који су присуствовали на овој књижевној вечери.

Промоција и дружење пјесника уз присуство већег броја љубитеља лијепе писане ријечи и гостију је одржано 10. маја у банкет сали дервентског мотела „Двор“.

Књига „У НЕСНУ ВИХОР“ је 15. самостално издање овога клуба, а збирку је приредио књижевник Милорад Мишо Ђурђевић, члан Српског књижевног клуба „Вихор“ Дервента.

- Српски књижевни клуб „Вихор“ се поноси својим постојањем и опстајањем које је започело још 1966. године, а од 1994. године као и издавач овај мали клуб штампао је 14 самосталних издања, а ова 15. заједничка збирка пјесама је врхунац у стваралаштву већине вихораша. Остварење нашег сна, увијек је највећа награда, јасно ради сна у несну рођења је увијек новостворена, а потом објављена пјесма или прича, рекао је приређивач књиге Милорад Мишо Ђурђевић.

Промоцији књиге у Дервенти присуствовали су многи познати писци: Ранко Прерадовић, Душан Праћа и Стевка Козић Прерадовић из Бања Луке, Алек Перановић из Шамца, Марко Раулић из Модриче и пјесничка перобраћа из Прњавора Недељко Санчанин, Зоран Грумић и Војин Тривичевић.

Поред многих љубитеља лијепе писане ријечи и гостију, међу присутним је био веома радо виђени гост са дервентским пјесницима, начелник општине Дервента Милорад Симић, који својим хтјењима и вољом помаже и подржава рад „Вихора“.

На промоцији о књизи су говорили њени рецензенти Ранко Прерадовић и Душан Праћа, а ријеч-двије о успјешном књижевном остварењу нису пропустили да изговоре ни  пјесничка перобраћа из Прњавора, Шамца и Модриче.

- Књига „У НЕСНУ ВИХОР“ је посебна драж и показатељ стања, чињеница која неће моћи бити заборављена у историјском и сваком другом смислу посматрања Дервенте и њеног културног трајања и исказивања, рекао је Ранко Прерадовић, рецензент, истичући да „Вихор“ јесте и остаје понос града над Укрином из кога је изникао још далеке 1966. године. Он није пропустио прилику да каже и то да је још у младалачким данима припадао „Вихору“, који је међу првима окупио књижевне ствараоце на овим просторима.

За Душана Праћу је ова књига од велике вриједности за град Дервенту, па је између осталог казао: „У НЕСНУ ВИХОР“ је заједничка књига деветоро дервентских пјесника. Њима у славу, а Дервенти на част, јер своје снове и несанице у злаћани пјеснички вез извезоше, а Дервенти на част што их има и што преко њих улази у српски геопоетски простор.“

Посебне честитке за успјешно остварење и издавање заједничке збирке пјесама „Вихору“ је упутио предсједник Српског књижевног клуба „Таласи“ Прњавор Недељко Санчанин, који је истакао да ова два клуба имају дугогодишњу успјешну сарадњу и да су перобраћа из Прњавора поносна на „Вихор“ као и на свој клуб „Таласи“.

Овим најновијим издањем, Српски књижевни клуб „Вихор“ из Дервенте је обиљежио скоро четрдесет година плодног рада и дјеловања у граду над Укрином. Прво „Вихорово“ појављивање је забиљежено још далеке 1966. године. Била је то групица неколико, тада пјесничких полетараца са заносом и младалачким сновима над Укрином, који су као средњошколци похађали и ишли у дервентску Учитељску школу или Гимназију, односно школу ученика у привреди. Међу њима је Ивица Рорић Вања који ће касније постати познати дјечији писац. Након неколико година изаћи ће и прва штампана књижица Књижевног клуба „Вихор“ из Дервенте у којој ће бити представљена четири тадашња вихораша Ивица Рорић Вања, Ивица Лончар, Јово Ђурђић и Ристо Поповић Рис. Са њима је једно вријеме друговао и чарлијао садашњи предсједник Српског књижевног клуба „Вихор“ Савко Пећић.

А онда су пролазила времена, а „Вихор“ је вихорио и није никада престајао да своје осјећаје многобројних стваралаца пјесничке душе изнова рађа кроз читаво вријеме свога постојања.

У најтежим тренуцима и тешким данима рата којег он није желио нити довихорио, бива „рањен“ и његово вихорење у једном периоду као да је над Укрином заувијек престало али с криком бола и јецаја као „оркан“ израња из дубоких вирова Укрине са новом генерацијом стваралаца писане ријечи, међу којима су и они као што је: Маријана Кузмановић, Сања Новић, Наташа Велимир, што су своје очеве у злим ратним временима заувијек изгубиле. Дугогодишњи члан „Вихора“ у ратном пожару је погинуо, Милован Бјелошевић Бели, који свој живот храбро положи на олтар отаџбине 20. маја 1992. године на Дебелој обали.

Ипак, нова генерација ће са једним бројем старијих стваралаца (Савко Пећић, Славко Покрајац, Љиљана Башић, којима ће се придружити Милорад Мишо Ђурђевић који је морао своје огњиште у Зеници напустити и Брано Михић Брацо, а касније и Саша Богдан), обиљежити једно тешко вријеме и са „Вихором“ у свијет послати писану ријеч патње и бола коју је преживљавао рањени град над ријеком Укрином. На тај начин учиниће „Вихор“ достојним много већим књижевним групацијама. У том времену „Вихор“ ће објавити 15 самосталних издања, неколико самосталних издања са другим издавачима, а његови чланови ће се појављивати у многим заједничким збиркама, листовима и часописима, и међу именима српске књижевности у Републици Српској па и шире биће препознатљиви. Појавиће се многа имена и значајно, мање и више, допринијети у раду и новим идејама у пјесничком стваралаштву, као што су: Маринка Јованић, Дејан Бабић, Жељко Ђукић, Ненад Симић, Звјездана Ристић, Небојша Тодоровић, Обрен и Мишко Бјелошевић, Александра Тривичевић, Хелена Латиновић, Сандра Аџић, Горица и Миодраг Ђурђевић, и најмлађи члан, Давид Комненовић, који је објавио самосталну збирку пјесама под називом „Душа“ као полетарац од дванаест година. Са „Вихором“ увијек и на сваком мјесту се налазио и био присутан Душан Малић као члан Управног одбора.

За нову књигу у сну и несну су писали и стварали за „Вихор“ деветоро пјесника, међу којима је најмлађа, Горица Ђурђевић, рођена 1988. године, те редом Дејан Бабић, Милорад Мишо Ђурђевић, Маријана Кузмановић, Саша Богдан, Славко Покрајац, Звјездана Ристић, Жељко Ђукић и Савко Пећић Песа, као најстарији члан и предсједник клуба.

Насловну страну је илустровао пјесник и сликар Саша Богдан, члан Српског књижевног клуба „Вихор“, а књигу је штампала Папирна конфекција „Ђекић“ из Осојаца, Дервента.

Дервентски учитељи из 1964-1965. године обиљежили 40 година матуре

САСТАНАК „УМИВЕН“ РАДОСНИЦАМА

Сусрет послије 40 година, на коме су се неки видјели први пут послије завршетка школе,

није могао протећи без суза радосница, другарског стиска и загрљаја

Дервента – Генерација дервентске Учитељске школе 1964-1965. године обиљежила је 40 година матуре. Од 141 учитеља који је те године завршио школовање окупило се њих тек 26 са професором Александром Јелисићем.

Ова генерација учитеља по много чему је била успјешна и послије завршетка школовања разлишла се по читавој тадашњој Југославији и започела учење нових генерација ђака. Неки од њих су кренули одмах на студиј и постали угледни правници, економисти, психолози, социолози, професори, машински инжињери, технолози, наставници и друго, а неки су остали учитељи.

Послије 40 година многи једни друге нису могли препознати јер су се први пут сусрели послије завршетка школе. Сусрет није могао протећи без суза радосница, другарског стиска и загрљаја. Брзо су се снашли и организовали своје приче и животне згоде и незгоде. Овога пута нису под број један била њихова дјеца која су већ одавно завршила школе, него унуци јер су учитељице и учитељи већ одавно постали баке и деде.

Међу њима су и многа већ сада позната имена који су своје школовање наставили и постали цијењени стручњаци. Александар Милић је давно отишао из својих родних Трстенаца и докторирао психологију, а Ранко Пејић из села Лозна код Бановића је доктор историјских наука. Игром случаја он је 40 година матуре обиљежио радно са студентима Учитељског факултета у Дервенти који су полагали испит и онда се прикључио својим колегама.

- Ово је за мене изузетан осјећај који буди сјећања на давно вријеме лијепих средњошколских дана проведених у Учитељској школи Дервента. Поготово сам сретан, што сам тај који учи нове генерације учитеља на Учитељском факултету у Дервенти, који студирају у згради у којој сам ја завршио учитељску школу. Сваки пут када дођем на предавање или да испитујем студенте сјетим се сваког ћошка школе у којој сам боравио четири године и то у мени оставља дубок траг са много лијепих успомена. Због тога радо долазим у Дервенту из Бања Луке – каже др Ранко Пејић.

Сусрет: Генерација за памћење

Школски другови који су се срели послије 40 година договорили су се за нови сусрет догодине.

Дервентска завичајна музејска збирка

ЧАМАЦ СТАР 300 ГОДИНА

ДЕРВЕНТА – Народна библиотека „Бранко Радичевић“ у Дервенти поред библиотечке дјелатности има и Завичајну музејску збирку.

Грађа за музејску збирку се прикупља више од 30 година и у њој се налазе вриједни предмети из разних временских раздобља, као и фотографије. Посебно су запажени етно-примјерци дервентског краја.

Посебно интересантан експонат у Завичајној музејској збирци је чамац који је сасвим случајно пронађен у Босанском Дубочцу на ријеци Сави. Мјештани су у августу 1988. године товарећи шљунак наишли на комад дрвета веће дужине и на први поглед нису на то обраћали пажњу. Када је дрво откопано могло се видјети да се не ради о обичном пању дрвета него о чамцу.

Дервенћани су о том вриједном проналаску обавијестили раднике Завичајног музеја који су чамац извадили из шљунка, заштитили од даљих оштећења и пренијели у Дервенту. Чамац је направљен од једног дебла великог дрвета тесањем и копањем удубљења.

Дубина је око 40, а ширина 60 до 70 центиметара, док је дужина нешто више од 6 метара.

Процјењује се да би овај чамац могао бити стар 300 година, па и више. Имајући у виду да је дрво храстово, могло би се закључити да је могуће поријекло храста са планине Мотајице гдје га има доста и да је његов власник био неки од мјештана из Босанског Дубочца.

ОТВАРАЊЕ Завичајна збирка није отворена за јавност, али би ускоро могла бити показана публици. Неки њени експонати су у току рата оштећени, па је потребно „оживјети“ их и вратити им стари изглед.

- Ни најстарији мјештани се не сјећају било каквих прича о сличном чамцу у том крају, а неки опет тврде да је то чамац који је највјероватније допловио Савом чак из Словеније – казује Остоја Тепић, радник у библиотеци који прикупља музејску грађу.

Он тврди да нема писаног трага, нити било ко памти да су чамци на такав начин изграђивани уз Саву на овим крајевима у новије вријеме.

Еколошко друштво „Екологика“ из Дервенте упозорава

НЕКО МУТИ УКРИНУ

Прије неколико деценија Укрина је била толико чиста да се из ње могла вода употребљавати

за пиће, док данас изумиру и разне врсте ријечних животиња

ДЕРВЕНТА – Еколошка друштва и рибари већ одавно скрећу пажњу на све загађенију ријеку Укрину. Прије неколико деценија Укрина је била толико чиста да се из ње могла вода употребљавати за пиће.

Ријека је посебно била богата разним врстама рибе, ријечних ракова, шкољки, жаба и друго, а било је и доста видри. На обалама су се гнијездиле разне врсте птица које су тражиле извоне хране у њеним токовима, а своја стаништва су налазиле и разне врсте дивљачи и звијери.

Данас је слика сасвим другачија. Вода из Укрине није за пиће, многе врсте су сасвим нестале, као што је ријечни рак, разне шкољке и неке врсте риба, што све у ланцу исхране и преживљавања осталих врста смањује популацију животињског свијета у ријеци, на обали и уз ријеку.

У посљедње три године, а нарочито ове године рибари се жале на нагло опадање рибљег фонда у ријеци. Улови су све рјеђи и мршавији за разлику од ранијих година када су на Укрину долазили пецароши са свих страна.

Еколози упозоравају да је све веће загађење ријеке очигледно. Узроци су за сада непознати, јер нема праве анализе воде која би показала загађивање и врсте материја које највише утичу на загађење.

- Сматрамо да имају три основна извора загађивача воде у Укрини. Као први је употреба хербицида на њивама и бацање амбалаже у потоке и рјечице, те разне врсте другог течног и чврстог отпада. Посљедње три године у доба употребе хербицида у прољеће биле су јаке кише које су велике количине отрова однијеле у ријеку. Друго су два рибљака у Прњавору и Броду, који узимају превише воде из ријеке, а враћају у ријеку воду која је сиромашнија кисеоником – рекао је предсједник Еколошког друштва „Екологика“ у Дервенти професор Миодраг Радановић.

Он је као трећег и највећег загађивача навео сепарацију угља из рудника Станари чије се јаловине са разним материјама у облику муља испуштају у ријеку без било каквог пречишћавања.

Са овим изјавама слаже се и предсједник Спортског риболовног друштва „Укрина“ Дервента Стојан Давогић, који каже да су сви апели за бране и пречистаче у руднику Станари остали без одјека.

- Нека су обећања била, али приватизацијом и продајом рудника на том се стало – нагласио је Давогић.

Дервента; Вода из рудника се улијева у Укрину

Он каже да је бродски рибњак приватизован и нови власник не обзире се на све што се дешава са ријеком Укрином, јер њега интересује само узгој рибе у рибњаку.

- Узроци загађења се још тачно не знају. Праву анализу која је веома скупа нема ко да плати, а посљедице су много веће од оних које се могу сада сагледати и процијенити. Лоше би било за будуће генерације да о љепотама и богатству ријеке Укрине, некад, сазнају из уџбеника, умјесто да користе то богатство – закључио је Миодраг Радановић.

НАРОДНИ ИЗВОРНИК

Српска ношња са подручја дервентске општине

СЛИКА ЧУВА ОБИЧАЈЕ

Платно за ношње ткано је од лана и конопље, јер су само појединци, прије 80 и више година, имали памучну тканину

ДЕРВЕНТА – Основна школа „Ђорђо Панзаловић“ у Осињи посједује веома богату етно-збирку ношње с тог краја. Понегдје су сачуване фотографије о ношњи из којих се може нешто више сазнати како су и шта су носили наше прабаке и прадједови, прије много година.

Српска ношња на подручју Дервенте, крајем 19. и почетком 20. вијека разликовала се од ношњи других народа, по начину израде – кројењу и шивању. Платно је ткано од лана и конопље, јер су само појединци, прије 80 и више година, имали памучну тканину од које су шили ношњу.

Одјећа сашивена од лана и конопље називала се рубина. Платно се ткало на натрама, и све се радило ручно, чак и шивање.

Богатије и имућније породице су код градског кројача шиле боље ношње од памука званог „бувач“ који послије неколико прања постане веома чист и бијел.

У недостатку украса, израђивани су, једноставни поруби и везови на тканини. Посебан украс на мушким ношњама била је широка тканица, а код жена још и прегача од вунене тканине са много боја, па се тканица називала „шареница“, а прегача „ћилимача“.

Одјећа је била сиромашна, јер су недостајали украси од злата и свиле. Понегдје су се могли наћи дугмад израђена од бакра, док су она од сребра била права ријеткост. Само изузетно богатији су могли да набаве златне и сребрне украсе, као и свилу.

За израду одјеће, свако домаћинство узгајало је конопљу и лан, и држало понешто оваца ради вуне, од које се израђивало сукно за зимску одјећу. Код мушкараца се од сукна шио гуњ, као дуги капут или нешто краћи прслук, а за жене зубун.

Дјевојачка ношња се разликовала од ношње удате жене. Некада су дјевојке носиле мале црне капе, а касније су биле гологлаве или са марамом на глави.

Удате жене носиле су каук, котур од платна, а по њему бијелу мараму учвршћену иглама. Старије жене носиле су „крпу“ оивичену црном траком ширине четири прста. Крпа је везана каишчићем испод браде на коме су биле украсне кукице од бакра, сребра, а најчешће жељеза.

Мушка ношња за свечане прилике украшавана је везом око врата, на прсима и рукавима, испод појаса на кошуљама, те на ногавицама и гаћама испод кољена. Често су се за украс мушких и женских ношњи користиле „ђинђуве“ и „шљоке“. Шљоке су израђиване од лима боје сребра или злата, а „ђинђуве“, ситна стаклена зрна у разним бојама, које су кроз средину имале малу рупу, могле су се низати на конац или ушивати на ношњу.

ФОТОГРАФИЈА             Стара фотографија нађена у селу Појезна настала је двадесетих година прошлог вијека. Прилијепљена је на картон и прекривена стаклом. Овакве слике обично су држане окачене на зиду или брвнима у соби за спавање и чуване су као вјерна успомена, најчешће, двоје младих који су се сликали у доба пред удају и женидбу. Чизме или ципеле које се виде на слици, према сјећањима старијих, нису биле саставни дио тадашње ношње, него су обуване за вријеме сликања у фотографској радњи које је власник чувао за те прилике када се са села дође неко сликати..

       

Од обуће најчешће су се носили опанци звани путравци или вунене чарапе подшивене овчијом кожом. У неким крајевима, као што је осињски и на Крњину дуго су се задржале кломпе које су израђиване од лаганог дрвета, прављењем удубљења и обликовањем, тако да су изгледале као ципеле. Често су од вуне плетени приглавци украшени бојама, који су били веома цијењени, па су као поклон давани у свечаним приликама, као што је свадба, кумовима и осталим сватовима у ближој родбини. Млада је обично у кућу доносила, поред остале ношње у сандуку од дрвета, много приглавака као поклоне за све укућане.

Весеља у Посавини прате звуци изворног инструмента

ВОЛИМ ПЈЕСМУ ШТО ШАРГИЈА ПРАТИ...

У мени, чини ми се, ништа не може изазвати такво одушевљење као звук шаргије и народна изворна пјесма.

 Она има моћ коју још нико није проучавао и проучио, каже професор Боро Раилић

ДЕРВЕНТА – Најпознатији изворни инструмент у Посавини био је и остао шаргија, или како се у народу још назива тамбура. У сваком селу било је по неколико самоуких мајстора који су их знали израђивати. Међутим, данас их је остало мало.

Посавина је препознатљива по шаргији, инструменту уз који се играло и пјевало у овоме крају. Није било весеља, свадбе, перушања кукуруза или какве друге светковине на којој се није играло и пјевало уз звуке шаргије.

„Шаргијашу куни у шаргију

Да преболим своју најмилију...“

„Волим пјесму што шаргија прати,

Са њом живим, с њом ћу умирати...“

Звуци шаргије су стољећима одјекивали посавским равницама и брдима све до планина Крњина, Озрена, Мајевице и ко зна гдје још, међу чобанима. Пјесма уз шаргију је одувијек привлачила све нараштаје, а посебно младе дјевојке које су жудиле да се попадну и удају за доброг шаргијаша.

- Кад шаргија „зацвили“, мени срце хоће да искочи и пукне од радости и милине, каже заљубљеник у шаргију Станоје Пијетловић.

Каже да то није неко чудо јер сви они који су се отргли од завичаја, шаргије и кренули у свијет науке и школе и много више знају о музичкој умјетности, кад чују шаргију и изворну пјесму, кажу да им срце заигра.

- У мени, чини ми се, ништа не може изазвати такво одушевљење као звук шаргије и изворна народна пјесма. Она има моћ коју још нико није проучавао и проучио. Танке жице од челика, производе магичне тонове, који човјека развесељавају и враћају у прошлост, оживљавајући у њему садашњост, каже универзитетски професор Боро Раилић, родом из села Детлак код Дервенте.

Дервента: Ништа без изворне пјесме

Боро Раилић зна да запјева праву старинску изворну пјесму, а слабије барата са шаргијом и каже да се не стиди да покаже свакоме своју пјесму и шаргију.

Људи из посавског краја кажу да је шаргија њихово обиљежје а да је виолина само придодата јер није изворни инструмент овога краја, а двојнице су чешће и изворније као пратећи инструмент.

Праве се од јавора, врбе, тополе и лаганог обрадивог дрвета, а плоча је од јеловине, док су најбоље од јавора и трешње. Шаргија од трешње је много скупа, јер се теже обрађује. За прављење једне шаргије треба пет до шест дана, а може је направити човјек који се не разумије потпуно у њене могућности. Дрво за шаргију мора бити потпуно суво са најмање три године сушења. Најквалитетнији терзијан за шаргију се прави од трешњеве коре, док се реп за шаргију прави од неког другог дрвета, најчешће од шљиве.

СУВЕНИР У посљедње вријеме се праве шаргије, сувенири, које се много више продају и купују од добро и квалитетно израђених шаргија. Оне су једноставније, прављене на брзу руку и за оне који хоће да имају сувенир. Не производе баш неки посебан и квалитетан звук. Ове шаргије по пијацама и вашарима купују и они који не знају да шаргијају.

На дервентском крају шаргије је правио Станоје Марковић, који је и знао шаргијати. Његове су шаргије биле скупе и рађене су по наруџби чак из Америке и Аустралије.

- За израду шаргије не треба неки посебан алат, сјекира, добри ножеви, длијето и шмиргл-папир, то је све – каже Славко Марковић из села Живинице код Дервенте, који и сад направи понеку шаргију за продају по наруџби, а све је то научио од оца Станоја.

Њихове су шаргије добре израде и скупе, свака око 300 до 500 марака, а посебна наруџба са украсима и по хиљаду марака.

Ове године на дервентском вашару било је шаргија у изобиљу. Добро су продаване, без обзира на квалитет јер им је била добра цијена, од 5 до 40 марака, а продаваца је било са свих страна, највише из Градачца.

Прича о Сави Вајићу из Дервенте

СВИРАЛЕ МАМЕ ЧОБАНИЦЕ

Звукови двојница су неодољиво привлачили чобанице које су на тај начин упознавале

свога момка с којим су ашиковале и често се та веза завршавала браком

ДЕРВЕНТА – Мало је данас на селу оних који су задржали, сачували и знају да свирају у двојнице. Свирала је била основна забава, инструмент без кога ни једна кућа некада није била, а поготово чобани који су је носили за појасом и кад би хтјели да се одморе.

Знали су да одсвирају најсложенија народна кола, да прилагоде звукове двојнице уз пјесму коју су пјевале чобанице и чобани. Звукови свирала или двојница су неодољиво привлачили чобанице које су на тај начин упознавале свога момка с којим су ашиковале и често се та веза завршавала браком.

Свирала је била радо слушан инструмент у кућама, на прелима, сеоским игранкама, маслима, славама, свадбама, на мобама и свим другим славским и радним догађајима којима се нешто прослављало и обиљежавало.

Било је доста добрих свирача на свирали. Данас свирале скоро да и нема. На вашарима и пијачним данима увијек је било на понуди квалитетних свирала за куповину. Ни тога више нема, па је свиралу све теже пронаћи. Понека је кућа има само као сувенир, али укућани не знају ништа свирати.

У Дервентском лугу Саво Вајић прави је занесењак и љубитељ свирале. Научио је уз чобане као дијете да свира, а онда се сам усавршавао. Нема народног кола или пјесме коју не може да прати на свирали. Потребно је само да чује неколико тонова и Саво ће то већ одсвирати.

Поред свирале коју је сачувао, он с великом пажњом и осјећајем за старине чува народну ношњу свога краја, па је прави чувар народних обичаја и традиционалне старе ношње.

- Свашта сам у животу радио, на пољопривреди, зидарију, тесарију, а увијек у најтежим тренуцима свирале су биле уз мене – каже Саво Вајић.

Он напомиње да је са свиралама многе људе упознао јер су га звали на све стране као свирача да буде у пратњи шаргије кад се пјевају изворне посавске пјесме. Звук шаргије и свирале веома добро се слажу, сврди Саво.

Он је чест гост изворних пјевачких група. Иде с њима на снимање касета, на забаве, свадбе и прославе. Велики је шаљивџија и увијек насмијан а од двојница се не одваја.

Спреман је у сваком тренутку да извади двојнице иза појаса и засвира. Саво каже да свирала не смије да се сасуши, па увијек свирука чим има времена за то и погодну прилику.

Вајић: Што чује, то одсвира

Драго Ковачевић Кочо

ШАРГИЈА ЈЕ МОЈЕ НАЛИВПЕРО

Као дијете заволио је шаргију, од које данас живи, јер са дипломом пољопривредног

техничара никад није успио да се запосли. Своје умијеће преноси младима

          ДЕРВЕНТА – Нема ништа љепше него кад ноћу кренеш кроз село. Мјесечина као дан. Све се види, као у подне. Цвркут птица и гласови дивљачи ремете тишину. Лавеж паса најављује прикрадање момака под дјевојачке прозоре...

А онда се издалека зачује звук шаргије.

- Саме ноге те носе у ноћ обасјану мјесечином. Ни далек пут није тежак – казује Драго Ковачевић Кочо о љубави према шаргији и дјевојкама, које нису нашле правог момка.

Звук шаргије отвара тужна срца уцвијељених дјевојака, а бећари као Кочо знају то веома добро.

- Као дијете заволио сам шаргију, а како нисам имао своју, посуђивао сам је у комшилуку. Прву шаргију набавио ми је отац када сам пошао у средњу школу и то од познатог израђивача шаргија Славка Лепира из села Штрпци, код Прњавора. Некако у то вријеме Боро Дарадан из Доње Лупљанице почео је да свира виолину, а добар је био и са шаргијом. Прва наша касета изашла је 1986. године. Тада смо се и окумили и то пријатељство и кумство траје и дан данас. Нас двојица се налазимо на више од 50 аудио и видео-касета са „Браћом Поповић“. А онда слиједе познате изворне групе које смо пратили: „Мара и лоле“, „Тајне успомене“, „Браћа Раилићи“, „Плехански одјеци“, „Боснатон“, „Распјевани Дервенћани“...

У току рата 1993. године, оснива се изворна група „Божур“, а у саставу су још Славко Миловановић и Милован Раилић, пјевачи. Било је то тада веома значајно. Био је рат. Борцима је требала пјесма, да им подигне морал.

- Поред редовне опреме није било борца који тада није носио наше касете на линију. Пјевала се пјесма ,“Ој, Дервенто, порушени граде, опет ће те Срби да изграде“ – сјећа се Кочо.

„Божури“ су до сада снимили 13 касета са пјесмама и обичајима дервентског краја. Ова група је гостовала у разним мјестима, а прољетос су били у Швајцарској. Освајали су многе награде.

- Сарађујемо са културно-умјетничким друштвима, а нарочито са дервентским „Босиљком“ и Српским просвјетним и културним друштвом „Просвјета“ – прича Кочо.

Пјесме су се, каже, промијениле. Промијенила су се и времена. Мало је шта као што је раније било. Нова времена донијела су нове обичаје, па их ваља опјевати.

- Мала моја, убила те киша, шта ће теби на пупку минђуша. Некада је овако нешто било незамисливо, а сада је свакодневница. Све се сада некако разголитило – кроз смијех говори Кочо.

Од шаргије се не одваја, а своје знање жели да пренесе на млађе. Долазе му дјеца да их подучава, а он им са задовољством преноси своје умијеће. Уједно их учи стрпљењу, јер „бећар се не постаје баш тако брзо и лако“.

Кочо у својој колекцији има око 1500 касета и дискова разних извођача. Има десетак шаргија и свака је везана за период његовог рада и буде му успомене на весеља. Јер гдје је шаргија, ту нема жалости и туге. Неизмјерно су он и чланови његове групе захвални пјеснику Славки Покрајцу на текстовима. Осим њега, текстове пишу и Милован и Милорад Раилић.

Шаргија му је, подвлачи Кочо, у души. Осим тога, њом зарађује за живот, јер са дипломом пољопривредног техничара никада није успио да пронађе посао.

Зато Кочо зна често да каже:

- Шаргија је моје налив-перо. Јер, Боже мој, од ње и живим.

Мара Стјепановић, пјевачица

КРАЉИЦА ИЗВОРНЕ ПЈЕСМЕ

Када је упознала супруга Јову није ни знала да лијепо пјева, а онда је одједном нашла двије љубави које јој испуњавају живот

Седамдесетих година прошлога вијека „Мара и лоле“ почели су да свирају плоче са изворном музиком.

Ову групу су основали супружници Мара и Јово Стјепановић и од тада већ више од 30 година пјевају изворне пјесме. Почело је добро са првом плочом, а онда се Мара издвојила као „звијезда“ изворне музике.

Пјевачица која иза себе има бројне године пјесме са уздахом се сјећа младалачких дана када је упознала свога сурпуга Јову и удала се за њега.

- Било је лијепо, каже Мара, младост и лепршавост живота на селу је умиривала страсне младе људе попут мене и Јове. Преварио ме бећар Јово на брзину, а ја се „зацопала“ до ушију у младог и згодног момка и то још који зна да запјева, шаргија на тамбури и на свирали свира. У то вријеме кад сам се удала, нисам знала пјевати. Једнога дана, тамо давно, онако од шале, нас двоје смо покушали заједно да запјевамо. Јово је оцијенио да би ми могли пјевушити у дуету, и то се тада радило на прелу и на њиви берући кукуруз или чувајући стоку – казује Мара.

Јову су у селу почели звати Ново и то име му је остало, ријетко ко зна да је њему право име Јово.

Њу и Нову су звали свугдје. На свадбе, испраћаје у војску, вашаре. Слава је расла, а и зарађивало се добро.

Глас о „Мари и лолама“ се прочуо на далеко, свугдје гдје се пјева изворна музика на сличан начин као што је његују Ново и Мара. То су тихе посавске мелодичне пјесме са пуно емоција које се пјевају наизмјеничним ритмом полагано и у одређеним моментима убрзано.

По садржини личе на стари већ заборављени мелос. У новије вријеме успјели су да направе спој старог и новог у изворној музици. То је пјесма прошарана мелодијама са неким одликама народњака и најновијег фолка. Захваљујући њиховом начину одређивања према укусу публике, њихова популарност још не опада.

Они пјевају за угођај и уво младих поклоника изворне музике и зато су омиљени и тражени. Као пјевачи изворне музике обишли су много земаља. Ишли су свугдје гдје су их тражили да дођу.

Мара својим имиџом плијени пажњу код гледалаца, а веома се вјешто сналази у контакту с публиком коју на концертима доводи до усијања. Дешавало се да кад Мара запјева уз неодољив звук шаргије на вашарима гдје пјевају много познатије звијезде фолк музике и народњака, шатори се одмах испразне и сви се преселе у шатор код Маре. Многи зато радије остају тамо гдје су „Мара и лоле“.

- Пјевали смо много пута на Мајевици и тамо смо популарни. Један заљубљеник у нашу пјесму давао је све што је имао новца те вечери да само пјевамо за њега. Отпјевали смо неколико пјесама, а онда смо му рекли да треба да испунимо жељу и другима. Направио је русвај, па је морала интервенисати полиција – причају Мара и Ново.

Кажу да су покушали, како иду у године и нису више са младалачким гласом, да напусте пјевање, тезгарење и гостовања, али нису могли, јер чим се скрасе настаје потрага за њима. Обично унапријед пола године су термини заузети, што се каже, нису слободни. Мислили су да ће кад направе ресторан поред магистралног пута Дервента-Брод у Босанским Лужанима имати мира и мало предахнути али су се преварили, јер за њих нема одмора. Љубитељи изворне музике их нађу, посјећују и уговарају послове, и тако од одмора и боравка код куће нема ништа.

„Мара и лоле“ су звијезде које још тињају, а да би их неко наслиједио припремају младе пјеваче и пјевачице које подучавају пјесми и наступају са њима.

Станојка Ђеорђић његује традицију посавског краја

ШАРГИЈА У ЖЕНСКОЈ РУЦИ

Често познаници, комшије и пријатељи дођу код мене, замоле ме да им засвирам и тако

 подсјетим на старе дане кад су се млади упознавали уз шаргију, прича Станојка Ђеорђић

ДЕРВЕНТА – Шаргија је изворни музички инструмент у Посавини. Уз њу су се одржавала сијела, сеоске игранке, свадбе, славе и друга весеља. Добри шаргијаши су били на цијени, а дјевојке су радо биле близу њих.

На шаргији су знали да свирају углавном мушкарци, док су жене које су то умјеле биле права ријеткост. По селима се говорило да то није за женско дијете па је ријетко која дјевојка узимала било који музички инструмент у руке. За дјевојке су били намијењени увијек неки женски послови укући, а свирка је била губљење времена, тако се говорило.

Као у свему, постоје и ту изузеци. Станојка Ђеорђић из Дервенте умије да шаргија и овај инструмент држи укући. На шаргији засвира увијек кад зажели да се развесели. На својој крсној слави свирајући на шаргији забавља госте. Често познаници, комшије и пријатељи из њеног села дођу код ње и замоле да их подсјети на старе дане кад су се млади уз шаргију упознавали и кад су весеља била незамислива без шаргије.

ШАХ             Станојка Ђеорђић је добар шахиста. Члан је Шаховског клуба у Дервенти и неколико година је била ненадмашна међу женама, не само у Дервенти, него и у региону Добој.             У знак сјећања и дружења са шахистима за своју славу Јовањдан код куће одржава шаховски турнир и то већ десет година. На слави као гости се окупе скоро сви чланови клуба. Шах се игра до ујутру па су га назвали „Поноћни славски шаховски турнир код тета-Станојке“.             - Поред многих турнира на којима сам играо шах, овај ми је најдражи. Код тета-Станојке је нешто најљепше што се може доживјети, дружење и слава. То само треба видјети и доживјети такву атмосферу и расположење. Игра се на побједу, али на крају није битно ко је побједник, сви су задовољни-казује шахиста  Драган Кокановић.

       

               Она је сада члан Српског културно-умјетничког друштва „Дервента“. Тако јој је на неки начин омогућено да сва своја умијећа на шаргији сада покаже на многим свечаностима.

Станојка Ђеорђић: Свирањем на шаргији забавља госте

- Често причам о томе како је то некада изгледало и како се играло уз шаргију. Покушавам та искуства да пренесем на младе да не забораве како су се забављали њихови дједови и баке – каже Станојка.

Поред тога што зна свирати на шаргији, сачувала је и стару ношњу, рубину, прегачу, каук на глави, тканицу и то је све, каже, радила сама док је била дјевојка.

Рођена је 1943. године у Доњим Церанима у породици Стјепановића и каже да је на шаргији научила свирати од оца, а послије је ту вјештину усавршавала са браћом.

- Кад узмем шаргију у руке, изузетно сам задовољна и то ме мало опусти. Своје знање на шаргији и све обичаје са села пренијела сам на кћерку Оливеру која је то све завољела и послије средње школе се одлучила да студира етнологију и географију – каже Станојка.

Она, без хвале, вели да зна помало гуслати на гуслама, јер је то научила од дједа Ристе, а посебно зна да свира на фрули и свирали-двојници разна кола из Србије. Може да прати и шаргију са овим инструментима.

Изворна група осињског краја

„РАСПЈЕВАНИ ДЕРВЕНЋАНИ“

На сцени изворног мелоса још је једна група пјевача, која жели афирмацију и његовање традиција изворности пјесме и ношње. Овога пута ријеч је о изворној групи са осињског краја, под називом „РАСПЈЕВАНИ ДЕРВЕНЋАНИ“.

Ову изворну групу чине пјевачи: Војко Вујчић, Душко Петрић, Слободан Радишковић и Владо Вујчић.

 На шаргији их прати Никола Тубић, а уз пјевање, виолине се латио Душко Петрић

Када Душко споји свој глас и виолину

На сцени изворног мелоса још је једна група пјевача, која жели афирмацију и његовање традиција изворности пјесме и ношње. Овога пута ријеч је о изворној групи са осињског краја, под називом „РАСПЈЕВАНИ ДЕРВЕНЋАНИ“. Ову изворну групу чине пјевачи: Војко Вујчић, Душко Петрић, Слободан Радишковић и Владо Вујчић. На шаргији их прати Никола Тубић, а уз пјевање, виолине се латио Душко Петрић, који успјешно зна да тамбура шаргију.

Ова група није случајно настала, јер пјевачи се већ одавно познају и заједно пјевају. Али неки од њих нису имали шансу да се опробају у снимању касете, док је Душко Петрић, већ познат као пјевач изворне пјесме осињског краја. И један је од оних, који је изворност осињског краја пренио далеко. А његова виолина као да уједа за срце, кад Душко споји свој глас и звукове виолине.

- Поред тога Душко Петрић ствара кајде-мелодије, а често и текстове за пјесме и заиста је далеко од свих нас, што се тиче пјевања, казује Слободан Радишковић.

Не брине за будућност изворне пјесме

Слободану је ово прва касета са овом групом, а каже да није имао шансе прије да је сними, јер је радио по далеким мјестима ван родног краја. А пјесма га је увијек вукла и волио је да запјева. У Радишковићима се одувијек знало пјевати и посебно засвирати на шаргији. Познати су момци шаргијаши из Радишковића. – На осињском подручју се пјева чисто посавски мелос. По свему је то најближе Бегићима и другим пјевачима, који су се раније појављивали у Посавини. Многе старе пјесме су заборављене, али нове нису различите од прије. Оне на модернији начин говоре о љубави, доживљајима и животу нашег краја, напретку и развоју друштва и села. Тако пјесме попримају нове текстове, а кајде остају исте или се мало дотјерују, говори Слободан. И истиче посебно, да не брине о будућности изворне пјесме у Осињи и Дервенти. Јер ту су наставници Милан Гаврић и његова сурпуга Деса, који су најзаслужнији да се у школи слободније пјевају изворне пјесме, а има и секција за изворну пјесму у ОШ „Ђорђо Панзаловић“. Мој син већ многе пјесме зна напамет и пјева. Хоће и други, треба неки стид само превладати, који постоји у нашим момцима, каже Слободан.

Ускоро у продукцији „Скала“ биће нових пјесама

Пјесме које пјевају Слободан и „Распјевани Дервенћани“ често су шаљивог тона, као што је она: „Мала моја вода те однијела, па те мени у кревет донијела“ или „Мала моја убила те киша, шта ће теби у пупку минђуша“. Ова друга је примјер модерности текста, јер се данас дјевојчице на тај начин одијевају, у складу са модерним токовима живота. Воле рок пјесму, панкере и слично, али су ту, на селу, живе уз изворни мелос. Па су незаобилазна тема у пјесми данашњег изворног пјевања.

Ова група је већ снимила заједничку касету и ЦД, а ускоро ће у продукцији „Скала“ бити нових пјесама.

- Мени лично није до комерцијале и зараде, волим да запјевам, каже Слободан. Исти су такви Војко и Владо Вујчић, често ми више у то уложимо, него што имамо користи.

Ако научимо млађе, да не забораве ову нашу пјесму, ми смо постигли много. Сматрам да је то првенствено циљ наше групе, а уз „Скалу“ много се може урадити. Да се од заборава отргне наша добра стара пјесма и да млађима у осињском и дервентском крају остане у насљеђе.

Дервента – Велика Сочаница

БАБА СТАНА ЧУВАР НАРОДНЕ ТРАДИЦИЈЕ

Већ одавно ни на сеоским окупљањима о светковинама тешко је наићи на женско, које је обучено у народну ношњу. Још је теже наћи неку од сеоских жена да зна да тка, шије и везе етно ношњу, коју су њихове прабабе и баке носиле.

Стана Бабић из Велике Сочанице рођена је 1930. године и од своје мајке је научила прести, ткати, вести и шити рубине, коју и сада о светковинама у селу износи. Стана каже да се не стиди ходати у тој ношњи, напротив поносна је у њој, јер је све то сама својим рукама направила. И поред година и сада зна да направи рубину, али ријетко ко то тражи. Има их каже у свом ковчегу, којег је у кућу унијела, када се удала, још три. Некада је радила и за друге и добро продавала, нарочито онима који раде у иностранству.

- Е, другачије је сада, не треба ни прегача, ни рубина, сада се све може купити сашивено и модерно, а у наше вријеме цура се није могла удати, ако није знала да тка, шије, плете и везе, каже Стана.

Свако вријеме има своје обиљежје и начин понашања, као и ношње али оно претходно што је лијепо и има свој етно садржај, треба сачувати за наредне нараштаје. Да знају и да не нагађају како су и шта су носиле њихове прабаке и баке.

Стана је и онако својим праунукама и унукама сачувала своје умотворине. На другима је то да прикупе и оставе на увид долазећим генерацијама, јер чување народне ношње, обичаја и традиције није само Станино него свих. То је дио српске културне прошлости, због којег се не би требали стидјети, као рече Стана, него напротив поносити.

Некад било у општини Дервента

ПОЈИЛА ЗА СТОКУ

ДЕРВЕНТА – Прије само неколико деценија вода за пиће се узимала са чисте и бистре ријеке Укрине, њених притока и потока. Данас то више није могуће, јер су потоци и рјечице толико загађени да у њима нема ни поточних и ријечних ракова. Само у рјечици Вочи у Великој Сочаници још се могу наћи ракови-поточари на територији општине Дервента.

Данас је све замијењено пумпама и вода се налази у кућама, а извора заграђених и ограђених скоро да се не могу нигдје наћи. Такви извори су се налазили на разне начине: азне, бунари, точак, појило и слично. Појила су служила не само за воду која се користила за пиће, него и за појење стоке. Поред азне, точка, бунара, од већег дрвета би се ископало корито и вода дрвеним каблићима или кантама вадила са извора и давала стоци да пије из корита.

Бишња: Ријетко појило, које и данас служи

У Бишњи код Дервенте такво једно појило сачувано је све до данас поред пута. Из њега се у сушним данима, љети напаја стока из више кућа. Ова година је кишна, па појило има и вишка воде у бари поред заграђеног извора. Бригом сељана, или случајно, добро је сачувано и веома лијепо изгледа у дивном крајолику поред пута.

Стари обичаји и предмети у Дервенти

ВОДИЈЕР И КОСИДБА

ДЕРВЕНТА – Кажу да се некад добар косац познавао по водијеру који је носио закачен о појасу кад иде на косидбу.

Водијери су израђивани и уљепшавани на разне начине. Тако су на водијер стављане разне машнице од платна, везови, руже од плетива и слично, као и разни метални украси, па чак и од сребра. Углавном су израђивани од лаганог дрвета; врбе, јавора, тополе, јошике и слично. Лагано дрво се бирало из практичних разлога, због погодније израде водијера и његове мање тежине, што је олакшавало ношење за појасом. Кад косац иде на косидбу, водијер ставља за појас, то јест за каиш, који добро утегне.

Водијер се напуни водом, а унутра се још ставља белегија за оштрење, односно „белегијање“ косе и мазалица. Мазалица је била обична крпа забодена на врху клипа којом се намочи вода из водијера и лагано пријеђе преко оштрице косе и навлажи, да би се коса могла белегијом „одбелегијати“, то јест наоштрити. Ако би водијер заједно са белегијом, мазалицом и водом био претежак, ометао би косцу рад, јер се морао носити по читав дан на косидби.

Било је водијера, у новије вријеме, који су израђивани од лима, али су водијери израђени од дрвета били много више цијењени.

Прибор за косца: Дрвени водијер

Косидбе су организоване на тај начин да се више домаћина договоре о косидби и излазе сви на једну ливаду код једног домаћина а други дан код другог. То се звало рад у зајам и све тако док се све ливаде не покосе. На њивама је некада било и по педесет косаца, причају старији људи.

Данас се ливаде косе машински, а водијери су сачувани негдје као сувенири.

Доња Осиња код Дервенте

ЖИВКОВ ИЗВОР

Живко Станковић увео је воду са извора у кућу, али и изградио чесму поред куће да пролазници могу угасити жеђ

ДЕРВЕНТА – Док није било водовода, било је тешко доћи до воде или првог најближег извора. Ко је имао довољно воде на свом имању, имао је и природно богатство без којег се није могло живјети.

Поред кућа су ископавани бунари дубоки и по неколико десетина метара, само да би се дошло до чисте и питке воде. Ко није могао да ископа бунар, морао је да иде даље и доноси воду за пиће, а стоку одводи и по неколико километара да би се напила воде.

Људи су цијенили воду као највеће богатство које је природа дала. Гдје год би нашли извор природне воде, настојали су га очувати и заградити да би се скупљале количине воде за употребу.

Такви извори су прављени не само поред кућа, него поред путева у шуми и свугдје гдје је био добар извор. Та уређена мјеста су се звала бунарчићи, азне, хазне, врела и слично. Ту су људи застајали, окрепљивали се хладном и питком водом, одмарали и настављали даље путовање.

Често су неки добротвори поред пута куда је пролазило много свијета правили и уређивали изворе како би се путници намјерници могли успут напити воде.

Живко Станковић из Доње Осиње давно је отишао на рад у Њемачку. Поред куће има извор који је преградио и увео у кућу воду за своје потребе, али није заборавио ни оне који поред његове куће увијек пролазе, а највише дјеца која и по неколико километара путују до школе. Направио је чесму и лијепо уредио да се свако ко наиђе може напити воде.

Освјежење: Спас ђацима путницима

Каже да га је то подсјетило на вријеме дјетињства и сјећање да није било  воде у кућама, а куд се год кренуло, могло се наићи на бунар или азну, гдје се захватала вода. И није коштало много, а учинио је добро дјело, кажу мјештани села Доња Осиња.

И тако „Живкова вода“ остаје да подсјећа и свједочи о једном прошлом времену, када се свака кап воде с највећом пажњом чувала.

Р е ц е н з и ј а

НЕЗАБОРАВНИК

Да новинарство није тек пуко биљешкарење говоре чињенице да и најозбиљнији истраживачи у области историје редовито консултују старе новине и провјеравају тачност и дословичност догађаја којим се баве и историјски их утемељавају „за будућа нека покољења“. У том погледу колега Савко Пећић Песа је, изабравши понајбоље и по нечему најзначајније из свога новинарског опуса, остварио књигу која ће итекако много значити управо за историчаре који се буду бавили неким временима и догађајима у њима у Дервенти и дервентском крају. Истражујући прошлост, консултујући садашњост, темељи он будућност у којој ће радозналци, читајући ове редове, наћи за себе толико љепоте и посластице да ће до неба бити захвални нашем хроничару на прецизности и дословичности.

Тамо гдје је наслоњен на традицију, гдје се бави сагледањем и освјетљавањем прошлости, Пећић је изузетно пажљив, настојећи да ништа не остане по страни, маргинално, већ да се све, па и најмања ситница везана за традицију, презентира дословичном и што је могуће тачнијом. За то је, признаћемо, потребно и доста труда и времена, али је само потпуно гледање на ствари гарант да се та прошлост може презентирати у смислу да служи садашњости и будућношћу. Ово тим прије што се, ослањањем на традицију, морамо пројектовати у тој некој слућеној будућности, без обзира каква нам била и каквом ће је неки будући остваривати.

Овдје је посебно значајн одјел – циклус текстова о српској православној духовној традицији која се очитује у нашем ововременом све агилнијем подизању нових и обнављању порушених богомоља. Ту је Пећић Песа врло агилан, чинећи све да нам пренесе ваљано оно што је битно казати посебно о богомољама које обнављамо да би се схватила сва овдашња историјска размеђа. Јер, нека су нам богомоље у прошлости по неколико пута рушене и обнављане, као да се само на српску духовност и те цркве и манастире јуришало и као да ратови и буне нису имали других циљева и одредница.

Изузетно је занимљиво то пројектовање будућности на темељима прошлости а људима и догађајима из ове наше суморне садашњости у циклусу текстова који се баве самом Дервентом, односно неким селима и подручјима, а гдје се говори о садашњем животу управо кроз ту недавну прошлост. Како је само рат био окрутан, а како је мир конфузан и због чега је све тек тако да би се тек нека фабрика, неки човјек или неко село и мјесто отели оновремености ратног разарања и отуђења, кренувши сасвим другачијим правцем пут оздрављења. Ту је Савко Пећић Песа као свједок и као хроничар учинио све да избјегне патетику и осоколи новорођене да ће се извући, бар за трен, из клопке ратовања и разарања.

Људи су у цијелом овом тексту, а посебно у одјељку о њиховом портретисању, посебна брига и пажња нашег аутора. Изабрао је баш оне људе и оне текстове о њима који имају шта поучно казати кроз сва та наша времена. Посебно је занимљива прича о људима који чувају музичку и забављачку традицију дервентског краја и на тим изворима је стварана цијела галерија оних који су имали највише успјеха у пјевању и свирању. Исто тако, занимљиве су Пећићеве биљешке из области образовања и културе, што оставља дубоке трагове и темељи посве нове ствараоце, нова стваралаштва и вриједна остварења, а што ће печатити садашњост за ту неку нам будућност.

Све у свему, књига је изузетно интересантна, поучна и корисна у пројектовању кроз ововременост наше будућности, а са ослањањем на чврстину традиције и прошлости. Стога је предлажем за објављивање уз радост њеног скорог појављивања пред читаоцима.

                                                                    Ранко ПРЕРАДОВИЋ

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

Рођен је Љета господњег 1949. у селу Појезна, општина Дервента. Завршио основну четверогодишњу школу у Појезни, а осми разред у Осињи. Гимназију у Дервенти, а у Загребу је студирао и завршио ВТШ.

Пише и биљежи од основне школе, а прве своје стихове је објавио у „Дервентском листу“, као гимназијалац. Објавио је до сада двије самосталне збирке пјесама „Са сузама жита остају“ и „Јенки на Балкану“. У припреми је књига репортажних записа. Заступљен је у заједничким збиркама пјесама и прозе „Са браника отаџбине“ 1995, „Кућа од стихова“ 1999, „Антологија љубавне поезије“ 2000, „Истина о Србима“ 2002, „Ћуд је женска“ 2002, „Гарави сокак“ 2003, 2004. и 2005, са сусрета пјесника у Инђији. Антологија „Гарави сокак“ 1989-2003, „Своме роду од Косова до данас“ 2003, 2004. и 2005, СКК „Таласи“ Прњавор, „У несну вихор“ 2004. Компакт-диск 39 пјесника „Сејачи песама у балканском парку“, конкурсни зборник „Атипика“ Књажевац 2005, поетско-прозни зборник „Проби се глас“ Књажевац 2005, „Укрина, рибе и риболовци“ 2005.

Прозу, пјесме и предања објављивао је у листовима и часописима за књижевност: „Значења“, „Вучијак“, „Видици“, „Свитања“, „Српски борац“, „Крајишке новине“ и „Глас православља“.

Дописник је „Гласа Српске“. У овим новинама објавио је више од стотину репортажа и записа. Ради за Радио Републике Српске за који је снимио и објавио више од тридесет репортажних записа за документарни програм „Животок“ и друге. Пише за новине „Видици“, „Свитања“ и повремено „Дервентски лист“. Био је дописник новог „Олсобођења“ и „Гласа комуна“.

Предсједник је Српског књижевног клуба „Вихор“ Дервента.

КЊИГА ''ДЕРВЕНТСКЕ КАСКАДЕ'', АУТОРА САВКА ПЕЋИЋА ПЕСА