ДА СЕ ОБИЧАЈИ НЕ ЗАБОРАВЕ
У Доњој Лупљаница код Дервенте одржано је народно прело, или како се у народу још називало; збор, игранка, коло. Некада су се сељани окупљали о светковинама код
цркве, на раскрсници путева, под чистаријем грабика или храстика и код школа.
Ту су старији разговарали о животу у селу, о томе како је љетина понијела о
размјени пољопривредних производа, док су млади хватали се у коло и играли уз
шаргију. Уједно је било то мјесто где су се упознавали, ашиковали и о
заједничком животу разговарали.
Села све више умиру. Људи одлазе из села за послом и бољим животом, јер мукотрпни живот на земљи уз свакодневне тешке радове не доноси поптпуну сигурност. Остали су они који нису имали куда и гдје да оду. На селу се
осјећа напредак, куће су модерне,а стиже и
асфалт, али су домови све празнији и не чује се јаук дјеце. Школе су све празније и напуштене зајапе око њих нема дјечије граје. На стотине сељана је отишло далеко у
друге земље на рад, с надом да би се једног дана вратили у своје родно мјесто. Али, ко је отишао, није се вратио, остао је да
заради у том свијету пензију, направили су куће по селима,а неки одлучили да се више никада не
врате.
Живот и вријеме су брзо текли,а обичаји нестајали један за другим. Зато кад сељаку шаргија изнад уха
зацвили,просто се од милине растопи и проговори својим етно бићем културе, која
му из срца и душе никада неће нестати и на своју дјецу ће пренијети. И увијек ће у уху, у души срцем одјекивати : ''Ој шаргијо дрво тополово, ко те свира никад не болово.''
На прелу у Лупљаници уз виолину и шаргију могло се чути и овако давно заборављено пјевање: ''Лупљаница и царева гора, ту је мене
упознала Зора''. ''Село моје, баш си село било, док сам
одо, док сам барбиро''. ''Мала моја гаравушо
једна, преведе ме преко воде жедна''.
И тако мијењала се
пјесма за пјесмом, ухватило се коло наново код школе у Малици. Сузе радоснице,
многи се нису одавно овако веселили, многи се нису годинама видјели, грљење, љубљење и пјесма. Пјесма, која
одјекује селом, а народ се окупио на збору, дошао да заигра коло, чак из Холандије, Њемачке,
Швајцарске.
- Наш циљ је био да се окупимо по светом Игњатији и да оживимо обичаје
прела и живот наших људи некада. Нисмо се у томе преварили, јер Лупљачани су
дошли са свих страна гдје живе. Чини ми се да нису дошли само они који су за
кревет приковани, каже једна од организатора и покретача да се прело одржи, поетеса, Љиљана Симић Башић.
Ту су Зоран и Мира Мандић, који махањем главе свједоче о свему што су у
срцу и души доживјели и кажу да се нису покајали што су дошли
чак из далеке Холандије, само на прело и већ одмах одлазе назад.
Нису мјештани жалили ни новца,па су приредили гозбу са много разноликог пића и традиционално кувано
вино, које није финансирано из буџета општине, него срцем и душом даривано од добрих људи, што је учинио и Благоје Баљо Симић, који је свој прилог у новцу послао из Њемачке иако је био спријечен да дође на прело, а силно је желио да радост
подијели са познаницима, пријатељима и рдобином.
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA
Нема коментара:
Постави коментар