ПРИЧА

О волу и магарцу

           У народу се каже, да је тешко попети се на коња, али с коња на магарца, лако се може пасти.

х      x      x

''У оној хладовини испод крушке , ваља отпочети'' !

Чим стигоше, Митар заустави запрегу, окрену два три пута заворањ и извуче га из працијепа. Гужву помјери наниже и ослободи волове са јарамом и тељизима. Са десне стране умота привузу око грма  како се не би волови одмакли из хладовине.

''Сваки је брав као и човјек'', гунђао је Митар и помало тимарио волиће.

Митар се уживио и  предао раду око волова, као да је причао с њима, а уствари обраћао се сину Алекси који већ бијаше добро задријемао под крушком.

''Треба да се помокре, балегају и одморе. Тад је добро и да се мало нахране сијеном. Није лако на овој жеги ни њима. Ех, колико себе пазиш треба пазити и на њих. Заволи се волић ко најрођени. С њим живиш, радиш,а он ти помаже. Ако га не тимариш и не волиш, нећеш хљеба се најести ''.

Мало застаде, погледа у даљину и настави своју причу.

''Мотика је тешка, али без ње нема хљеба''.

Извлачећи испод врећа из сандука наваљик сијена, Митар је мислима лутао тамо ,амо, и занио се сјећањима у којима је он очито уживао .

''Зар има нешта љепше од косе, кад се као змија провлачи кроз траву,а откоси падају и миришу свакојаким мирисима разних трава. Човјек кад удахне тај ваздух и мирис,просто га носи даље  да ради и не осјећа умор.  Навече, кад легнеш, умор те савлада , заспиш веома брзо на меком сухом рогозу који се ставља да оштрим мирисом тјера разне баје. Рогоз човјеку пријатно мирише и чува чељад од које какавих урока кад се одвоји из куће и прилегне на штали. ''

Митар се забавио с волићима, па застане мало, погледа около , стави руку на чело изнад очију погледа  у сунце  које немилосрдно пржи  и наставвља причу:

''Стана је вриједна, јесте мало шепава на десну ногу. Није тако дошла у кућу. Ударила је брнача  кад смо пшеницу сијали. Није ни код љекара ишла. Пребољела је све користећи мелеме од трава. Свињским маслом је мазала,сланину привијала са боквицом. Није сад лоше. Не жали се да је боли. Спрема ручак, краве музе и чисти,свиње,кокошке нахрани и стигне све да поспреми у кући. Изађе Богами и на њиву. Зна редак кукуруза опрвчити прије изласка сунца и доручак спремити.''

Прича је текла ,а мисли су навирале једна за другом без реда , онако како су Митру долазиле у главу.

''Ономад ! Било је то давно. Сјећам се као да је било јуче. Тад смо се  упознали нас двоје. Она је јуницу Дикуљу редовно изводила на њиверак , на испашу поред наше шуме. Као бива , одем у шуму по дрва. Осијечем највеће дрво,да се покажем и куражим. Намјерно сам увијек бирао пут да банем пред Стану. Дрво је било претешко. Нисам могао главу подигнути да би је добро видио. Мало сам пришкиљио на страну придржавајући сјекиром дрво и видио како се и она  смјешка. Дрво се омакло па сам га морао збацити с рамена .Ошинуло  ме добро и набило по ребрима.''

Она отпусти Дикуљу са конопца и потрча према мени:  ''Ма, шта ти је Митре?'' 

''Увати ме за руку и подиже. Рука јој је воњала на крављи зној и свјеже млијеко,а топлота је прожимала кроз мој длан, преко руке, све до срца које се узиграло да умало нисам од радости свиснуо.

Нисам могао ни замислити да ће ме Стана у­­­­'ватити за руку.

Очи су нам се сусреле и она у том тренутку се окрену и потрча за Дикуљом која је већ била у Жарковом кукурузишту''.

Запазио отац, да се Стана загледа  у Митра , а Митар у Стану, те је отишао код Стојана Калоперовића да упита, би ли Стану дао да се уда за његовог сина.

''Би ја ,вели Стојан, није да сте лоша сорта,али Стана чини ми се неће.''

Отац је ћутао неко вријеме и онда, као да се присјетио да Калперовићи хоће можда да Стану удају без мираза.

''Ма не треба нама мираз,него дај Стану у нашу кућу Стојане. Дјеца се већ одавно гледају, па нека се усреће кад је већ тако.''

О, тад се Стојан грдно наљути,па из свег гласа започе да виче: ''Неће, вала, моја кћи из куће без мираза. Ко смо ми Калоперовићи, шта мислиш о нама? Шта би народ причао о нама, како смо Стану испратили без мираза, а има свега, није да нема. Ма јок ,неће вала свијет Калоперовиће испирати кроз прљава уста и злим језицима. Знам ја шта  би рекли, како смо је истјерали из куће,као куче. Него, нека Стана каже своју задњу, па ћемо онда о томе.''

Стана је слушала разговор из прикрајка, и као случајно банула пред њих.

''Па Стано, кћери моја, одговара ли теби онај Митар Панић за мужа.?''

''Ма не знам, Тато, како ти кажеш''.

'' Ма шта не знаш, а већ се двије године гледате'' – подвикну Стојан.

''Стана се стидљиво измакла иза кијера, а Стојан дохвати чокањ ракије пружи мом оцу да потегне и уз пријатељски разговор наставише о свему детаљно договарати, кад ће бити свадба уз обавезно вјенчање у цркви.''

''Слушаш ли ти мене Алекса !'' Окрену се Митар и гурну Алексу који је већ био у хладовини заспао као топ.

''Нека, нека, још ћемо мало, онда отпочети. Уморило се дијете, а и волићи ,нек преживају још'',рече Митар и наслони се уз крушково дебло.

Колобариште је велика њива. Около нема дрвећа,осим једне крушке дивљаке под којом се њих двојица одмараше. Својим дебелим ступцима и гранама прекривала је скоро пола дунума земље и правила дубоку хладовину. Поред ње се увијек ,најчешће могао наћи Јово Колобара, који је ту боравио и спавао по ноћи. Често је знао да заплаши пролазнике. Кажу да није био сав свој. Крушка је крајпуташ- крстача. Ту увијек застаје погребна поворка, затеше се крст на деблу,одмара поворка ,а свештеник чита молитву за покој душе покојника. Много крстова има утесаних. Значи да су ту многи прошли поред, ка гробљу и никад се више нису враћали.

Поред крушке крстаче није смио нико заноћети. Јови то није сметало. Ваљда није био свјестан ,шта су ''приказеније'' којима су одрасли плашили дјецу, како се не би у невремена доба кретали и одвајали од куће.

Прича се, да је Јово Колобара једном на смрт преплашио жену којој ни саливање страва није помогло. Поранила, и кад је наишла поред крушке, он се пробудио и накашљао. Жена је натурила у бијег и неосврћући се ко је био под крушком. И сад се та њивурина, која је обрасла бујадљиком и остругама, назива Колобариште.

Митар је поред Алексе  добро учврстио сан. Пробудио се скоро пред преод. Сунце је за мање од пола конапца било на заласку.

 Поспремише волове и упрегнуше у јарам, прикачише за дрвена кола и кренуше за вида кући. Ноћ их је затекла ,тек пред кућом.

Мјешине и вреће с брашном истоварише у магазу.

Стана је чекала са топлом вечером коју није дала да се охлади подлажући тијарно фијакер слабом ватром, тек да се не угаси.

Стана и Митар су имали силну жељу да Алекса изучи неки занат како се не би мучио на селу радећи на земљи као њих двоје. Били су спремни све дати само да нешто изучи од заната.

Митар је често одлазио у град да види како би Алекса могао на неки занат. Успут би понио орозана пијетла,  или крављег мрса, да се нађе за берберина, столара,молера или неког ковача. Орозана би радо примили и остале поклоне,а Митру су увијек обећвали да Алексу доведе идућег љета, око вашара. Једном му је неки казанџија узео теле и слагао јер је пропао у пословима.

Није било друге, него да Алекса преуземе вођење имања на селу. Поодрастао Алекса у момка , висок, витак, а лице му од руменила и једрине пуцало. Сви су на њега били поносни,а он је сваким даном све више љенчарио, мање радио, а више времена трошио удварајући се сеоским дјевојкама.

''Немој сине Алекса, вола да млатиш, мораш да га волиш, тимариш, ако ниси добар према стоци, као и према себи, сам ћеш постати магаре,јер умјесто вола, мораћеш да теглиш''.

Алекса није слушао оца. Стана је говорила Митру да не галами на дијете јер је још зелен за тешка посла.

Кад би морао нешто да ради , Алекса је сав бијес искаљивао на волове и увијек је би био нешто нерасположен и мрзовољан. Није га интресовало ништа око куће што је требало да ради. Волове је слабо хранио и није бринуо о њима.

 Дјевојке су се око њега мотале као око неког учитеља. Бирао је и није никад ни једну изабрао.

Тако је остао нежења.

Мајци је све више понестајало новца које је наслиједила послије Митрове смрти. Кад је новца понестало,почео је да грди остарјелу мајку, која није губила никад наду да ће јој се Алекса, кад тад вратити на прави пут.

Почео је и да се опија. Обилазио је све казане гдје се ракија пече,а углед му је опадао, љепота пропадала, њиве у коров зарастале. Продао је буд било зашто оба вола, запрегу и све што је могао из куће.

Стана је свиснула од  јада и жалости.

Остао је сам у кући.

Понекад  би сишао до воденице и затражио од млинара неколико килограма брашна. Напртио би полупразну мјешину, и пијан шешуљајући се  упућивао на безциљан пут.

Људи би се за њим окретали и говорили:' 'Ено Митровог Алексе, као да није од његовог соја''.

Кад је долазио до крушке, гдје су се он и отац често одмарали ,и  више пазили на волове него на себе, Алекса би, некако чудно гледао у крстине урезане на дрвету, као да се сјећао нечег из прошлих добрих дана, и чинило се да хоће  престати са својим лошим навикама и животом. А онда би легао поред крушке, мјешину одложио и захркао да се чуло далеко. Ту би га затекла ноћ, а будио би се тек ујутру кад сунце подасја испод крушке. Није знао шта ради, ракија му мозак испила. Често би окренуо, опет ка воденици и тако се понављало по неколико пута, док га неко из села не би сусрео и одвео  кући, у којој више ништа није личило на прави дом.

Јово Колобара је давно отишао на онај свијет,а народ је све више говоркао да се њгов дух у Алексу увукао и да он као вукодлак с њим управља. Други су опет причали, да је награјсао и да би га требало хоџи на запис одвести,а трећи су били реалнији и говорили да је највећа болест лијеност и да је зато Алекса дошао у овакав положај.

Свима у селу никад није било јасно, како то да се Алекса изроди у одпадника од добре фамилије и шта се то с њим деси, кад је све имао и ништа му није фалило.

Дође вријеме  и прозваше га ''Колобаром који се увкодлачио'' и почеше у селу сви да га се клону и избјегавају, а дјеца су за њим тјерала шегу, галамила и узвикивала.

''Ено магарца који носи терет, а продао запрегу и вола''. 
Из књиге ''Живот и сјећања'' Савко Пећић Песа - 2010.
Књижевна заједница ''Васо Пелагић'' / Српски књижевни клуб ''Вихор'' Бања Лука - Дервента. 
ISBN 978-99938-24-72-5 

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA