Дар је код овдашњег становништа устаљен од давнина. Све је више поборника да се дарови не носе у кућу за славе, свадбе, крштења, рођендане, али обичај је обичај, па народ никако да то заборави. И поред тога, што садрже, сада све оно што својта којој се одлази има у кући, ипак сваки дар причињава задовољство. Не мали број људи ће рећи: ''Ма није то ништа, али ипак, ма шта од дара добијеш , то човјеку годи, некако је лијепо''.
Данас је вријеме кад има свега, колача, чоколада,бомбона, разног пића, играчки за дјецу, кошуља на избор, марамица, пешкира и слично. Некад те робе није било довољно или је за обичног човјека та роба била скупа.
Ко би сада био задовољан да добије на дар пешкирић и одозго на њему сапун и мало огледалце са чешљем за косу. То је била милошта, којом су даривани највећи гости, као што су кумови, својта и пријатељи.
Дарови су негдје превазишли мјеру, па се купују аутомобили, или неке друге скупе ствари,ради престижа. Дар је одувијек био само знак пажње и љубави према својти, пријатељима и кумовима.
Приглавак
Приглавак
Које би сад дијете прихватило да му бака из њедара извади орашчић, љешник, румену јабуку или коцку шећера, а некад су се дјеца томе радовала више него било чему. Тако су памтила своје тетке, ујне, баке, а дједа или тетка, односно ујака, кад им донесе ''банку'' , ситан гвоздени или папирни новац. Старије генерације и сад ће о томе радо причати и емотивно се сјећати својих најмилих по томе шта су им као дар све то доносили. Дјеца нису вољела шкртост код својте. Дуго су их по томе памтили и помињали у негативном смислу.
Дијете кад би отишло са мајком у госте, за дар би добијало јаје или живо пиле. С посебном пажњом и драгошћу су се дјеца односила према свом дару, нису испуштали пиле све до куће. Обично се пиле везивало за ноге, ако испадне из ручица да не би побјегло.
Старији су добијали за поклон приглавак или чарапац – чарапе исплетене од вуне, који су били посебно украшени разним шарама и обојени разним бојама. За жене посебан дар је било ''срце'', колач са огледалцем , који је обојен црвеном бојом и разним шарама.
Оваквих колача сада више нема, а као дар су се од руке до руке измјењивали дуго времена, па све док постану неупотребљиви. Дјеци се говорило да не једу ове колаче, јер се могу отровати, како би се што дуже очували у кући за даривање.
(Овај примјерак ''срца'' ми је доставила Славица из Ваљева, моја пријатељица са Панорамиа под називом ''бабушкица''. )
Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA
Čula sam jednom da je neko rekao:"Postoje samo mali darovi, sve ostalo je podmićivanje". I mislim da je u pravu. Dar ne sme da bude skup, treba da bude znak pažnje i ljubavi. Ja se uvek obradujem kad dobijem ovakve vunene "šoke" (tako se to kod nas zove), a liciderskih srca ponovo ima da se kupe, prave ih iste onakve kao nekad, na sajmovima meda sam ih nalazila i kupovala dragima. Ne znam da li im je i ukus ostao isti, obično ga ni ne otvorim nego ga dugo čuvam zakačenog negde na zidu...
ОдговориИзбришиDivan post, Pesa! Darivanje je lep običaj. Ja volim da svaki susret sa dragim osobama ulepšam nekim sitnim darom, sitnicom koja se ne meri novcem, nego ljubavlju i pažnjom. A pletene "nazuvače" obavezno dobijem kada odem u posetu muževljevoj rodbini (on ima puno tetki, strini, ujni... pa svaka po jedan par na dar!). Drugo, licidarsko srce obožavam i kad god sam u prilici kupim ga: za sebe ili za dar.
ОдговориИзбриши