ОЈ РАКИЈО,...!

ОЈ РАКИЈО,...!

О ракији шљивовици су испјеване многе пјесме у времену кад се око казана за печење ракије искупљало много момака бећарина и до зоре пијуцкали ракију, тек што је кроз цијев исцурила. Старији људи кажу да је некада знало бити око казана толико људи да се једва чекао следећи кад ће процурити, јер оно што је од претходног казана истекло ракије било би већ попијено. Био је то посао предодређен само за мушку чељад, а жене су мање или никако пиле ракију и радиле око казана.

Тако су се око казана за печење ракије стварале у народу пјесме и пјевале у двоје, а понекад и уз пратњу шаргије:

''Ој ракијо рако ја те волим јако,а ти мене у поток полако'',

''Ој шаргијо са четири жице, растави ме од моје цурице'',

''Ој шаргијо старог оца мога, дража си ми од злата сувога,

''Ој шаргијо на кутли ти пише, бећар стари воли те највише,

''Шта бећара у срце удара, шљивовица јака и цурица свака'', 

''Кад запјевам и попијем Росо, нећу кући нећу ни на посо'' !!!

Било је то некад, а данас је слика сасвим друга. Око казана нема ко ни да ради. Пјесма с почетком јесени уз казане утихнула, нестали су момци бећарине, који су могли попити казан ракије шљиве.

Старих успомена и догодовштина уз казан, ријетко се ко сјећа, а млађи свијет неће шљиве ни да погледа, а камоли да покупи и пече ракију. Посао је спао на старије особе и жене, које се данас најчешће могу видјети поред казана, како пеку ракију шљиву.

Дјеца су посебно вољела да бораве поред казана, па су често ноћу преспавали са казанџијама. Вољела су да слушају приче, које су одрасли уз казан приповиједали, углавном су се причале јуначке приче или говориле пјесме, те приче о љубавним згодама и незгодама. Кад би дјецу требало отјерати од казана, онда су приповиједане страшне приче о вукодлацима или о вуковима, па би дјеца веома брзо тражила да их неко од одраслих одведе што прије кући, а од страха су дрхтала све док не заспу.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA