СРПСКА СВАДБА ПРИЈЕ 109 ГОДИНА

СРПСКА СВАДБА ПРИЈЕ 109 ГОДИНА

О Дервенти из прошлости мало је, или скоро никако сачувано писаних података, јер оно што је вриједило остало је у приватним колекцијама. Годинама се то заборављало све скупа, јер није се с пажњом баш увијек чувала и његовала оставштина и преносила с кољена на кољено, нарочито о српској заједници из турског и аустроугарског доба. Највјероватније да и сад има доста вриједних ствари или фотографија, као и записа о животу Срба у Дервенти из тог доба, који нису никада изложена у јавност и стоје негдје забачена или добро чувана архива код многобројних наследника, чак до пете или шесте генерације. Веома је битно и то, да од бивших познатих Срба нема много наследника у Дервенти, што је још један од разлога да се до такве архиве тешко може доћи.

Све што је чувано у читаоницама и црквама је кроз ратове уништавано, паљено и разбацивано. У то вријеме о много чему се није баш ни смјело писати ни јавно испољавати, а за школе морала се тражити посебна дозвола о оснивању или се организовала у градским читаоницама по жељи виђенијих Срба. Познате српске газде и добротвори у Дервенти су зато правили и поклањали народу читаонице и друге установе, гдје се могло окупљати и гласно дискутовати о свим питањима, а нарочито је ту њговано културно благо ондашњих Срба.

Нажалост, многе газде су нестале кроз времена и ратове, а о њиховом постојању свједоче грађевине које неке од њих још увијек постоје и служе одређеној намјени. Истина и грађевина је мало остало, јер нису спријечени рушитељи који су годинама уништавали и рушили старо да би направили ново, не водећи рачуна о историјском времену и простору настанка сваке грађевине, посебно и њеном значају за будуће генерације. Тадашњи Срби су градили, своје на своме, али су и као добротвори градили грађевине и поклањали народу гдје се могао окупљати и организовати колтурно забавни живот и на тај начин доприносили развоју националне свијести.

Дервентски Срби у то вријеме били су прилична мањина у граду, па су се ради тога организовали и окупљали у разним културним и спортским друштвима и чували национални идентитет. Захваљујући добротворима и богатим Србима направљена је зграда у којој је дјеловала и радила прва српска читаоница у Дервенти. Некадашња зграда Српске читаонице и сад је у добром стању. Направљена je негдје између 1870 - 1880 године, а за вријеме друге Југославије служила је као Дом ЈНА до времена кад је направљен нови. Зграда и земљиште је тек након овог отаџбинско-одбрамбеног рата враћено Српској православној цркви. Читаоница је била мјесто гдје су се Срби окупљали, његовали и чували свој национални идентитет и ту организовали културно –забавне манифестације. На таквим мјестима су одржаване свадбе и велика весеља гдј су позивани само изузетни гости.

Српско православно пјевачко друштво ''Змај'' основано је 1900 године и дјеловало је све до 1941.године. Углавном је учествовало на црквеним славама, Светосавским, Божићним и другим свечаним приликама. Интресантно је да је дирегент у овом пјевачком друштву био професор музичког образовања у гиманзији Вељко Цесаревић, који је касније постао познат као композитор. Било је још неколико друштава са српским предзнаком, а 1910. године у Дервенти ће бити основано СПКД-о ''Просвјета''. Први предсједник је био дервентски трговац и газда Јово Костић, а рад су обилато памагали и радили у друштву свештеник Симо Петровић и трговац Бошко Тасовац.

У читаоници и поред читаонице организоване су разне забаве за вријеме светковина. Пјевало је пјевачко друштво, ударали талабаси и даире, уз виолине и контрабас на српским свадбама које су биле добро организоване и богато јелом и пићем припремљене, јер је читаоница могла да прими велики број особа. На услузи су били фотографи, кавеџије, свирачи и пјевачи.

Код Душана Јелића из Дервенте сачувана је једна фотографија из 1900.г одине, која је овјековјечила свадбу Васе Јанковића испред Српске читаонице. Он се сјећа по причи мајке, да је то била свадба Васина, јер је његов дјед Марко Јелић био вјенчани кум Васи Јанковићу, који је као свештеник тада служио у Осињи. Име младе није запамтио и из које је породице дошла у кућу Јанаковића. Од свих на фотографији нема више никога да је жив, јер и дјеца која су на слици би имала више од 112 година да су жива, а рода од презимена Јанковић у Дервенти више нема никог.

На полеђини фотографије није изблиједио потпуно обрис печата аутора фотографије и власника ''Фотографска радња Јосеф Свачко''- 1900. године. На тај начин је тачно одређена старост фотографије, а квалитет јој није умањен и поред толиког временског периода постојања.

Мени је неко однекуд донио ову фотографију да је сачувам. Не сјећам се ко је, али знам да ми је послала нека од кума и рекла да шаље мени јер ће то кумче сачувати. Код мене је на чувању више од 40 година, и права је штета што нисам имао осјећаја да забиљежим барем већину фотографисаних људи на фотографији, јер је тад још било оних који су се могли сјетити имена појединих људу који су били у сватовима. Тако да ја знам само за свог дједа свештеника Марка који је био кум и младожењу Васу Јанковића, казује Душан Јелић .

У Дервенти је први водовод направљен 1882.године, а први водоводџија или водоинсталатер био је Васо Јанковић. Заправо, у вријеме Аустроугарске монархије он је био котарски службеник за послове водовода. Касније ће Васо по томе бити познат и његово име биће записано као једно од виђенијих имена међу грађанима Дервенте. И тако захваљујући једној фотографији сачувана је читава једна прошлост из које можемо да видимо, како је прије 109 година изгледала српска свадба. Посебно богаство ношње, углађеност господе и њихове дјеце. Љепоту младе и младожење са старим сватом, а иза њих су лијепе и младе дјевојке из Српског православног пјевачког друштва ''Змај''. Неизоствана је била музичка пратња, много вина, а за мирисе и украс користио се рузмарин који је бржљиво и с пажњом причвршћиван на реверима радосних сватова.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA