У САМОЋИДубоко у ноћ
Завирујем
Тањирима празним
Вода из чаше
Заудара
Стомаком
Колутају облаци
Пропиње се пас
Завија
У зимској ноћи
Празнине
Безживотне
Хладне
Само
Шпорет
И свијећа
Нешто дају
На столу
Масна крпа
Жгара масноћом
Повраћа ми се
Од мучнине
Савко ПЕЋИЋ ПЕСА
''Vihor'' Derventa 1997. ISBN 86-81729-11-X
Tekst: Savko PEĆIĆ PESA
Мада годинама живим у "омеђеном простору",
ОдговориИзбришиова пјесма ме не оставља равнодушним...
Хвала пријатељу. Ове су пјесме настале у тешким временима и објављене у збирци пјесама ''Јенки на Балкану''. Бранислав Бојић Баника књижевник из Београда, као рецезент, је за ову пјесму, као и неке друге рекао да ''...се приближавају антологијским песничким остварењима.''Моје пјесме нису на први поглед обичним људима блиске и разумљиве, али за оне који познају шта је поезија, сасвим је довољно да прочитају једном. Поздрав !
ОдговориИзбриши...пјесме су нам онолико „блиске и разумљиве“ колико нам је близак и разумљив живот!
ОдговориИзбришиPesa, prijatelju, konačno da pročitam tvoju pesmu... Oduševljava me tvoj stil:kratko, britko, jedna reč "seče"...Oseća se u stihovima da je pesma nastala u nekom teškom trenutku. A, kao da ih nismo imali i podosta za čitav svoj životni vek!
ОдговориИзбришиMoraću joj se vratiti i kasnije, dok "odleži". U prvom hipu, najveći utisak mi ostavljaju reči:
Само
Шпорет
И свијећа
Нешто дају
Pa tako je oduvek:plamen sveće osvetljava nam put, s svećom ispraćamo duše svojih dragih itd itd...a bez šporeta nam nema topline, života...
Uh, ja se razmahala...Javiću se ja opet, samo malo da je "oćutim".
Pozdrav!
Мрвице хвала !
ОдговориИзбришиПјесма је настала у тешком времену и простору,а то су ратна догађања чији сам ''заточеник био''.
Mrvice, bilo je to vrijeme kad se više gladovalo,a sredina u kojoj živiš pusta, nema nigdje veselja, radosti. Odustan si od supruge, djece, prijatelja i čekaš,negdje da utihne oružije, jer svako drugo jutro možda baš tebe neće više biti.
ОдговориИзбришиПОЗНАЈЕМО ЛИ СЕ, ПРИЈАТЕЉУ
ОдговориИзбришиУ та доба
Ноћна дубока
Грчише се
Празнине многе
Облаци бијаху
Недодирљиви
Свакодневна завијања
Бијаху к'о зимске ноћи
а у сред љета
засањаног
Пријатељ ми тад би
и грч у стомаку
и мрвица хљеба
на столу прекјучерашња
и пламен свијеће
давно угашен
Мислио сам
у тренуцима не/моћи
''помирен са небом''
да никад више
за оне који остану
среће недостајати неће
Остадох и спознах
да ми се данас
повраћа од мучнине
не/знане нам…