ОВA ПРИЧА НИЈЕ ОБЈАВЉЕНА ЗА ЂОРЂИНА ЖИВОТА
Кад године дођу сви те забораве
Наш суграђанин Ђорђо Кукић брзо ће
годинама ући у десету деценију свог живота. Многи га Дервенћани памте као вриједног човјека и човјека од ријечи. Зато је био поштован и уважаван као саговорник, јер је увијек радио
смшљено и говорио одмјерено. Како вријеме одмиче, а године долазе , активности човјека
престају па се не појављује у јавности, тако и Ђорђу све мање познају и посјећују, не само они
млађи који га и не знају, него и они који су га веома добро познавали и као човјека
цијенили и уважавали.
Рођен је у Осињи 22.2.1922. године
и то су биле веома тешке године одрастања
и стасања. Отац Спасоје, за то вријеме напредан сељак, одлучио је да заврши четири
разреда школе у Осињи, што је касније било пресудно у његовом животу, јер је та
школа била довољна за даље школовање и напредовање.
На селу је остао све до ратних дана,
када је 1943. године мобилисан у ’’5. крајишку ударну бригаду, 11. крајишка дивизија.
Издржао је многе битке, али најтеже, каже било на Сријемском фронту. Ту је задобио
и трајни инвалидитет од контузије.Демобилисан је 1945. године и одмах отишао у војну
школу на школовање.
Као официр, служио је у Београду, Сплиту,
Дервенти. Пензионисан је у чину потпуковника. Ипак ни тада његов рад није престао,
постаје активиста по линији бораца, па ангажовање у раду Црвеног крста и увијек
настоји да помаже људима и указује на пропусте и како треба да се ради.
-Нема засеока на општини Дервента у
коме нисам био и упознао, радио сам и помагао и зато нисам тражио накнаду, каже
Ђорђо и истиче, сада сам свој сам господар, пензија и радим код куће. Супруга Љубица
је умрла и једна кћерка. Живи са Аном, која
му се придружила да би им обома били лакши пензионерски дани.
На својој окућници произведе
довољно разног поврћа, да може и с комшијама да подијеле, а имају и воћа
довољно за себе. Рад га
одржава, па увијек понешто око куће ради, не пије алкохол , не пуши,а и кафу
рјеђе узима.
- Тешко ми пада , што нема
пријатеља као некад. Борци некада наврате, али и они рјеђе у последње вријеме,
године су и здравље попушта и поред тога што се добро држим. Било је тешког,а и
лијепог живота, све сам сам зарадио и ничије нисам узео, никада на суду нисам
био, каже Ђорђо.
Тешко ми је пао овај минули рат,
жао ми је омладине, људи којих нема. Све је дошло када се могло добро живјети.
Рат никоме не доноси ништа добро, ту се губи људскост, све што је створено
преко ноћи пропало.
Кроз рад одржава се и живи
задовољан својим годинама и способностима. Никада се не треба предавати, док
год човјек може да ради и ствара. Треба градити и чувати, како материјална
добра, тако и односе међу људима, поручује Ђорђо.
Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар