Љубић увијек гледа с висине на Савуриште
Мотајица се увукла у Саву
и
тек мало провири из даљине
све
је шкрто и посно на Савуришту
на омору мирише а Укрина далеко
ујутру грије а поподне пржи
травке се боре за мало простора
да
се плаветнила небеског нагледају
Док
са Влашића вјетар врата отвара
у
ширину која пуца преко Крњина
планински зов је недозван
са
Савуришта вријеме се провиди
и може се завирити у
прошлост
гдје се сусрећу претци из давнинa
који у сјенима пролазе поред
На Савуришту је мало рађало
али
се у Иловачу
сиромаштво увијек сијало
да суша удари вјетар поломи
и травке
да ничу и
миришу
ту су наши родови над Уставом
стољећима живјели и опстајали
Данас над Савуриштем црне вране
гаком надлијећу а вријеме нестаје
Савко Пећић Песа
«Данас над Савуриштем црне вране
ОдговориИзбришигаком надлијећу а вријеме нестаје»
Драги мој роде, нажалост је тако. Знаш ли да по први пут одкада школа у Појезни постоји,а постоји још од 1908.године нема уписаних ђака првака.Зато је овај мој вапај који гори и моли над Савуриштем да нам се сјеме не затре а земља не опусти.
ОдговориИзбришиСамо 1951.године, била су три учитеља и 188 ученика првог и другог разреда,а сад, сад једва да у години негдје новођођено дијете заплаче у Појезни ,зато
'' Данас над Савуриштем црне вране
гаком надлијећу а вријеме нестаје''.