И док
пламичак свијеће даје топлину
у
венама крв као да кључа
исповидих
се
да би
олакшао душу
за
кајање
Кад се
сјетиш нечег
тамо
далеко како је некад било
увијек
остаје празнина испуњена
паучинастим
нитима на длану
што
непрекидно из прегршта бјеже
па се
не може ухватити
Ех
роде роде мој
са
земље иловаче неплодне
и
јастребових пребивалишта
с
висина храстових грана
и
слатких извора у потоцима
што за
навијеке негдје теку
хљеб
насушни био је чесница
и
тешка мука предака наших
Ради нашег
рода наших бреза
јасика
липа јошика и жестика
које
вјетар повија кроз времена
ако не
знамо да пишемо
како онда
свијету да кажемо
да
постојимо
Савко
Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар