ЧОВЈЕК У МОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ

Ретровизор

       Данас је, кажу, модерно вријеме, па су и неке нове пошасти удариле на народ. Инфаркти и психонервозе присутне су чак и код најмлађих узраста, и да се не говори о старијима и онима који су се ту задесили када је „грмјело“. Нико не проучава, нити води неку статистику, али је видљиво да они који се на овим теренима нису налазили у вријеме када је живот вриједио колико једна сламка не пате од таквих болести, или су барем код њих мање присутне.

          У тој збрци са временом и простором заборављају се обичне људске врлине и топлина човјечијих душа у сусретима. Мало је веселих и раздраганих лица и обичних догађаја и радости. И око себе не видимо све што се догађа. Све постаје тако увјерљиво као да треба да буде тако. Ништа нам не смета: ни лоше постављени контејнер за смеће, ни прљави аутобуси, ни немарност и дрчност државних службеника, ни лош резултат наших спортских пулена. Све постаје нормално. Пријатељи и познаници, који изненадно одлазе прерано, тихо нестају као да их није ни било. Брзо се све заборавља.

          Лијепа времена бивају прошлост. Тек када прођемо улицом, сокаком, засеоком, пропланком, буде се успомене на догађаје и сусрете којих више нема. Стазе и путеви зарасли. Њима више нико и не пролази. Ту и тамо, као феникс из пепела, преко ноћи изникне нека зграда, која изненади пролазника. Он остаје изненађен и збуњен, са питањем без одговора: откуда и чије је то ту пред његовим носом.

          Па и старе зграде, које као оронули пањеви пропадају, тек у пролазу наговијесте да се ту некада нешто догађало. Обични пролазник и не примијети да је на крову те зграде у којој нико не станује израсло дрво. Ни цигле, црепови, отпали олуци и сливници на побуђују пажњу пролазника.

          Бокорова кућа, некада власништво неког Бокора, била је, кажу, важна у прошлости. Ту је ономад била смјештена ОЗН-а, која је морала „све да дозна“, па неке установе, па станови за људе, а и сада се добро држи. Њени подруми, који су били некада казамати у исплетеној паучини и прашини, могли би да испричају много интересантних прича из прошлости о патњама заточених.

          Данас та зграда изгледа сабласно. Брезе, које су на крову изникле и  одрасле, као да говоре о постојању и кретању свега у круг и у најтежим временима. Ваљда ће и људи надвладати садашња искушења и вратити се оним исконским вриједностима које човјека чине човјеком.

Текст и фотос : by Савко Пећић Песа