У
селу Појезна код Дервенте много је старих породица које су очувале сјећање на
своје поријекло и традицију, као што су Симићи,Старчевићи,Икићи, Продићи,
Вујчићи, Бркићи, Планинчевићи, Марићи и други.
Неке су породице потпуно изумрле и не
постоје више, као што су Станковићи, којих има и сада у Осињи.
Породица
Пећића је једна од старијих и бројнијих у селу Појезна.
Само у Појезни има више од 50 домаћинсатва, а не мали број их је по свијету
закућио,па се Пећићи могу сусрести у Србији, Словенији, Њемачкој, Холандији, а
највише у Дервенти. Још увијек се сви својатају и
рођаче,те женидбе није било никада једних између других. Веома су поносни на
своје презиме и чувају га као дио нечег чиме се поносе.
Кад
су први Пећићи дошли на подручје у селу гдје данас живе, није познато,а није
нигдје ни записано. Зна се само да је то било негдје давно и да су дошли испод
планине,а које планине и то се тачно не зна. Било је то највјероватније
почетком или средином 17 вијека.
Постоје
нагађања да су Пећићи дошли од Пећи у Србији са Косова и зато се зову Пећићи.
Опет,
други кажу, што је највјероватније, да је испод планине Влашић некада давно
дошао чобан Цвијан са синовима Ћетојем, Стојаном и Газибаром. Цвијанов отац се
звао Пећо, од чега је настало презиме Пећић. То се дешава у доба када настају
презимена, негдје доласком Турака на ова подручја. Тако је настало првобитно,
Цвијан Пећићев,а онда Цвијан Пећић.
Нигдје
у неким посебним књигама нема да су се Пећићи
другачије назвали,а из именослова и презимена, многих под Влашићких села и од
Борја нема таквог изворног презимена.Што није случај за остала многобројна
презимена на подручју подкрњинског краја која се подударају са презименима са
планине.То значи, да је презиме Пећић настало тек доласком у село Појезну.
Најстарији Пећић по имену који се помиње
и записано у стаблу је Цвијан, који је рођен 1820.године, чији се отац звао
Пећо.
Недељко
Пећић је живио дуго ,скоро је био доживио деведесет година и знао је доста о
поријеклу Пећића, тако је он причао,пред крај прошлог вијека.
-
Некада давно у зиму са својим стадом чобани су силазили с планине у ниже
крајеве да презиме. Тако је и неки Цвијан (око 1810.),
од оца Пеће долазио и зимовао на овим крајевима. Једног прољећа Цвијана су
задржали Спасојевићи из Доњих Церана код којих је зиме зимовао, да им буде
комшија јер тада је у селу било свега неколико кућа. Он је на то пристао и са
собом је довео оца Пећу и три сина, Газибара (1838.), Ћетоја (1840.), и Стојана
(1842.). Ћетоја се одијелио и прешао на друго брдо,а Стојан је као најмлађи
остао на старом огњишту гдје је започео живот њихов отац Цвијан, звани Пећо по
оцу. Газибара није дуго живио, био је онако више шерет и нерадник,није се женио
и није имао насљедника, али ће Цвијанови по њему добити надимак Газибаре.
Најстарији
споменик на коме се нешто може прочитати о Пећићима, је споменик Стојану Пећићу
у Појезни , на коме пише да је умро 28.децембра 1901.године и иза себе оставио
четири сина Теодора,Алексу,Андрију и Јову и двије кћери Марицу и Јеку. Најмлађи
Јово имаше два сина, Душана и Милана. Душан је стекао девоторо дјеце, седам
синова и двије кћери,а млад умрије од свега 46 година старости 1955.године. Иза
њега остала су дјеца са мајком Радојком
које је подизала у сирумаштву и биједи али је ипак успјела усмјерити на прави
пут многобројну своју дјецу, Вујадина, Богдана, Стојана, Босиљку, Јову, Жарка,
Ђорђа,Савка и Алексију.
Син
Цвијанов, Ћетоје стече синове Симеуна (1861.) и Ђорђу,(1877.). Симеун стече
синове, Стјепана,(1900),Спасоја (1904.), Лука (1909.) и Уроша (1929.). Ђорђо
стече синове, Здравка (1917.),Нинка (1922.),Стевана (1926.)Милоша (1928.),и
Гостимира (1933.).
*Између
ових података појављују се Пећићи звани Јошкићи, а најстарији међу њима је
Ђорђо, који је стекао синове Јову и Глигора, који није имао насљедника. Чији је
син Ђорђо , то се не зна, али је највјероватније у уској вези са Пећом. Јово је
имао синове, Рајка, Љубу и Васкрсију. Рајко и Васкрсија су остали без
насљедника, док је Љубо стекао синове Миланка, Десимира и Чеду.
Тако
су настали Пећићи по надимцима
Јошкићи,Ћетојевћи по Ћетоју и Газибаре по Газибари,причао је Недељко.
Није
баш познато како је дошло касније до подјеле по надимцима на Ајкиће и
Цвијановиће, међу Пећићима званим Газибаре.
Сви
ови надимци нису никада постали презиме, нити се ко љутио кад га назове неко
тим надимком, јер Пећићи су се тешко одрицали свог презимена и увијек су
остајали Пећићи, а крсна слава је свима Ђурђевдан,
то јест Свети Георгије.
Касније
су у Појезну на своје имање, Пећићи за комшије доселили Станчиће испод Љубића и
с њима се ородили.
И
поред тога што су се фамилије изродиле и преко деветог кољена, Пећиући никад ни
помишљали нису да се жене или удају међу Пећићима, па се и сада рођакају са
најудаљенијом фамилијом Пећића.
Одувијек
прогресивни и напредни и кад су били нешколовани ,а посебно школовани,поносни и
чврсти у вјери и свом држању били су цијењени и оспоровани кроз вријеме.Своју
вјеру у краља и отаџбину нису никада губили.Стога ће у Другом свјетском рату бити
на страни краљеве војске, а и као скојевац и комуниста, Недељко познати трговац
у Дервенти, који је одселио касније у Вуковар и тамо скончао свој живот.
Послије рата слиједи вријеме кад се није због тога могло напредовати,а ни школе
одабирати.Одувијек испуњени истим идеалима Пећићи су знали ко су и шта су,
вјерујући у себе и прихватајући оно што је прогресивно.На вријеме су увидјели и
позитивне ствари и идеје нове државе, па су прихватали те идеје, те били први
на свакој новом покретању акције у селу Појезна.Први су били увијек у акцијама
и подржавали народни развој,посебно свог краја.
Кућа
у којој су се изродили и почели разилазити Пећићи је и сад у добром стању.
Наравно имала је доста поправки и преправки до садашњег изгледа. Првобитно је
била брвнара,покривена даском,а онда негдје за вријеме Краљевине Југославије
поправљена озидана и покривена ситним цријпом. Чак постоји винова лоза, за коју
се не зна од када је ту засађена,а говори се да ју је засадили први Пећићи који
су дошли и ту се скућили.
Има
их доста школованих, врсних занатлија, а још највећи број се бави пољопривредом
на селу. Има и богатих и власника великог богаства. Милан Пећић је власник
познате бензинске пумпе ''Нада'' у Дервенти, а Ристо Пећић пилане у Појезни. По
свијету су већ достигли до доктора наука.
Пећићи
су цијењени као људи - фамилија и имају пријатељства међу свим народима,
Бошњацима, Хрватима и чак постоје родбинске везе удајом или женидобом између.
За
сада само је пронађено презиме Пећића у Трстенику Србија ,гдје има пет кућа,али
са овим Пећићима немају никакве родбинске везе. Постоји нека тврдња да су и они
дошли од Пећи и да су била два брата која су отишла на двије стране, један
према Босни,а други према Србији и тако се никада више видјели нису.Након
упознавања ипак се посјећују и наврате једни другима јер су пријатељства
створена кроз културно-забавне сусрете.
(Напомена : Ако су неки подаци, које
је аутор навео не слажу с неким потврднијим доказима, онда то није учињено
намјерно, јер сакупљати податке од многих извора и живе ријечи без писаних
доказа, увијек прозводе и понеку грешку. Ипак ово је до сада најтачнији и
изворнији писани траг о Пећићима. )
У
Појезни , 2014.године.
Савко
ПЕЋИЋ ПЕСА
Нема коментара:
Постави коментар