СТРАДАЛИЈА

Изнад ријеке Укрине код цркве

на дрвеном звонику звона су одјекивала

у ноћи хладној и безживотној

људи су испод поњава престрашени

кроз прозоре вирили чекајући

да ноћ прође и јутро осване

у дервентској Српској вароши

Ови мермерни споменици су наша прошлост

треба погледати сваки и читати шта пише 

баш овај открива историјску читанку

 ''Овдје почива свештеник''

име му је било ''Ђорђе Петровић''

 из Осјечана'' бијаше

а  ''рођ.1877.год. 14.7. у Хргама.''

Кад заборавиш своје пријатељу

несрећа ће се понављати нема повратка

и увијек ће те неко са твог тјерати

био је учен и храбар човјек и као Србин

''Прогоњен од полицијско Аустроугарских власти''

увијек уз народ и са народом борио се

''за свој национално културни-просвјетни рад''

Није било дозвољено из књига учити

све је било од народа забрањено

иконе су урамљиване као и сада

али  на зиду нису смјеле стајати

ни зрневље у класању није бубрило млијеком

јер су мајке кукале за синовима својим

од протува и нерода затвараних

у казаматима од Добоја до Арада

И деси се крст из руке испаде а Он

''би убијен као таоц 25.12.1914.године''

тако пише на овом мермеру ваљда зато

да памтимо и да се сјећамо након сто година

како је наш народ мучио и страдао

од моћне Аустроугарске монархије

''на Доњој Бишњи''.

На малој станици у Доњој Бишњи

на јутру без краја причали су људи

у долини поред рјечице Бишње

ћутање је надјачавало ћирину писку

снијежну бјелину прекривала је крв

пред запрепаштеним народом  

срни су устријелили младо лане

док је на грудима срце још играло

од пуцња у срце и душу народну

све је заглувило и мук је настао

да се није смјело својски говорити

него дуго неправду трпити

и туђински мрмљати

О мein Gott , О мein Gott !

Савко Пећић Песа