На небу се увијек црне мисли стварају
гледају одозго и уживају несрећом туђом
слутње небеске покривају и заташкавају
у праперију црне птице која воли да гракће
Кроз небеске
пукотине не осјећаш себе
кад уморан на тврдом камену заспиш
док жицом ходаш у змијско огледало
невидљиве ноћи тумарања овосјетског
Док на врату златом окован ланац виси
и ствара вреле преливе зноја изнад главе
доносиће у валовима срећу која се увијек
као омча непрекидно окреће око ума
Пријетња ласкава
се у радост претвара
само тренутком док глава ведри мислима
а онда почиње у амбис наздрживо да понире
и као мекана жута крушка с дрвета пада
Плаво небо наду даје разумом кад сватиш
безвриједну моћ метала
од злата на врату
која се у трену може
у омчу претворити
Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар