Илустрација: Вера Ђорђевић
Саша Мићковић
Глоса Алекси Шантићу
Алекса Шантић, Претпразничко вече
О, мили часи, како сте далеко ви драга лица, ишчезла сте давно. Пуста је соба, моје срце тавно, и без вас среће ја више не стеко`!
-----------------------------------------
Киша, тишина, шкрипе подне даске,
својих се мисли те ноћи одрек`о.
Навук`о лицем, боре, хладне маске,
о, мили часи, како сте далеко!
Капни Боже жар, прсте да загреје,
све је у мени хладно, заборавно.
А трн – постеља, којом снег, лед веје,
ви драга лица, ишчезла сте давно!
Љубав тек била узлет донедавно,
кад нестанеш, бич разломи по кожи,
пуста је соба, моје срце тавно,
сред срца ђаво игра, сумње множи.
Звекет се сата потоњег дочек`о,
и без вас среће ја више не стеко`!
Саша Мићковић рођен је у граду Шпитал, Аустрија, 1980. године. Сада живи у Рачи. Пише сонете и сонетне венце. Написао је пет сонетних венаца са акростихом.
Сарадник је више листова и часописа који објављују поезију.
Припремио : Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар