Улуде

Савко Пећић Песа

(1992.)

Дрипци,

Уљези,

Лопови и

Крезубе,

Осрамотише мој сој.

Сиромаштво и беда.

Нема краја лудилу.

Цвет у њиви плаче.

Вече суморно.

Хоће ли икада бити

Доста простаклука?

Гора је замрзла!

Човјек постаде звер

Дрипац и нитков,

свега има

а ништа му није доста.

Добро ниче из мотике,

Ништавило потиче од крађе.

Сат је стао време не пролази,

Све се окренуло наопкао,

Поштење постаде стид и срам,

Нико му не може ништа.

Кад овце блеје ту чобана нема.

Неко ће стати.

Од улуда болеће нас глава !

Ово написах, тамо неке 1992. године и остадох  жив све до данас, oд кад се ништа није промијенило.