Мостови

над реком расту мостови, квргави
удови савршенства

надошлог и спорог, углављени
одозго у проточно.

у пролећа

нам се чине изникли,

као све што расте одоздо
на горе, узрошношћу
опроштених преступа, сломљени
неминовношћу ишчекивања, и тада.

над реком
гранају мостови, продужени

костури извесности,
сабране и лековите.
небеса облаче
за венчања са сунцем, коврџају
сајле пред олујом, ледом
се хране зими, рђаво
црвљају на грмљавини.

па и онда, над реком

трају мостови, настањени

истрајном крутошћу, распрострањени
својом светошћу.

Јагода Никачевић

Београд