прича

МРТАВ ЖИВ ЧОВЈЕК

Гране дрвећа скривале су земљу која je служила као заклон. Сјенке су дјеловале хладно, и некако тужно, као да доносе мртвило. Трачак животне наде је постојао, само онда кад се није пуцало.

Угљеша је узео кору хљеба што је остала од јуче, ставио на пањ и гледао мраве. Ситне мрвице су тргали и ужурбано носили у мравињак. Све је било савршено организовано, ни један мрав није одустајао до последње мрвице.

Станко је чакијом нешто ђељао, пјевушећи неку пјесму. Повремно би застао, окренуо се према долини и погледом мјерио сваки жбун.

Професор Ненад је гладио свој аутомат и притезао двије окачене бомбе на опасачу.

Тишину је прекинуо кратак рафал, негдје из долине, а лисица у бијегу право на Mитров ров, па кад га угледа, стаде, а онда скрену у страну и поред стругну орепином иза леђа.

''Ех, ово није добро'', вели Митар. ''Лисица не доноси несрећу, али нисам чуо ни да доноси срећу. Ипак, могло би се нешта непредвиђено десети'', и прислони главу уз букву.

Таман је од куће пристигао Тодор , звани Тедо. Подијелио је свима по цигарету. Митар повуче дим дубоко и погледа у небо кроз крошње дрвећа и промрмља: ’’Како је доље?''

''Ма нема, нема ништа, тешко је ...али!'', одговори Тедо.

''Шта..., али ?

''Ништа, онако! ''

''Шта је то онако?'' 

''Није баш све онако како ваља, Стевка отишла у болницу. Рекли су да ће родити сина.''

''Што не остаде код куће, срећниче један, па да видиш сина ?''

''Вријеме одмора је истекло, па сам се вратио. Неће бити проблема. Пајо је код куће. Нашао је пет литара бензина. Тако смо је одвезли у болницу.''

''Ма требао си остати, издурали би ми и без тебе,а знаш да си и ти мене мијењивао више пута'' , добаци из рова Угљеша.

'' Пајо и Петко као богаљи сад тамо се организују и помажу. Назвао Пајо Петка. Оног, што је без руке остао. Знате на оном брду. Рекао му, знаш Петко, треба ми пет кила бензина, а он донесе брже , него што сам спремио Стевку. Питам Петка, пошто је бензин,а он ме погледа попријеко, као да хоће да ме прекори и рече да сам га ја спасио у извлачењу кад је ономад рањен.''

У том тренутку, иза тресну минобацачка...! Сви сјурише у заклон, отвори се небо од пуцњаве са свих страна.

''Што ли сада нападају? Ријетко су то чинили баш у подне'',  викну командир Мрђа и заповиједи да се сви држе заклона.

''Ранили сте нам двојицу јуче, оном гранатом, мајку вам вашу'', проломи се глас с друге стране.

Митру нешто не би јасно, гдје се изгуби Тедо, окрену се и погледа. Лежао је непомичан на мјесту гдје су до мало прије сједили и разговарали.Опипа тијело, хладно, сво у крви, прекрсти се и пажљиво га склону у бујад и хладовину гдје сунце не пржи. Врати се у заклон и никоме ништа не рече. Пуцњава се стишала.Спремала се још једна тешка ноћ. Митар се приближи командиру и дошапну да би требало назвати команду.

''Ма, не треба нам помоћ, зваћемо ако затреба..! ''

''Ма, Тедо је мртав'', кроз сузе рече Митар.

''Што не рече прије? Како, када,? '', виче Мрђа.

''Ни мрдн’о није, минобацачка га погодила одмах. Ох, Боже, судбине, а жена му сина, треба да роди.''

''Мајку вам вашу, Теду нашег убисте'', довикну Угљеша да се чује на другу страну и одапе један дуги рафал.

Дошла су носила. Митар се окрену да види још једном Теду, и остаде укочен од изненађења. ''Људи, људи, Тедо је жив. Ево га мрда рукама и гледа.''

''Не бенави Митрекања!''

Тедо гледа у небо, само што не проговори. Брзо га поставише на носила, а Мрђа довикну: ''Брже људи, брже, одмах у болницу с њим !''

'' Боже мој, био мртав, а сад жив човјек!'', сјдећи наслоњен уз пањ, као да је себе Митар тјешио.

Станко отпоче пјесму, која се проломи уз сумрак низ долину.

С друге стране долазио је глас: ''Ето какви су, сад пјевају и славе, а кажу да смо убили неког њиховог ''.

''Није тако људи, Тедо је био мртав,а сад је жив човјек.''

Настаде тајац и као да све умукну у тамној  бесаној још једној ноћи ! Само да не запуца.

Теду су на хирургији обрадили и прездравио је. Трећег дана, довезли су Угљешу тешко рањеног, није му било помоћи. Стевка је родила сина, а Тедо му даде име Угљеша. Наступило је примирје и потписан је мировни споразум. Вријеме пролази, а сјећања из

ратних дана не блиједе. Угљеши је сад 15 година , а није сигуран коме припада. Сви га  воле и својатају, као да је њихов најрођенији. Тедо није добио посао, као и сви други борци. Четвртком продаје на пијаци крушке, јабуке и поврће, па кад му Митар наврати, изаберу му најбоље и одмахне руком да не треба плаћати. А, Митар никад није дошао без теглице меда, па у шали каже : ’’ Узми, Тедо, без меда си мртав, а с медом жив човјек !’’

Професор Ненад често би одсједао у кафани ''Није џаба''. Попио би кафу, прочитао новине, а онда би дуго размишљао, о томе  како су људи спремни свој живот заложити за правду и слободу, а послије свих ратова множе се пијавице које им сишу и последњу кап крви.

И док је тако размишљао и гледао у даљину кроз дим од цигарете прободе га  кроз груди некакав чудан и тугаљив глас, па се нагло трже. Пред њим је стајао Пајо, који се једва држао на штакама.

''Профо, профо, јеси ли чуо да је наш Петко уморо?''

Профа онако узбуђен устаде, погледа около и онако као у бунилу: ''Зовите одмах командира Мрђу !''

''Шта ти је профо, командир Мрђа већ одавно није жив!''

Пајо склону пaтрљак десне ноге са штаке, чврсто прихвати и другу штаку и ослони се на здраву ногу те крену према вратима. Застаде и погледа у професора, који  је још стајао за столом. Професорова мршава брада је подрхтавала, а сузе су му капале низ образе.

Шапћући тихо неке ријечи да га други не чују отвори штаком врата и изађе.

''Боже, и профа је пролупао !''

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA