безимено језеро

У дервентском селу Осиња, на самој граници са Горњим Церанима, код кућа Маркелића, смјештено је језерце површине од око сто квадратних метара. Ниво воде у језеру је исти у свако доба године.

Вода из језера није за пиће, али мјештани напајају стоку. Љети, Једва да се површина воде може видјети од биљног покривача, рогоза и траве, као и листова који личе на лопоч. По обали се простиру разне врсте перунике и другог раслиња, врбе и слично.

Мјештани кажу да језеро нема име, а да су за његово настајање везане многобројне приче и легенде. Која је од њих тачна и најближа истини, у селу не могу потврдити.

Сличних језера у овом крају нема, а старији тврде да је настало по легенди о дјевојци коју су, у давна времена, хтјели да удају за момка кога није вољела.

Прича се да је дјевојка побјегла од младожење из сватовске поворке када је пролазила оближњим путем јер се није хтјела удати за онога кога није вољела. Ту ју је чекао вољени и заједно су се дали у бијег. Бјежећи од потјере која је кренула за њима, наишли су на вртачу. Обоје, држећи се за руке, скоче у њу и пропадну у дубину земље. Кад су скочили, из земље је шикнула вода и затворила вртачу, причају мјештани, који често долазе на обале језера. Кажу да се од тада прича да се на овом мјесту створило језерце које и сада постоји. Никада нико није знао како су се двоје младих звали, па је тако језерце остало без имена.

Прије су дјецу плашили овим језером, да не смију пролазити поред њега, јер ће се онесвијестити и пасти у воду. Други су, опет, причали да се на том мјесту утопио неки сељак, па се често дешавало да се у облику вукодлака укаже пролазницима који би од стра­ха обољели и никад више не би се опоравили.

Има и оних који кажу да језеро нема име због тога што кад се у њега загледаш, заборавиш своје име, и ко си, шта си, и одакле си дошао, све док неко не нађе и не одведе те кући.

Старији који памте давнашње приче, веле да све то није доказано, а људи причају савшта и ко зна шта им пада на памет.Ту су одвјкада и ничег се не плаше. То је ближе некој легенди, која кружи и препричава се у народу, како коме одговара.
 
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA