осиња

Босоноги ученици

Ова, скоро уништена, стара фотографија, начињена је прије 50 година. На слици је једна од првих генерација петог разреда у осињској осмогодишњој школи са разредницом Маром Дуспаром.

Осмољетка у селу Осиња је почела да ради прије 50. година. Од тада, па до данас, из ње је изашло више од 40 генерација ученика, ко|и су значајно утицали на развој овог краја, јер су се након даљег школовања вратали као учитељи или настваници у свој крај. Многи су данас познати научници, радници, хирурзи, специјалисти и доктори медицине, правници, економсисти, машински инжињери и друга, ко зна каквих занимања.

Међу овим, са фотографије, некад босоногим девојчицама и дјечацима, налазе се данас многа позната имена, који су се разишли по сви]ету. Боро Ђуричић је доктор хемијских наука и један је од најпознатијих стручњака за нано материјале и технологије, а живи и ради у свјетском институту за нано материјале и технологије у Аустрији. Марко Лисичић је професор и стручњак за њемачки језик у Београду. Радивоје Кукић је магистар машинства. Његова кћерка је правник и позната млада фолк пјевачица Сана Малетић. Драго Пијетловић је технолог, ради и живи у Београду. љубица Панзаловић је професор, а љубица Стјепановић економиста, а такође и Радмила Ђурђевић. Нажалост, Игњатија Марић погибе бранћи своју кућу на Чардаку у Дервенти, а Милан Добриловић изгубио је ногу као борац отаџбинско-одбрамбног рата.

Бошко Спасојевић из ове генерације је био матичар у Осињи, па сад све зна, какоје и колико ко успио у животу од босоногих ученика са старе фотографије.

Многи од них нису могли дале од осам разреда. Остали су на селу и баве се земљорадњом, воћарством и узгојем стоке.Има]у доб­ра домаћинства и лијепо живе.

- Најчешће су долзили код мене другари који су остали у овим нашим селима. Обавезно би се испричали и подсјетили на давна и тешка вре­мена, кад смо, чим снијег у априлу отопи, ишли боси у школу. Ови други, који су се школовали на високим школама слабо долазе, а кад би затребала документа јаве ли би се телефоном, пошаљем поштом или некога они замоле да им то урадим. Сјећам се добро. Савка, тебе смо звали "Лијаћ", био си добар голман. Имао си дара за глуму и идеја за приче, али граматика није ишла баш добро, а посебно си добро цртао. Читао си књиге, много више од других, казу|е матичар Бошко док је прегледао стару фотографију.

Бошко истиче да му је из тог времана и касније остао у сјећању Нинко Добриловић, који је имао лијепо одијело и ципеле, али је увијек више волио да дође бос у школу, као и сва друга дјеца.

Бошкове матичне књиге су уредно исписане, баш онако како је лијепо писао у основовној школи. Имао је најљепши рукопис, а и сад пише танку и дебелу линију, као да ]е био предодређен за матичара.

Послије осмољетке, ова генарција је отишла куд је ко могао и имао некога да га "погура". Није воља опредјељивала, него невоља, па се учило и изучило оно што се могло. Било |е доста паметних главица у тој генерацији. У два разреда било је 16 одликаша. Успјели су само неки, а Владо Милошевић из Доњих Церана, није могао никуд даље, а био |е најбољи ученик у школи.

И тако, увијек изнова постављамо сами себи питање. Може ли чов|ек предвидјети и планирати своју будућност, а заборавити прошлост ?

Ово прво тешко ко може, а друго, и кад сматрамо да смо заборавили прошлост често нас на то посјети изблиједила фотографија, сусрет са старим пријатељима или стара школа у којој смо учили и стицали прва своја знања како бисмо кренули у живот пун неизвијесности.

 Међу овим босоногим ученицима је дописник новина "Глас Српске", аутор овог чланка Савко Пећић, инжењер заштите на раду, и још поред тога се бави писањем прозе и поезије и помало новинари, који овим писанијама жели да отргне дио прошлости од заборава "босоногих ученика", ко]и су сад углавном деке и баке, а многи и пензионери.

 Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA