Осиња
''У Осињи је живио Стојан Петрић* који је умро око 1938. године у старости од 8о година. Звали су га свети Стојан, и то га је већина тако звала из поштовања., а ближа околина из подсмеха. Он је једанпут био обамро, био је опремљен као мртвац и требало је да буде сахрањен. Али, он се освестио и устао. Одмах је почео да прича како је био дошао код светог Петра, а он га одвео Богу, и Бог му (Стојану) говорио: ''Шта ћеш ти, Стојане,овде ? Ја тебе још нисам звао. Врати се доле....(да учи свет)!'' Отада се он прочуо у бившим срезовима, тешањском, дервентском, прњаворском, маглајском, жепачком, травничком и крајевима преко ријеке Босне. Прочуо се као свети човек, свети Стојан, који је разговарао са Богом и светим Петром. Долазили му многи да им каже шта је било и шта ће бити с њима.Тако, нпр., долазили су да га питају да ли ће жена родити и сл. Долазили су да их лечи од болести, да исцељује ране итд. Он се тада молио Богу и тобоже падао у занос. Није примао награду у новцу него у стварима: шећер, лешнике и др. Носио се као отменији сељак: чакшире и црвени шал око главе).''
Запис: Миленко С. Филиповић ''Прилози етнолошком познавању североисточне Босне'', Академија наука и умјетности БиХ, Књига 12.стр.62, Сарајево 1969. године.
(*Исправка : Након извршених провјера о светачком Стојану у селу Осиња, утврђено је да се не ради о Петрић Стојану, него о Тривуновић Стојану, који је обамро и оживио. Приликом свог записивања о овом, аутор овог записа Филиповић је направио грешку у наводу презимена).
И сад народ из Појезне и Осиње зна понешта о светачком човјеку из Осиње, тако се каже да је Чолићима из Појезне одбјегао во од куће. Оду код Стојана да им каже гдје се налази во, а он им је рекао да оду на рјечицу Илову и да је во запао у вир и не може да изађе. Чолићи одмах оду на Илову и пронађу вола, те га извуку из глиба, гдје је био запао.
Ову сам причу слушала од свог покојног дједа Станоја Пијетловића, каже Миољка Пијетловић, кћи Митрова из Појезне.
Она, још каже да јој је дјед био на Стојановој сахрани, и да је од њега чула, да је Стојан док је био у сандуку, почео да мрда прстима и одмах говори како је био код светог Петра. Људи су од тада долазили да им помаже, лијечи и даје савјете, ако су награијсали или обољели од неке друге боле. Имао је, кажу, неку књигу из које је вадио записе.
Јевдокија Петрић Пијетловић из Осиње је потврдила да је постојао Стојан Тривуновић, који је обамро и оживио и да су га људи поштовали као светачког човјека, који је послије до краја свог живота помагао људима у невољи.
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA
Драги пријатељу,
ОдговориИзбришиО људима који су пред сам укоп поново долазили к себи, сам упознат кроз приче старијих. Али ова етнолошка забиљешка је за мене „велика новина“, чујем је први пут...
Причало се у нашем засеоку да је супруга Станоја Марића из Појезне (мислим да се звала Зорица/Зорка), једанпут замрла и дошла к себи тек када су се посљедњим цјеловом опраштали од ње, када су хтјели да затворе мртвачки сандук и пођу ка гробљу... Колико је истинита ова прича из нашег сокака, не знам... Ипак сам ја био дјечачић када сам је чуо, али ја сам је лично познавао, јер је моја тетка Нетка била једно вријеме у браку са њеним сином Ђорђом, који је живјео у Шашинцима код Срем. Митровице.
Твоји записи су изванредни!
Драги пријатељу Миро, одавно ме неке ствари спречавају да детаљније испитам овај случај и шта садашњи људи знају. Углавном Стојан, као такав је постојао, па би ваљало детаљније и описати његов живот, који је ипак имао чудан ток.Настојаћу да прикупим, још свједочења и података како би овај записдопунио новим подацима.
ОдговориИзбришиПоздрав за наше Душаниће све у Њемачкој, од Пећића !
sreto
ОдговориИзбришиSuper Peša jasam ovo jednom malo slušao al si ti super napisao pa sad mi je jasnije .