у
свјетлости таме
(Пријатељу и роду мом
Мирославу
Б. Душанић,
написах ово, зато
што својим
умом живот разумије.)
док се жижак увлачи
у свјетлости таме
пржи се на
свитку
жеља угасла
крушка чечавка
у грлу запела
нема гласа
да нешта
каже
јер живот
тиња
сунце зрацима милује
утабане слике стопала
сузама мајчиним
дојена
дјечијег вриска
у блатишту
тама обрисе прекрила
поред
стабала
и сад
земља
на мокраћу
мирише
зора свака до подне
на дјецу извирује
на вратима тама
свјетлост праг не додирује
од
уклетог Драшана
дуго већ гласови не долазе
сјене у сутон залазе
дјеца се без колијевке
у туђини не смирују
Савко
Пећић Песа
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESА
Неизмјерно ХВАЛА!
ОдговориИзбришиОва ми пјесма из главе не избија – Невјероватно: у тих пар стихова смјестио си цијело моје дјетињство...
(како се само сјети крушке „чечавке“: моја бака с очеве стране је из Чечаве, из породице Курајица)...
Пријатељу мој, драго ми је да те пјесма заокупила,а није разочарала !
ОдговориИзбриши