живот на селу

Радомир одлучио да остане на селу 

У Горњим Календеровацима, поред асфалтног пута према Доњем Детлаку много је лијепих изграђених кућа,а уз пут су оранице, воћњаци, пашњаци и прелијепи шумарци. Простор је идеалан за бављење пољопривредом и живот на селу. Све је природа дала овом крају, али младих, који би се бавили пољопривредом, скоро да и нема.

Ријетки су примјери, као што је Радомир Удовчић, који обрађује више од сто дунума земље на свом и очевом имању и на земљишту које узима у закуп. У свим пословима помажу му отац, мајка и супруга, која још брине о троје дјеце. Радомир каже да нема много земље у свом власништву, односно очевом, свега тридесетак дунума, али се ипак опредијелио за останак на селу и рад на пољопривреди. Узима земљу у закуп и тако производи за сада свега помало.

-Завршио сам занат, па сам мало радио, али се у мени нешта преокренуло и рекао сам сам себи, боље бити свој газда, него туђи слуга, каже Радомир.

Радомир је почео , што се каже од нуле. Морао је да набавља машине, да би могао обрађивати земљу. Сада засије око 50 дунума кукуруза, 20 трикитала и пшенице око 10 дунума. Узгаја овце, тови бикове, а има у штали увијек пет до шест крава музара.

-Тешко је, али нема посла који није исплатив.  Од сједења и нерада нема ништа ! Ако не посијеш, неће родити, па нећеш ни имати. То је моја филозофија размишљања и само здравље да послужи, све се може постићи. Нема ту неке нарочите добити, али од тога се живи и не могу да кажем да ми нешта недостаје у кући. Док сам радио код приватника као занатлија, све сам трошио унапријед и ништа ми није остајало. Дан за дан,што се каже. Сад ја имам свако јутро понешто, ту су кокошке, ево јагањци се јање, све је то радост,а и корист, казује Радомир.

У просјеку држи у стаду око 40 оваца. Радо показује своје стадо и док их храни види се да ужива у свом послу.  

Радомир тврди да су овце исплатибе за држање. Мало тражи хране, а увијек су на доброј цијени. Све што узгоји прода код куће. Ветеринраска контрола животиња је редовна. Машински парк је задовољвајући, али има још неких неопходних машина, које би требао да набави, па планира то ове године. Уз кукуруз и трикитале, на њиви довољно произведе сијена и силаже за прехрану стоке.

-Волим да радим на пољопривреди и уживам кад видим како све напредује. Овце су ми посебна љубав, волим гледати како јагањци се играју Кад је пуна штала бикова и крава, пуно је и срце.Имао сам овна , који је тежио више од 100 килограма. Дошао купац из Прњавора и док га није купио, није одустао, а мени није било до продаје капиталца, прича Радомир.

Вриједне руке могу све увјерен је Радомир. Према његовим ријечима он има чврству вјеру у могућност опстанка на селу и да, ко хоће да ради, може добро да живи на селу од рада на пољопривреди. Ништа неће доћи само по себи. За опстанак на селу држава би требала више пажње да посвети младим људима, да им помогне да могу набавти механизацију, да се удружују и помажу једни другим. Добро је што се дају потстицаји, али се мора помоћи , како би млади људи створили модерне фарме. То не могу сами. Има још момака, који  би остали на селу, али не знају одакле да почну, како и на који начин да набаве механизацију,знају и  треба неко да их усмјери, шта да раде и каквом производњом да се баве.

Јесенас је Радомир подигао један пластеник , жели и у том послу да се опроба. Све је сам урадио и посијао салату, али  је хладноћа уништила, не жали, каже, јер има времена, биће користи, док се ухода и у овај посао.

И тако, Радомиру се одлучио да остане на селу,а тек му је 32 године.Данас је у тим годинама ријетко сусрести фармера, који се одлучио да остане и живи од земље на селу. Тим послом се углавном баве старији и већ неспособни за велике физичке напоре, које захтијевају рад на обради земље.

Можда је Радомир примјер, да и други могу , као он , ако имају воље, па би ваљало покушати!

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA