ВРИЈЕМЕ И СЈЕЋАЊА

Вријеме и сјећања

 Савко Пећић 1968. годинe

 Миленко Савић, Милан Пећић, Марко Лисичић, Давид Пећић и Савко Пећић

Мотив са сеоске игранке у Појезни

 Сеоски момци на игранци

Дјевојке и момци на игранци из1967.године.

Далеке, 1968. године завршио сам и матурирао у дервентској гимназији.Много је времена од тад протекло и много се чега дешавало и промијенило. Сјећања су , ипак лијепа, али и носталгична. Полетне и младе , носила нас је младост у нови живот, студије, војска и заснивање породице.

Тада, нисмо размишљали да ћемо се разићи и да ћемо се веома мало у будућем времну сусретати.

Ова фотографија је свједок нашег начина живота у то доба. Нисмо имали много, али смо били задовољни. Недељом, обавезно смо излазили на сеоске игранке, на мјесто зване Пискавице у Појезни. Искупљало се много млађарије, а и старијих. Уз шаргију и пјесму играло је, понекад три кола, дјевојака и момака, који су носили народну ношњу.Одијело и ципеле су имали , они који су негдје сезонски радили, најчешће у Сријему и Бачкој, на окопавању кукуруза, берби хмеља, жетви и чувању свиња и стоке, по војвођанским атарима и на салашима. Веома мали број момака,а поготово дјевојака се у то вријеме школовало. Сви они који су ишли у школу су љети посјећивали ове сеоске игранке и ту смо се често недељом сусретали.

Није тада било много на избор одјеће и обуће. На овој слици сам имао само своју кошуљу. Пантолоне, обућа и кајиш су од старије браће. Ја сам могао да се обучем и идем на игранку, кад они нису ишли. Интресантан детаљ на овој слици, јесу једнаке шарене кошуље. Наиме, тад смо љети брали јагоде, малине и продавали да би зарадили за школу. Нас четворица одлучили смо да од тог новца одвојимо и купимо неку најјефтинију такнину, и сашијемо исте шарене кошуље, по нашој идеји и кроју. Тако смо урадили на тај начин што смо у Појежњаској задрузи купили неку шарену такнку тканину. По нашој жељи, кошуље је сашила, Госпа Стевана Пећића, која је једина имала машину ''сингерицу'' и знала је да кроји и шије.

Тако је ова фотографија са сеоске игранке остала као успомена на те дане. Послије тог љета, 1968. године,  сви смо се разишли и више се нисмо много сусретали.

Први с лијева је, Миленко Савић, који је отишао на рад у Њемачку и читав живот се тамо задржао. Учитељ , Милан Пећић је учитељовао у Појезни, и нажалост, погинуо у минулом рату. У средини је Марко Лисичић, који је отишао на студије у Београд. Дипломирао је на студијама за Њемачки језик. Дуго се нисмо срели, а заједно смо ишли у основну и средњу школу. До њега је Давид Пећић, који је одмах након основне школе отишао на рад у Аустрију и сад тамо борави и ријетко долази у своју Појезну. Мене су одмах, почетком 1969. године послали у војску, па слиједи запослење, студије, и сад живим у Дервенти и бавим се писанијама.

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA