ПОЗИВАРИ НА СЛАВЉА

среда, 2. јун 2010.

ПОЗИВАРИ НА СЛАВЉА

ПОЗИВАРИ НА СЛАВЉА

Окићен позивар спреман за позивање

Заборављени лијепи обичаји

У народу се каже, да се у сватове, и на славу не иде непозван, као и на славу. Тако је било некад, а сад се веома мало или никако примјењује позивање са позиваром. Углавном то се обавља написаним позивима или најчешће телефоном.

Позивари су бирани људи у селу, који су познавали обичаје, знали су добро да говоре, хвале узовнике и домаћина који их послао на позивање. Чак су се посебно обучавали за позивање. Углавном у селу и ближе, позивари су ишли од куће до куће пјешице,а на даљину на коњу. Позивар је , ако зове у сватове или на испраћај у војску био окићен, марамицама, приглавцима, цвијећем, а обавезно је носио дрвену пласку (плоску) са ракијом. Понегдје је био обичај да се носе двије пласке, а у једној је била заслађена ракија или медовача.

Позивар кад би долазио кући код домаћина, поздравио би га бираним ријечима. Ако је свадба, онда би рекао ко се удаје,а ко жени, па зато позива у сватове. Уједно би рекао , онако како треба да дођу у сватове, да иду по младу или само да дођу на свадбени пир. Тад би понудио ракију из плоске, а домаћин кад нагне пласку, онда би се као наљутио и тражио слатку ракију, јер се ради о свадби и слатком догађају. Тад би позивар понудио другу пласку са медовачом, коју би домаћин примио и благосиљао младенце и њихове родитеље. Тад би саопштио, ако је својта, како ће и с чим доћи на свадбу и колико душа ће с њим доћи. Најближа својта би помагала на тај начин, што би обезбиједила печеницу, или ракије за сватове, или нешта друго што је потребно. Кад позивар обави посао позивања, тад домаћица окити позивара и пласку,а често би позивару даван дар или ситни новац, као награда, што је кућу, у коју је дошао, обрадовао својим доласком.

Позивар би се захвалио у име домаћина који га је послао и кренуо до друге куће.