ВРЕМЕНСКА МЈЕРА

Временска мјера

Тодор је уским степеницама много пута

узлазио и крајичком ока шкиљио поред

плота на нијеме камене крсташе, свједоке

постојања многих које је познавао. Онако,

као да се нечег прибојавао, а и није.

Зашто би ? Осјећао је да њихове сјене ходе

око њега, а он их не види. Ту су, у тананој

паучинастој нити, неодвојиво трају и

повезују времена. И док они трају, траје

и он, размишљао је.

Кад би се попео до врха степеница,

одахнуо би и погледао постројену колону

испред себе. Са сватовима веселим и

хордама невеселим шуштала је кроз дивља

и давна времeна. Само још једном Тодор је

застао и одахнуо с поворком поред

огромне липе испред истих степеница. На

липу су уклесали крстину, а њега су

положили поред нијеме колоне камених

крсташа у хладну и тамну земљу.

Паучинаста нит је и даље повезивала

временску даљину са блиским

пролазницима, уз звекет цокула на

степеницама све до врха и нико није

могао да одоли погледу уназад и на камене

крсташе у колони постројеној.

Тодора су његови пријатељи паучинасто

примјећивали с времена на вријеме

иза мнобројних крсташа

како шкиљи и мјерка пролазнике. 

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA