ВРИЈЕДИ СЕ СЈЕЋАТИ

Има људи којих се вриједи сјећати !

 

(У помен и трајање Ранка Васлића)

Људи којих се сјећаш, дођу као неки род рођени, а ни кафу с њима ниси никада попио. Прича о њима је превелика и не може стати у један џак или пуну мјешину зрневља крвавим рукама пребројаних. Они су легенде које живе у нама и само понекад као из бајке наврате у наше душе да би нас опоменули да су и они ту, да живе и даље с нама и у нама и да смо још увијек ми дио њих, а они нас.

Тешка тежачка рука знојем је натапала сваку бразду, као да је у бразду уграђен живот и јаук рођене дјеце. И оне дјеце која су још не рођена и њихов плач се чуо. Рађање на њиви доносило је радост, тешко муком стечену. Људи, радост у кући је била велика, онда кад се плач дјеце ширио процвјеталим мирисним шљивиком и силазио низ брдо у долину. Што више плача дјеце, радост је била већа, јача. Шуме, тукове и ливаде је надрастала радост.

Драшан је одјекивао од плача дјеце. Понекад би само надјачао радост и дреку дјеце жубором с прољећа кад набуја. А дјеца, дјеца нису Драшан надгласавала, јер у Дрaшану, поред Драшана и изнад Драшана, на небу повиш Дрaшана је рађан живот, који је трајао и још увијек траје и трајаће.

И зато, баш зато има људи којих се вриједи сјећати. 

И док је као јастреб по брдима, изнад поточића Драшана свијао своје гнијездо и сакапљао пилиће око себе, отимајући од шкрте земље све што је могао да их прехрани, сваки дан је  био испуњен радошћу и осмијехом. А како је заправо било и које су  га муке мучиле, Ранко никада није изустио,а све тешкоће тежака однио са собом , као највећу тајну,а остао је само осмијех радости забиљежен на слици у једним тренутку  кад своју дјецу очински грли.

Остао је тај осмијех, види се то у сусрету са Надом, Пером и Чедом.

Е, зато вриједи се сјећати неких људи !

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA