БОСАНСКИ ЛУЖАНИ

БОСАНСКИ ЛУЖАНИ, СЕЛО СТРАДАЊА

Сјеверо-источно од града Дервента, уз десну обалу ријеке Укрине налази се село Босански Лужани, које се нeкад, за турска доба звало Мулабегови Лужани, по бегу који је у кметовском односу држао цјелокупно насеље, а име је промијењено након Другог свјетског рата у Босанске Лужане и тако је остало до данас. Одувијек је село већинско било насељено Србима. Из пописа крјем 1940. године, село је имало 680 становника, од којих је 136 домаћинстава имало властите куће, док је 9 живјело као подстанари у зградама жељезничке станице и у школи. Домаћинства су била са многобројном подродицом, па је већина домаћинстава бројала од шест до девет чланова. Око 94 одсто становништва у селу су чинили Срби православне вјере. Поред већинског српског становништва, било је Хрвата, Нијемаца, Мађара, Пољака и Украјинаца католичке вјере, а једно домаћинство је било исламске вјероисповијести. Већина становништва на подручје села и шире је доселила ''одозго'' ,то јест с планине, кажу у селу, а највише из Чечаве. Вјероватно по томе је једна већа породица, којих и сад има у Боснаским Лужанима, добили презиме Чечавци, док су Ранитовићи доселили из Црне Горе. Ту су још: Којићи, Маријановићи, Радовановићи, Илићи, Купреси, Кресојевићи, Милојевићи и други.

Село Босански Лужани имало је веома значајан положај, нарочито за вријеме Аустроугарске монархије. Тад је кроз село прошла жељезничка пруга или ''ћиро'' из правца Босанског Брода према Дервенти и макадамски пут који је повезивао Дервенту са Босанским Бродом. У селу је направљена жељезничка станица за путнике и терет. Читавом својом дужином од пет километара, село је на обали ријеке Укрине која је богата рибом, шљунком и пијеском као веома важним грађевинским материјалом. Између Босанских Лужана и Нових Лужана које се налази с лијеве стране Укрине био је дрвени чврсти мост, преко кога су могли да прелазе пјешаци и запреге с колима и теретом. Овај мост више не постоји, како је дотрајао тако је нестао и није прављен нови. Умјесто дрвеног моста направљен је висећи мост од челика којег држе челична ужад, а преко њега могу прелазити само пјешаци. Пролазак жељезнице је створио услове да се село развија и постане значајн центар за развој разних дјелатности у доба Аустроуграске владевине, а и касније за вријеме Краљевине Југославије.

У непосредној близини жељезничке станице, Нијемац Јан Јамни и Србин Александар Гвоздаревић су основали предзеће које је вршило услуге мљевења житарица, резање обловине и грађе, и производњу воденог стакла. У предузећу је било запослено око 15 радника из Босанских Лужана. У селу је било отворено неколико трговина и угостиљских радњи, пекара, израда кућног намјештаја, кројачке радње, берберница, вршен је откуп сијена, шљива и ракије, воћа и друго. У селу је била црква још од ранијих времена, а за потеребе школовања дјеце изграђена је школа. За вријеме турског доба, село такорећи није имало ништа, осим што је морало да ради за бега, као његови кметови'', записао је у својим'' Записима о селу Босански Лужани Никола Чечавац''.

Културно-забавни живот у селу се сводио на сеоске игранке и пјесму уз старе иструменте, тамбуру или шаргију. На овај начин су се забављали момци и дјевојке, док су ожењени и удате играли и пјевали на славама, свадбеним весељима и пијанкама. Игранке су организоване дању, а ноћу као прела. Обично је то било уз неке светковине и важније вјерске празнике. На прелима, која су организована наизмјенично код неке друге куће, жене су везле, преле, плеле или чешљале лан и вуну, а мушкарци су се забављали играјући карти или скривања прстена. У селу је било доста добрих приповједача који су памтили приче и епске народне пјесме, и о прелима приповиједали и говорили другима који су их пажљиво слушали. Нарочито су радо слушане пјесме о јунаштву косовских српских јунака. Посебно су биле интресантне бајке о вилама, вукодлацима и приказама или приказенијама. Дјеца која су слушала те бајке нису смјела од страха излазити напоље чим дође марак. На Укрини је било доста воденица о којима су посебно испредане приче, како су млинаре посјећивале виле а млинари су им остављали по ћошковима брашно, како би их чувале од приказенија и ђаволских створова.

- Поред Укрине, виле су биле и нестале. Једне вечери уз сумрак на четири коња су пројуриле поред млина на Укрини. Имале су дугу златну косу, која је падала по бедрима коња. На себи су имале бијеле хаљине, провидне као паучина. Од њихове љепоте и бијелих хаљина, пут поред Укрине је био обасјан, кад су пројахале на бијелим коњима и више се нису никад појављивале. Да ли је то истина не знам. Волио сам да слушам ту причу о вилама као дијете кад је причао отац, казивао је један од старијих Лужанчана - Миленко Којић.

Према записима Николе Чечавца, један заселак у Босанским Лужанима се назива Аџијин поток. Назив потиче још из турска времена. За Аџијин поток везане су многи догађаји који су се дешавали у прошлости. Ту је 1877. године вођена, за вријеме буне Срба у Босни, битка између 220 турских коњаника и устаника из ових крајева. Према записима устаници су у крви угушени, а према становништву заведена страховлада. Овај устанак се одвијао од планине Вучијак до Требаве и Крњина. За вријеме аустроугарске владевине ту је била караула са лужанске стране. Десила се велика епидемија заразних болести и на караули је било дежурство жандара, па су становници и запреге подвргаване дезинфекцији помоћу течности, звана "карабола", да се не би болест ширила. Али и поред епидемија заразних болести, село је напредовало и развијало се у једну праву варошицу. Трагедија ће настати почетком Другог свјетског рата. Прва жртва, одмах у почетку рата, је био свешетеник Милош Петровић кога су убиле усташе и културбундовци.

Страдање села Босанских Лужана и других околних села са српским живљем је започела у августу 1941. године. Усташе су ухапсиле све мушкарце од 17 година и на звјерски начин их побили у Славонској Пожеги. ''Било је то у недјељу 24 августа 1941. године. Рано ујутру, наоружане усташе из села Жеравац су обишле све српске куће и наредили да се сви мушкарци одмах јаве у Жеравац код усташког табора. Тог дана, предвече, су већ били дотјерани Срби из села: Барица, Костреш, и Нови Лужани, који су смјештени у просторије предузећа "Јамни – Гвоздаревић", гдје су затворени и чувани под јаком стражом. Ноћу су их усташе потовариле у теретне вагоне и отпемили за Босански Брод, а онда у Славонску Брод и Славонску Пожегу, гдје су наредних дана ликвидирани. Према утврђеној евиденцији, из четири наведена села је отјерано и убијено око 400 Срба и то из Босанских Лужана 136, а осталих села око 270 мушкараца. Наредног дана усташе су покупиле још 170 мушкараца из Кулине, Поља, Вишњика, Грка и Жеравца. На мосту преко Саве у Славонски Броду, усташе су на ову групу пуцале и убиле 50 до 60 људи. Остали су спроведени у Славонску Пожегу и тек на притисак њемачке команде враћени. Преживјели су по повратку из Славонске Пожеге испричали да је прва група мушкараца сва побијена. У Босанским Лужанима све је било обавијено болом и тугом. Покољ у Босанским Лужанима 1941. године је преживјело свега 20 старијих и болесних мушкaраца. Један је био у Њемачкој као заробљеник, а двојица су били одсутни из села.

Након рата Босански Лужани ће доживјети економску стагнацију, што ради недостатка мушке радне снаге али и због тадашње власти, која је једноставно опљачкала село. Предузеће "Јамни – Гвоздаревић" није прекидало производњу ни у рату. Послије рата је промијенило име у ''Борац'' и наставило пословање са 30 запослених. Крајем педесетих година је ликвидирано и распродано. Гатер је премјештен у Дервенту, за дрвно индустријско предузеће ''Јединство''. Дио машина за текстил одвежен је у Текстилну фабрику ''Укрина'' Дервента. Прије Другог свјетског рата Дервента је имала мању индустријску производњу од Босанских Лужана, а укидањем жељезничке пруге половином шесдесетих година, све развојене шансе села су пропале. Остаће нејасно како је једно село, које је тако страдало и под чијом заповијести опљачкано, умјесто да је развијано и помагано да се опорави од ратне трагдије.

Нажалост другу своју трагедију село ће доживјети 1992. године. Тад је све што је било српско попаљено и уништено, а народ протјеран од својих кућа. И овог пута 31 Лужанчанин је изгубио живот. Новонаправљена црква, која је освећена 1991. године, је порушена, а остаће записано да је Свету литургију поводом освећења служио Патријарх Павле, који је тад позвао народе на слогу и јединство и заједнички живот. Порушена је и више од 100 година стара црква, која је остала кад је направљена нова 1991. године, као споменик културног добра. На темељима цркве освећене 1991. сад је изграђена нова црква која је посвећена Свим Светим и освећена 2005. године. Село се обнавља у нади да никада више неће доживјети трагедије које је до сад имало, и то два пута само у једном вијеку.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA