МОБЕМобе су заједнички радови на селу. Организују се обично кад треба брзо склонити љетину са њиве. Најчешће је то скупљање сијена с откоса, пшенице или других врста производа на земљи. Углавном ради се о љетини, која не може остати на њиви да кисне након доброг исушивања на сунцу и вјетру.
Пред наоблачење и јаку грмљавину све комшије се сјате без позива на њиви домаћина који треба да склони сијено. Ради се брзо, како би се сијено ставило у пластове или у навиљке.
На мобама учествује више радника, углавном оних из најближег комшилука. Учешће у моби се не наплаћује, него враћа по потреби комшијском домаћинству. Данас је ријетко сусрести више људи како ради на њиви. Техника обраде земље и сакупљање производа је машински,а ручни рад се мање практикује.
Заједничког рада и помагање комшија једни другим још увијек има, али у том раду све је мање мушкараца. Остале су само жене, које се организују и обаве један посао заједнички, како би помогле једна другој.
Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA
нудиш нам један диван примјер међусобне помоћи, који се сам од себе подразумијевао, као што је и наша насушна потреба за храном и водом - овакав начин суосјећања са невољама и потребама ближњих, помогао је нашем народу да опстане кроз вјекове и да преброди све кризе... Али, као што и сам кажеш модерно доба потискује полагано све у запећак (да се разумијемо, ја нисам против модрнизације, али не бих волио да она из нас одстрани ту лијепу и важну социјалну функцију...
ОдговориИзбришиХвала пријатељу, али сам мислио да ћеш препознати своју школску пријатељицу професорицу Љубицу Пећић.
ОдговориИзбришиНа другој слици, одозго, у гро плану са вилама у руци.
Поздрав од ње, њене сестре Ружице и свих ових овде.Миољка Мићина, Миланка Живанова,веома се добро сјећају тебе!
Драги пријатељу,
ОдговориИзбришија сам са Љубицом прва два разреда основне школе дијелио заједно школску клупу, била је доста мирна, стидљива и вриједна дјевојчица. А кад смо били на ескурзији у Омишу позајмила ми је и новац, јер сам ја имао сасвим мало а као дјечкић и то сам веома брзо „проћердао“. Послије нисам смио да кажем својим родитељима - то се „вукло и развлачило“ једно вријме и ко зна колико би дуго трајало, да једанпут Теодор није „натукнуо“ мом оцу... (посљедице бих прескочио)... У моме сјећању су забиљежене још којекакве „догодовштине“ - неке од ових су помало и тужне. А име њене мајке: Марта, је једно од мојих најомиљенијх женских имена, и да ми се која кћерка родила у марту носила би са сигурношћу то име (Сара ми се родила у априлу...)
Можда ћеш се изненадити кад ти кажем, знајући да су слике „од нас“ одмах сам тражио познате ликове и - вјеровао или не - Љубицу сам једину и препознао, остали су ми остали недокучиви. Можда се то не би ни догодило, да ја не посједујем фотографије са прославе тридесетогодишњице матуре (добио сам их од такође школске другарице Наде Васлић - Перине сестре... Перо ми их је послао на моју е-маил-адресу).
...било би лијепо да их и ти све - првом приликом - од мене поздравиш (морам да ти кажем да се не могу сјетити лика Ружице ни као дјевојчице)...
Nekada su se mobom pravile i kuće i obavljalo još sijaset drugih poslova vezanih za zemlju .Danas je sve to drugačije.Divno je što si nas podsetio na reč Moba,ona je skoro zaboravljena a nekada je puno značila.
ОдговориИзбриши