ОСИЊАК ИЛИ ОСИЊА

Осиња - модерно насељеОсиња храм Светог ПантелејмонаЧудесни знакови - крстови и липа
Репортажни запис из Осиње

ОСИЊАК ИЛИ ОСИЊА

Подручје које захвата шири реон осињског краја је насељено одавно, али се не зна ко су први досељеници јер о томе нема писаних докумената. У Горњој Осињи постоје направљени од камена надгробни знакови у облику исклесане плоче или стећaка, што је ријеткост на овим подручјима, али и то није детаљно истраживано, већ само узгред у неким књигама поменуто. У народу постоје приче да су се преци овдашњих житеља доселили овдје прије 300 година, и да су са собом донијели православну вјеру и обичаје.
По причама и сјећањима старијих људи, углавном су досељеници долазили из Црне Горе и источне Херцеговине, бјежећи од турског зулума, а и од крвне освете која је владала у то вријеме у Црној Гори. Много касније овај крај се насељавао становништвом испод планине Влашић.

Назив Осиња, по предању, потиче од ријечи „осињак". Други опет кажу да је назив села Осиња настао од ријечи оскудан, јер су нови досељеници дошли на подручје које није баш нудило добре услове за живот. Крчењем шума земља је након извјесног времена постајала све не плоднија, а за примјену агротехничких мјера се није много знало.
Ипак, би се могло рећи да је топоним„осињак" ближи за настанак имена Осиња.
Било како било, ово подручје сада не изгледа баш сиромашно. Земље јесу осредњег квалитета, а људи су вриједни домаћини и унапређују земљорадњу новим достигнућима у тој области, тако да цјелокупни таласасто-брдовити простор више личи на раштркани град него на село.

Када и одакле су се Новићи доселили у Осињу, приче нису баш поуздане, само су нагађања да је и њихово поријекло из Црне Горе. Међутим, зуб времена није потпуно уништио трагове на споменицима од камена на којима се може прочитати да је неки од Новића сахрањен у гробницу са годином 1900, што је ипак веома давно. Због оштећености не може се тачно установити да ли је 1900. или 1790. година. Свакако, ради се о веома старом споменику и свједоку једног од предака осињских, а неки кажу да су то гробови Планинчевића предака.

Овај споменик је много интересантнији из разлога што га је дрво-липа временом прихватила у загрљај и као да не да, да се одатле помјери или потпуно ишчезне.
Око цркве је некада било гробље, на коме се већ одавно не сахрањују мртви, што је знак да је било попуњено и да се морало одатле премјештати. На већој површини стоје још многи разбацани камени крстови.
Црква, која је много пута рушена и обнављана, као и споменик обгрљен стаблом липе, говоре о сталној постојаности вјере у Бога овдашњих мјештана. Стабло липе је било потпуно труло и након једне јаче олује и удара грома је пало, да би из остатака пања почело опет нагло да се обнавља. Тако живот липе и постојаност камена са крстом се одржавају и даље надвладавају времена и силе природе, не дајући да се заборави давнина, именом уклесана у камену.

Многи који долазе у цркву обилазе овај несвакидашњи призор липе и споменика у загрљају, помоле се Богу, поклоне, питају се да ли је то привиђење неко или Божја воља да се одржи вјечност живота и смрти, и постојаност камена који издржава и биљежи.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA