КОЛИЈЕВКА – БЕШИКА
Е, ко још од млађих генерација знао шта је ово на слици? Личи на модерну жарзињеру за цвијеће, а то није и поред тога што из ње вири цвијеће. Не служи ни за излог љепоте, и поред тога што је у њој одгајана љепота, најљепши Божији дар и љубав овог свијета. Није ни бачена, али јест одбачена и заборављена, јер је дошла нова мода и начин живота.
ДРВЕНА КОЛИЈВКА ИЛИ БЕШИКА, ТО ЈЕ ТО !
У оваквој колијевци су спавала новорођенчад, а служила је и као играчка за дјецу кад мало одрасту, јер су се могла у њој љуљашкати. У једној оваковој колијевци, неколико генерација дјеце је одрастало. Није било све као данас, јер мајка је имала веома мало времна да се посвети свом дјетету – чеду у току дана. Рано ујутру би повила и подојила дијете. Своју радост и љубав за коју је живјела, морала је оставити код куће и полазити на њиву да обавља са осталим укућанима пољске радове. Ако се посао обваљао у пољу негдје даље од куће, онда би колијевку са чедом носила на рамену и остављала у хладовину испод дрвета на домак очију. Тек, кад сунце пријеђе иза поднева би долазила и мијењала крпице, превила, нахранила и одлазила на рад.
Тако је то било некад, а остало је само оно, како је Бранко Радичевић рекао у стиху : ''Од колијевке па до гроба, најљепше је ђачко доба.''
Е, ко још од млађих генерација знао шта је ово на слици? Личи на модерну жарзињеру за цвијеће, а то није и поред тога што из ње вири цвијеће. Не служи ни за излог љепоте, и поред тога што је у њој одгајана љепота, најљепши Божији дар и љубав овог свијета. Није ни бачена, али јест одбачена и заборављена, јер је дошла нова мода и начин живота.
ДРВЕНА КОЛИЈВКА ИЛИ БЕШИКА, ТО ЈЕ ТО !
У оваквој колијевци су спавала новорођенчад, а служила је и као играчка за дјецу кад мало одрасту, јер су се могла у њој љуљашкати. У једној оваковој колијевци, неколико генерација дјеце је одрастало. Није било све као данас, јер мајка је имала веома мало времна да се посвети свом дјетету – чеду у току дана. Рано ујутру би повила и подојила дијете. Своју радост и љубав за коју је живјела, морала је оставити код куће и полазити на њиву да обавља са осталим укућанима пољске радове. Ако се посао обваљао у пољу негдје даље од куће, онда би колијевку са чедом носила на рамену и остављала у хладовину испод дрвета на домак очију. Тек, кад сунце пријеђе иза поднева би долазила и мијењала крпице, превила, нахранила и одлазила на рад.
Тако је то било некад, а остало је само оно, како је Бранко Радичевић рекао у стиху : ''Од колијевке па до гроба, најљепше је ђачко доба.''
Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA
Nasao si jos jedan biser iz proslih vremena, Pesa. I prica o kolevci je posebna...Pozdrav, prijatelju!
ОдговориИзбришиDa, drvena kolevka iz koje bismo nebrojeno puta izvrtali mlađu braću, ljuljajući ih...I dubak, drveni, takođe, za stajanje i hodanje. Nadam se da ćete i tu "spravu" koja nam je prva pomogla da stanemo na noge, pronaći, slikati je i predstaviti onima koji ne znaju šta je to.
ОдговориИзбришиSrdačan pozdrav čuvaru tradicije!
Стварно уз овај прилог иде и "стара справа дубак"...не само да смо са њом усправно стали, него смо и ноге ојачали за напоре које су нас ишчекивали...
ОдговориИзбришиДивно подсјећање.