Kovčeg - škrinja, rjeđe sanduk, služio je za spremanje odjeće. Obično su držani u sobama za spavanje i u kovčegu je bilo sve što su imali bračni parovi. Bio je pravo bogatstvo i bez kovčega se nije ni jedna djevojka mogla udati. Po tome kako je kovčeg bio uređen, to jest, izrezbaren i obojen, to je djevojka- cura bila iz bogatije porodice. Kad bi se djevojka udavala, onda bi kovčeg nosila sa sobom.Ovaj kovčeg je star više od 100 godina i vlasnik je Mirko Nožica iz Dervente, koji kaže da ga naslijedio od svoje prabake i zato ga posebno čuva.
Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA
ŠTETA PECIĆU ŠTO SE OVAKVE I SLIČNE STVARI KRIJU OD JAVNOST VALDA IMA NEKI MUZEJ ILI TURISTIČKA ORGANIZACIJA KOJA OVAKVE STVARI MOŽE AUTORIZOVATI TE IH AUTENTIČNO ČUVATI U JEDNOM AMBIJENTU KAKO STE OVDJE NAPISALI, HVALA PORODICI KOJA OVO TOLIKO ČUVA NEKA SE STIDE INSTITUCIJE KOJE NEMOGU PROCIJENITI BOGATSTVO SVOG NARODA
ОдговориИзбришиЗлатна ти ова примједба анонимни пријатељу - много интересантних предмета је сакривено од очију јавности из више разлога:
ОдговориИзбриши1. незаинтересованост политичког етаблишмента (радије промовишу сами себе, своју породицу и своје политичке пријатеље...)
2. недостатак новца (за културу се издваја веома мало - док свако од оних „одговорних“ стрпа себи у џеп...)
3. од породичног блага/успомене (насљедства) се човјек не одваја лако (а град/градски музеј би морао да понуди адекватну новчану суму)
4. дародавци нису вољни да дају граду на чување личне предмете (који ће временом да заврше у приватним колекцијама - отуђене или продате)
Наравно да ту има и других проблема које ја нисам дотакао у овом кратком коментару, али и горе поменуто је довољно да бисмо схватили како се односимо према нашој културној баштини...
Мирослав Б. Душанић