Мјесто Доњи Церани на ријеци Укрини гдје се сваке године одржавају Илиндански пјеснички сусрети у организацији Српског књижевног клуба "Вихор" Дервента. Расписује се наградни конкурс за најбољу пјесму посвећену љепоти и чистоћи вода.
Како је настао, и из народа створен топоним Прљача није познато, али се зна да је на овом мјесту вијековима била воденица, гдје се народ окупљао и на мељаву довозио жито, па асоцијација на нешта прљаво или каљугу, глиб и слично није прикладан, јер је ту, одвајкада Укрина била чиста и бистра као бисер. Људи, који су долазили, кад ожедне, са брзака су захватали шакама и из прегршта пили воду.
Зато, прије би се могло рећи по оном што се зна и у народу прича да је мјесто добило назив по томе, што су се на бистрим брзацима окупљале праље рубља и пракљачама испирале прљавштину од чега се вода прљала и отицала мутећи брзаке. Исто тако, у љетним данима, кад Укрина омања у њој би се киселио лан и конопља. Тих љетних дана, а то је било око Илиндана, околна брда и лугови - поља су били прекривени бијелим редовима прострте конопље и лана на сушењу. Приликом испирања лана и конопље стварала се прљавштина. У народу је познат израз ''Идемо на Укрину или ријеку да вадимо и перемо лан и конопљу''. То су посебно вољела дјеца, јер би тада имали ријетку прилику да се окупају на Укрини и да до миле воље пливају брћакјући се по плићим вировима на сунцу уз брижљиво око родитеља, браће и сестара.
Највјроватније да је тако настало име Прљача, које има везе са прањем и испирањем прљавштине, коју је ријека односила. Исто тако на том мјесту су била мнгобројна перила, гдје су долазиле праље рубља и свака је имала своје мјесто. Знало се кажу, поред Укрине на брзацима и вировима наћи и по педест праља. Ваља знати , да у то вријеме није било веш машина сапуна и детерџента. Рубље се прало испирањем лужином или на парионици , врелој води и тако доносило на Укрину да се пракљачом истуче и прљавштина испере.
У народу, по предању, ноћу се перила нису посјећивала, јер би се могао десити неки удес од вампира вукодлака за које је народ вјеровао да постоје и да се на таквим мјестима појављују, па то мјесто није требало посјећивати у невремена доба, то јест ноћу. Опет неки, кажу да су се на том мјесто окупљале виле и бијелим платном се облачиле, које су вриједне ткаље правиле од лана и конопље и доносиле на омекшавање укринском водом. Неко ко би наишао и угледао виле, од призора и љепоте није могао отићи, па се хватао у коло са вилама. Ујутру би га на кревету нашли умотаног у тканину и у бунилу, све док сунце не изађе високо, кад би се присјетио да је дошао до Укреине и видио виле и од тада не зна ништа како је дошао до кућe . Вјеровало се да су га добре виле донијеле до кревета ошамућеног како не би се занио и отишао за њиховом љепотом, одакле се не би никада више могао вратити.
Недалеко, узводно од овог мјеста је мјесто звано Градина, гдје је по предању живјела са својим не ратнички расположеним народом лијепа краљица. Она је свој народ учила ткању, шивању и обради земље. Никад се није одвајала од свог народа, па неки царевић који је дошао са југа да је проси, толико се наљутио кад га је одбила, град порушио, а мирни народ побио. Лијепу краљицу је силом повео са собом, а она на путу од големе жалости за својим народом умре.Данас, ово мјесто постаје још љепше, јер дар природног богаства људи користе да би се одмарали и уживали, а о Илиндану пјесници и књижевници да би све те љепоте ставили у њедра, звана књига.
Било како било, ово мјесто је одувијек било лијепо и увијек су га људи посјећивали, по разним пословима и ради освјежења, па и виле и лијепе краљице по предању. Стога, о нечем прљавом како је настао топоним не би се могло рећи да је то назив Прљача. Наиме, ради се о топонимо који јесте настао из глагола прљати, који обиљежава сам по се нешто прљаво. Годинама из тога је у народу настао лијеп назив мјеста гдје се та радња извршава, то јест Прљача, који значи као супротност од прљавштине, а то је љепота и Божија благодат, коју природа даје.
© by Savko Pećić PESA
Како је настао, и из народа створен топоним Прљача није познато, али се зна да је на овом мјесту вијековима била воденица, гдје се народ окупљао и на мељаву довозио жито, па асоцијација на нешта прљаво или каљугу, глиб и слично није прикладан, јер је ту, одвајкада Укрина била чиста и бистра као бисер. Људи, који су долазили, кад ожедне, са брзака су захватали шакама и из прегршта пили воду.
Зато, прије би се могло рећи по оном што се зна и у народу прича да је мјесто добило назив по томе, што су се на бистрим брзацима окупљале праље рубља и пракљачама испирале прљавштину од чега се вода прљала и отицала мутећи брзаке. Исто тако, у љетним данима, кад Укрина омања у њој би се киселио лан и конопља. Тих љетних дана, а то је било око Илиндана, околна брда и лугови - поља су били прекривени бијелим редовима прострте конопље и лана на сушењу. Приликом испирања лана и конопље стварала се прљавштина. У народу је познат израз ''Идемо на Укрину или ријеку да вадимо и перемо лан и конопљу''. То су посебно вољела дјеца, јер би тада имали ријетку прилику да се окупају на Укрини и да до миле воље пливају брћакјући се по плићим вировима на сунцу уз брижљиво око родитеља, браће и сестара.
Највјроватније да је тако настало име Прљача, које има везе са прањем и испирањем прљавштине, коју је ријека односила. Исто тако на том мјесту су била мнгобројна перила, гдје су долазиле праље рубља и свака је имала своје мјесто. Знало се кажу, поред Укрине на брзацима и вировима наћи и по педест праља. Ваља знати , да у то вријеме није било веш машина сапуна и детерџента. Рубље се прало испирањем лужином или на парионици , врелој води и тако доносило на Укрину да се пракљачом истуче и прљавштина испере.
У народу, по предању, ноћу се перила нису посјећивала, јер би се могао десити неки удес од вампира вукодлака за које је народ вјеровао да постоје и да се на таквим мјестима појављују, па то мјесто није требало посјећивати у невремена доба, то јест ноћу. Опет неки, кажу да су се на том мјесто окупљале виле и бијелим платном се облачиле, које су вриједне ткаље правиле од лана и конопље и доносиле на омекшавање укринском водом. Неко ко би наишао и угледао виле, од призора и љепоте није могао отићи, па се хватао у коло са вилама. Ујутру би га на кревету нашли умотаног у тканину и у бунилу, све док сунце не изађе високо, кад би се присјетио да је дошао до Укреине и видио виле и од тада не зна ништа како је дошао до кућe . Вјеровало се да су га добре виле донијеле до кревета ошамућеног како не би се занио и отишао за њиховом љепотом, одакле се не би никада више могао вратити.
Недалеко, узводно од овог мјеста је мјесто звано Градина, гдје је по предању живјела са својим не ратнички расположеним народом лијепа краљица. Она је свој народ учила ткању, шивању и обради земље. Никад се није одвајала од свог народа, па неки царевић који је дошао са југа да је проси, толико се наљутио кад га је одбила, град порушио, а мирни народ побио. Лијепу краљицу је силом повео са собом, а она на путу од големе жалости за својим народом умре.Данас, ово мјесто постаје још љепше, јер дар природног богаства људи користе да би се одмарали и уживали, а о Илиндану пјесници и књижевници да би све те љепоте ставили у њедра, звана књига.
Било како било, ово мјесто је одувијек било лијепо и увијек су га људи посјећивали, по разним пословима и ради освјежења, па и виле и лијепе краљице по предању. Стога, о нечем прљавом како је настао топоним не би се могло рећи да је то назив Прљача. Наиме, ради се о топонимо који јесте настао из глагола прљати, који обиљежава сам по се нешто прљаво. Годинама из тога је у народу настао лијеп назив мјеста гдје се та радња извршава, то јест Прљача, који значи као супротност од прљавштине, а то је љепота и Божија благодат, коју природа даје.
© by Savko Pećić PESA
Нема коментара:
Постави коментар